Kasandra na Titaniku

Vidi se to „iz aviona“: režim Aleksandra Vučića nikad nije bio „izbušeniji“ problemima i aferama – dokazi o povezanosti sa kriminalom kuljaju gotovo svakodnevno, kasa je sve praznija, a kritike iz Evrope nikad nisu bile jasnije i neprijatnije. Toliko, da ih ne može zaseniti čak ni cinični osmeh Ane Brnabić kojim je, u ime svih nas, odgovorila na vest o pominjanju afera Krušik, Jovanjica i Telekom u izveštaju Evropske komisije koji bi trebalo da bude usvojen krajem marta. Sasvim paradoksalno, čini se i da je, čak i tako temeljno kompromitovan, režim jači nego ikada. I to ne samo zbog činjenice da je uspeo da organizuje proces vakcinacije bolje od većine zemalja u Evropi i tako napokon uradi nešto što zaslužuje pohvale, već zbog – slabosti opozicije. Ne samo da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da, pojedinačno gledano, trenutno aktivne opozicione stranke nemaju snagu ni za siguran prelazak smanjenog izbornog cenzusa (tri posto osvojenih glasova) nego nema ni pokazatelja da postoji ikakav jasan plan da se ta situacija promeni. Osam meseci posle junskih izbora, koji su „ogolili“ stanje demokratije u Srbiji, i (verovatno) manje od godinu dana pre novih izbora, opozicija je toliko podeljena i izmrvljena da nije uspela da se dogovori čak ni oko zahteva i načina na koji će pristupiti pregovorima o izbornim uslovima, koji samo što nisu počeli. Uz dve već postojeće platforme za pregovore, najavljuje se i potencijalna treća, kao što se najavljuje i kompromisno rešenje svih učesnika, ali efekta te najave nema. Kao još veći problem od dogovora o zahtevima navodi se dogovor o pregovaračkom timu, a situaciju dodatno komplikuju tvrdnje da okupljanje oko već ponuđenih dokumenata ne znači i najavu izbornog grupisanja u istom sastavu – ta teška tema se ostavlja za budućnost, iako je vremena sve manje. Izgleda da opozicija nije uspela da s razumevanjem pročita ni podatak iz nedavnog istraživanja Nove srpske političke misli (NSPM) iako je vrlo zanimljiv i mogao bi joj, bar na prvi pogled, ići u prilog: na pitanje „da li biste lično voleli da u Srbiji dođe do promene vlasti“ 43 posto ispitanika odgovorilo je odrečno, ali je, istovremeno, korpus onih koji bi voleli da se desi promena za svega četiri procenta manji (39 posto). Što, naravno, ne znači automatski da bi baš svi oni bili spremni da, izlaskom na izbore, doprinesu promeni koju žele, sve i da je opoziciona ponuda daleko bolja nego što jeste. Nije to istraživanje jedini pokazatelj potpune raspolućenosti Srbije u realnom životu, koju ne prati i odgovarajuća politička podeljenost: naprotiv, izborni bojkot, ali i katastrofalan rezultat opozicionih stranaka koje su učestvovale na izborima, doveli su do činjenice da gotovo polovina Srbije uopšte nije predstavljena u parlamentu. Sasvim posredno, stepen podeljenosti srpskog društva pokazao je i do sada neviđeni višednevni masovni izliv ljubavi prema prerano preminulom Đorđu Balaševiću - oličenju sistema vrednosti potpuno suprotnog naprednjačkom, autoru pesme Dno dna i čoveku koga je Vučić nazivao „fukarom“, a njegovi poltroni, osim medija, zatvarali čak i dvorane u kojima je „panonski mornar“ želeo da nastupa. Tačno je da su, pred burom emocija građana, kontrolisani mediji napokon otvorili prostor za umetnika koji više ne može da kaže ništa nepodobno, ali je upadljiva bila i činjenica da je Vojislavu Šešelju omogućeno da, baš na dan sahrane, na kanalu TV Pink vređa preminulog pesnika. Delovalo je to kao režimska „osveta“ posredstvom pouzdanog izvršioca prljavih radova, ali nije baš jasno zbog čega: zbog onoga što je, dok je bio živ, Balašević govorio i delom pokazivao, ili zato što je smrću uzdrmao građane i podsetio ih koliko im nedostaju ljudskost, normalnost i pristojno ponašanje? Neko je tim povodom na Tviteru već napisao da se vlast „više plaši mrtvog Balaševića nego žive opozicije“. I lako bi se moglo desiti da je u pravu, koliko god to iracionalno zvučalo. Ali, zašto? Kako je moguće da, uprkos vapaju velikog broja građana da se zaustave opšta kriminalizacija i uzurpacija zemlje i svih njenih resursa, opozicija ne uspeva da ponudi bolji odgovor od priče o potrebi za ujedinjavanjem? Priče, koju redovno prate vesti o novim raskolima i pretumbavanjima, posle kojih postaje još slabija, a „šum na vezi“ sa biračima sve glasniji? I zašto je nemoguć dogovor o bilo čemu što bi moglo predstavljati makar prvi, sasvim minimalan, korak ka povratku neophodnog političkog balansa i obesmisliti metaforu o opoziciji „koja se bori za najbolje mesto na Titaniku“? Najočigledniji odgovor na to mučno pitanje mogao bi se naći u istoriji ličnih odnosa najvažnijih opozicionih figura, u svim onim sukobima, dogovorima i kršenjima tih dogovora koje je nemoguće pobrojati. Nije čak ni teško razumeti probleme u dogovaranju zastupnika drugačijeg ideološkog pogleda na svet – recimo, situaciju u kojoj je saradnja sa Dverima Boška Obradovića predstavljana kao razlog protivljenja dela Demokratske stranke ulasku u (počivši) Savez za Srbiju, zbog čega se deo istaknutih članova upustio u neuspešnu avanturu pokušaja preuzimanja DS. Ali, mnogo su češći sukobi zasnovani na ličnim razlozima. O tome govori činjenica da je najveći broj „varničenja“ registrovan u odnosima između nekadašnjih članova iste stranke (DS) koji danas imaju funkciju lidera novih stranaka relativno sličnih ideoloških opredeljenja – izuzimajući Vuka Jeremića koji je svoju Narodnu stranku okrenuo snažno udesno. Čak i kada stranke iznikle iz DS uspeju da se dogovore o saradnji, bagaž ranijih sukoba ostaje prisutan i čeka priliku da se izruči na scenu. Tako su, recimo, Dragan Đilas i Vuk Jeremić uspeli da se, sa grupom drugih stranaka, dogovore o stvaranju SZS i bojkotu izbora, ali ne i da, potom, „eksploatišu“ rezultat bojkota i činjenicu da su se stranke koje su izašle na izbore onako spektakularno slupale. Uprkos tvrdnjama da je do razlaza došlo zbog drugačijeg viđenja optimalnog načina budućeg delovanja, ostao je mučan utisak da je daleko bitniji bio dugi niz međusobnih obračuna Đilasa i Jeremića, javno obznanjen još početkom 2013, kada je, u svojstvu tadašnjeg predsednika DS, Đilas izbacio Jeremića iz stranke. Prošlogodišnja bizarna priča o prisluškivanim kafanskim razgovorima funkcionera NS Nikole Jovanovića, javno tumačena kao „presecanje“ procesa njegovog prelaska u redove Đilasove Stranke slobode i pravde (SSP) deluje kao (trenutni) poslednji čin u toj drami, uvek spreman da se ispreči u budućim dogovorima i njihovim realizacijama. Druge relacije nekadašnjih lidera DS-a još je teže rekonstruisati: o čemu najbolje govori činjenica da je Boris Tadić, danas lider Socijaldemokratske stranke (SDS) a nekad predsednik DS-a, tu stranku napustio zbog, kako je tvrdio, razgovora o saradnji DS (koju je tada vodio Đilas) i Nove stranke Zorana Živkovića, nekadašnjeg zamenika predsednika DS, koji je, prethodno, stranku napustio baš zbog Tadića. Delovalo je da se krug zatvorio kada se nezvanično pričalo da Živković nije postao deo SZS upravo zbog Đilasa, ali nije bilo tako: posle debakla na junskim izborima, Živković je napustio mesto predsednika Nove stranke, a njegov naslednik dogovarao se sa Pavlom Grbovićem, naslednikom Sergeja Trifunovića na funkciji predsednika Pokreta slobodnih građana (PSG) o ujedinjenju. Cela priča je, međutim, iščilela iz javnosti, a dve stranke (Nova i PSG) našle su se na različitim spiskovima potpisnika platformi za pregovore o izbornim uslovima – Nova u grupaciji i kojoj je i Tadićeva stranka, a PSG na spisku na kome je Đilasov SSP. Kao u najboljoj tradiciji „Kasandre“ i sličnih sapunica, priča o unutaropozicionim odnosima podrazumeva još mnogo ljubavi i mržnje važnijih likova, što krajnji proizvod čini tako prozaičnim: Jeremića je, recimo, u stranku uveo njegov nekadašnji profesor Tadić, koji je, potom, drastično promenio mišljenje o bivšem pulenu, zaključivši da „Jeremić nije dobro obavljao posao“ (ministra spoljnih poslova), da je koristio za ličnu promociju i posvađao Srbiju sa mnogim zemljama. Pa onda – Jeremić danas za predstavnika opozicije u pregovorima sa vlašću predlaže „političkog penzionera“ Bojana Pajtića, takođe nekadašnjeg predsednika DS-a koji je iz te stranke „izbacio“ Đilasa... Sve to, ipak, ne znači da se cela priča o slabostima opozicije može svesti na banalan nivo liderskih sujeta. Naprotiv: jasno je da značajnu ulogu u stvaranju haosa koji građane udaljava od politike ima i sama vlast. Na to, ne sporeći kritike koje se odnose na ponašanje opozicionih stranaka, skreće pažnju autor gorepomenutog istraživanja Đorđe Vukadinović, koji kaže da režim povećava konfuziju prvenstveno time što „umnožava fantomske opozicione stranke i pokrete“. Vukadinović kaže da je očekivao da će to „biti adaktirano“ nakon junskih izbora ali se to, zahvaljujući trudu vlasti, nije desilo. „Za vlast je od vitalnog interesa da zamuti jasnu demarkaciju između sebe i opozicije. Zato se trudi da i na levom i na desnom spektru ima strančice i pokrete koji će povećavati šum i stvarati utisak haosa“, kaže Vukadinović, uveren da, kada bi se „lažna opozicija“ uklonila, konfuzija ne bi bila tolika. On opoziciji zamera i što nije zadržala kriterijum jedinstvenog nastupa „takozvanih bojkotaša“, što je, kaže, „iako ne savršen, bio jedini jasan kriterijum demarkacije prorežimske i prave opozicije“. I sve to zbog „sitnih zađevica“ koje će, veruje, na kraju prevazići. I pritom izgubiti dragoceno vreme. Sociolog Zoran Gavrilović, s druge strane, govori o tri nivoa problema: jedan je ambijent koje čini anomično i apolitično društvo, pritom nedovoljno socijalno segmentisano. „Klasna interesna svesnost je niska, pa je pravljenje programa bespredmetno i ljudi traže lidere“, objašnjava. Tu dolazi do drugog nivoa problema, a to je stanje unutar stranaka, koje su liderske a ne ideološke i imaju slabe mehanizme unutrašnje demokratije. Kao treći nivo, Gavrilović pominje onaj koji će biti u centru predstojećih pregovora uz posredovanje EU – medijsku represiju od strane režima. Gavrilovićev BIRODI radio je analizu integriteta političkih partija, gde su učesnici istraživanja bili predstavnici stranaka, nakon čega je, kao jedan od „lekova“, predloženo pravljenje planova integriteta (unutrašnje demokratije) kao odgovor na identifikovano lidersko oligarhijsko organizovanje. „Aktuelna partijska scena u Srbiji svodi se na institucionalno, kadrovski i finansijski slabašne stranke opozicije koje su odgurane od glavnih kanala komunikacije sa građanima (medija) i dominantne stranke na vlasti koja ne postoji van lika i dela predsednika stranke - države“, kaže Gavrilović. Najbolje rešenje za taj problem vidi u deliberativnim izborima kao obavezi za prijavu izborne liste – jer bi se na taj način mapirali prioriteti građana i saznalo njihovo mišljenje o tome ko bi trebalo da budu kandidati i kakve osobine da imaju. Gavrilovićev predlog ima sličnosti sa idejom o predizborima, o kojoj je NIN već pisao i na koju se, kao zamerka, između ostalog, navodi nedostatak vremena i sredstava. Ali, postoji i drugo potencijalno tumačenje nespremnosti opozicije da – tako ili na drugi način - promeni delovanje, sadržano u tezi da ona, zapravo, i ne želi promene, već samo odmerava sopstvene snage, čekajući da „Vučić reši Kosovo“. I potom nekako padne sam od sebe, zbog razočaranosti i besa upravo onog dela biračkog tela na koji se, tradicionalno, sam najviše oslanja i koji „hrani“ učestalim akcijama podizanja „nacionalne temperature“. Dok Gavriloviću takva tumačenja nisu strana, Vukadinović ima dosta drugačije mišljenje, možda i obojeno iskustvom u „opozicionim radovima“ putem dosta čudnog statusa samostalnog poslanika i učesnika inicijativa i dogovora. Verovatno da ima i onih koji tako kalkulišu, kaže, ali procenu o stavu većine opozicionih aktera ipak sabija u zanimljivu rečenicu: „Verujem da žele (promenu vlasti), ali nisam siguran da u nju veruju.“