Lov na ugrožene vrste

Možete o Alekseju Navaljnom misliti šta god hoćete - i to mišljenje, iz ovog ili onog razloga, može biti sasvim negativno - ali mu se nešto nipošto ne može osporiti: lična hrabrost. Samo bi hrabar čovek bio u stanju da uradi ono što je ruski opozicionar učinio kada se s lečenja u Nemačkoj, gde se oporavljao od posledica prošlogodišnjeg trovanja nervnim agensom, vratio u domovinu, znajući da mu ne gine robija zbog onog što je ruski pravosudni sistem okvalifikovao kao kršenje propozicija uslovne kazne zbog navodne pronevere - jer kako efektnije diskreditovati antikorupcionaškog aktivistu nego ga optužiti da je i sam korumpiran - izrečene 2014. godine. I samo bi se hrabar čovek onako držao pred sudom, sve vreme prkoseći i podsmevajući se tužiocu, sudiji i kompletnom poretku koji se nameračio da mu doaka, izrekavši mu kaznu od dve i po godine teškog zatvora koju će služiti u nekoj od zloglasnih ruskih kažnjeničkih kolonija. (Prvobitno izrečena kazna od dve godine i osam meseci je, nakon žalbe, smanjena za nekih 45 dana, pošto mu je u nju naknadno uračunato i vreme provedeno u pritvoru. „E, to je već mnogo bolje!“, dobacio je Navaljni s optuženičke klupe.) Isto tako, možete o Vladimiru Putinu misliti šta vam je volja - ili ga, pošto je razmišljanje naporan posao, možete prosto obožavati, kao recimo u Srbiji, gde danas uživa veću podršku nego kod kuće; ali ne biste imali čime da osporite ocenu da je, u kontekstu domaće politike posmatrano (ona spoljna je druga priča), ruski predsednik... pa, prilična kukavica. DŽabe poziranje sa sibirskim tigrom, letenje s ždralovima, plivanje u ledenoj vodi, te silne druge demonstracije mačizma (džudo, hokej, teretana, jahanje, vožnja motora... lista je beskrajna): svi ti propagandni štosovi deluju još otrcanije u poređenju s Putinovim skoro patološkim izbegavanjem da se suoči s nečim tako užasavajućim kao što je mišljenje drugačije od njegovog. Kako inače objasniti da je, za preko dve decenije na vlasti, više puta uživo video polarnog medveda nego što se, formalno ili neformalno, našao oči u oči s nekim političkim oponentom? Možda time što, baš kao i polarni medvedi na globalnom nivou - da ostanemo pri ovoj analogiji - istaknute opozicione figure u Rusiji spadaju u podjednako ugrožene vrste. Ko god se u proteklih dvadeset i nešto godina izvan ruskih granica pročuo kao glasni protivnik Putinovog režima nije dobro završio, a neki nisu uspeli ni glavu na ramenima da sačuvaju; spisak je dug, nabrajanje nepotrebno. Niko od njih, pritom, nije bio ozbiljna pretnja Putinovom opstanku na vlasti - kao što to nije ni Navaljni, bez obzira na to što je državno zlostavljanje kojem je izložen pokrenulo talas za ruske prilike prilično masovnih protesta širom zemlje, sada stopiranih do proleća: u prepariranoj ruskoj javnosti rejting Navaljnog je, kao i uvek, zanemarljiv u odnosu na predsednikov. Ali i onoliko daleko koliko dopiru, Navaljni i njegove nekonvencionalne metode političke borbe smetaju, jer se u Putinovoj Rusiji neslaganje s vlašću toleriše samo dok ostaje unutar četiri zida. Svako javno izražavanje nezadovoljstva biva kažnjeno brutalnim policijskim nasiljem i masovnim hapšenjima: samo početkom februara je zbog učešća na protestima u znak podrške Navaljnom širom zemlje, prema navodima stranih izvora, privedeno oko 11.000 ljudi. Razumljiva je zato - uz sve rezerve prema zjapećim nedoslednostima i kontroverzama zapadne politike prema Rusiji - zabrinutost koja trenutno izvan zemlje postoji za sudbinu Navaljnog. A legalni okvir toj zabrinutosti dao je Evropski sud za ljudska prava (ECHR) - koji deluje u okviru sistema Saveta Evrope, čija je članica i Rusija - prošle sedmice presudivši, nakon što mu se Navaljni u januaru obratio, da bi smesta trebalo da bude privremeno pušten na slobodu jer ruska vlada nije ponudila dovoljne garancije za njegov život i zdravlje. Nije se, dakle, ECHR upuštao u ocenjivanje osnovanosti presude moskovskog suda i kazne izrečene Navaljnom, već samo razmatrao okolnosti njegovog zatočenja - koje bi lako moglo da se završi tragedijom kakve se u ruskim kazamatima redovno dešavaju. Dovoljno je setiti se slučaja advokata Sergeja Magnickog i njegove nerazjašnjene smrti u prisustvu vlasti novembra 2009, i to u istražnom zatvoru usred Moskve; a Navaljni će kaznu služiti na još mnogo gorem mestu, i još dalje od očiju sveta. Svejedno, Rusija je promptno odbila da postupi po presudi ECHR - iako je, kao potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, dužna da takve odluke poštuje - čak se i ne pozivajući na prošlogodišnje ustavne promene kojima je domaćem zakonodavstvu dat primat u odnosu na odluke nadnacionalnih tela i međunarodne ugovore, već jednostavno konstatujući da ne postoji pravni osnov za privremeno oslobađanje Navaljnog. Što se nadovezalo na pretnju koju je par dana ranije izrekao ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, kada je upozorio da je Moskva, u slučaju uvođenja dodatnih sankcija zbog slučaja Navaljni, spremna da razmotri i potpuni prekid odnosa s Evropskom unijom, te dodao kako Rusija „ne bi volela da se izoluje od sveta“, ali da „ako želite mir, onda se spremajte na rat“ - šta god to ovde trebalo da znači. A tom istupu Lavrova je prethodila njegova ocena, na zajedničkoj konferenciji za medije s visokim predstavnikom EU za spoljnu politiku i bezbednosnu politiku Đozepom Boreljom, da evropski lideri izmišljaju kad pričaju o trovanju Navaljnog, te (da poniženje po Uniju bude veće, dok je Borelj još bio u Moskvi) odluka o proterivanju troje evropskih diplomata - po jednog iz Nemačke, Švedske i Poljske - zbog navodnog učešća na protestima u znak podrške opozicionaru. Ta sekvenca događaja navela je EU da na ovonedeljnoj sednici ministara spoljnih poslova zemalja članica jednoglasno donese odluku o uvođenju sankcija onim ruskim zvaničnicima - imena u prvi mah nisu navedena - koje smatra odgovornim za maltretman kome je izložen Navaljni; mere će se sastojati u zamrzavanju imovine i zabrani putovanja. Rusija očito „više nije zainteresovana za saradnju s EU“, konstatovao je Borelj; iz Moskve je na to odgovoreno ocenom da se sankcije uvode nezakonito i pod lažnim pretekstom. One će predstavljati „još jedan korak ka degradaciji odnosa s Rusijom“, upozorio je šef odbora za spoljne poslove Državne dume, Leonid Slucki. Mada jednoglasje u EU pri usvajanju odluke u ovom konkretnom slučaju to ne sugeriše, glavni problem za zajednički nastup prema Rusiji ostaje, ipak, to što jedinstvenog stava po pitanju odnosa s Moskvom unutar nje najčešće nema. A nema ga zato što se pojedinačne članice Unije, počev od onih najuticajnijih, pri pozicioniranju u odnosu na Moskvu više rukovode vlastitim strateškim i ekonomskim interesima nego onim što bi trebalo da bude zajednička spoljna i bezbednosna politika EU. Tu posebno prednjači Nemačka kancelarke Angele Merkel, koja se - kao i u slučaju Kine - ispostavlja kao najveći kočničar zauzimanja oštrog evropskog kursa prema ovim dvema državama, jer ne želi da dovodi u pitanje gigantske poslovne aranžmane koje s njima ima. U slučaju Rusije, to je najvidljivije na primeru gasovoda Severni tok 2: uprkos pritiscima kako doskorašnje, tako i nove američke administracije na Berlin da se realizacija projekta koji je sada već u završnoj fazi stopira - uključujući i pretnju uvođenjem sankcija firmama angažovanim na njemu - te žustrom protivljenju nekih istočnoevropskih članica EU koje zaziru od situacije u kojoj Evropa energetski skoro u potpunosti zavisi od Rusije, Nemačka nema nameru da od ovog posla odustane. U slučaju Navaljni, međutim, interne nesuglasice nije bilo teško ostaviti po strani, verovatno i zato što bi se u suprotnom moglo postaviti pitanje da li EU više uopšte počiva na vrednostima na kojima je osnovana. Toliko nisko ipak ni najgora od sve dece u Uniji nisu bila spremna da idu.