Kad je život uzbudljiviji od filma

Za mnoge, Međunarodni filmski festival, kratko nazvan Fest, mesto je gde se ljubitelji filma, filmski znalci, profesionalci i buduće filmadžije okupljaju početkom kalendarske godine, kako bi svi kao jedan, bez obzira na profesiju i poznavanje sedme umetnosti, pasionirano gledali filmove recentne produkcije i, još strastvenije, debatovali o njima i razmenjivali utiske. Osmišljen i koncipiran po sistemu „festival festivala“, Fest se trudi da, bez obzira na ime aktuelnog selektora i umetničkog direktora, jednoj tako vernoj publici predstavi najznačajnija dela svetskog filma od najdalje tačke istoka i tamošnjih kinematografija do najpoznatije tačke zapada i Holivuda koji je predstavlja. Tako, na desetine čak i stotinu i kusur filmova, odabranih svake godine kao reprezentacija dometa filmske umetnosti, uvek su predmet rasprava i nesuglasica, zbira istih ili krajnje opozitnih mišljenja i sagledavanja savremenih kinematografskih tokova. I to jeste Fest – mesto proslavljanja tih sličica, koje u sekundi čine magiju zvanu film. Ali kako film imitira život, tako se i život preliva u film, te smo svedoci da je ta nezaobilazna međusobna interakcija dovodila Fest u najveća iskušenja, i da je sam festival činio neraskidiv deo mnogih političkih i društvenih turbulencija svoga vremena. Filmski kritičar i režiser Dinko Tucaković u tekstu naslovljenom Politizacija Festa a objavljenom 29. januara 2000. u Vremenu, kaže: „Jedna od tabu tema vezanih za Fest jeste njegova politizacija. Fest je 1971. nastao kao čedo nesvrstane SFRJ, a 2000. godinu dočekuje u protektoratu osnivača Skupštine grada. Filmski radnici (autori, kritičari,...) koji su prodefilovali kroz Festova tela u protekle tri decenije pokušavali su, manje ili više, da on pre svega bude filmski događaj, ali aktuelna politika uvek je uzimala svoj danak, pogotovo kad se ima u vidu da je predsednik SFRJ Josip Broz Tito bio veliki filmofil.“ Shodno tome, Fest je delio sudbinu građana, a vrlo često film koji bi otvarao festival bio bi izabran pažljivo prema političkim vetrovima koji su duvali tog trenutka, poentirao je Tucaković u istom tekstu. Ta godina 2000. bila je svojevrsni međaš kada je politizacija Festa u pitanju. Našavši se tačno na sredini između prethodnog izdanja 1999, natkriljenog senkom nadolazećeg bombardovanja i sveopšteg nezadovoljstva koje će tek biti krunisano „5. oktobrom“ samo nekoliko meseci kasnije, Fest 2000. godine usled nesuglasica sa direkcijom Sava centra i pozadinskim političkim zatezanjima, biva prebačen u sam epicentar u kome je ova manifestacija i počela – Dom sindikata i ostale gradske dvorane. Te godine, Festom je vladao osećaj da će već iduće izdanje doneti dugo očekivane promene, ali filmski kritičari se nisu ustručavali da komentarišu odabir filmova tadašnjeg rukovodstva, što u pozitivnom što u negativnom kontekstu, te primećujemo u NIN-u od 27. januara 2000. komentar Jasmine Lekić da je Fest „svojim obimom otišao korak dalje u već i poslovično srpskom prkosu“ „Na programu će se naći čak neverovatnih sto filmova što je, još samo do pre dva meseca, izgledalo nedostižno. Već po onom: kad se najmanje nadaš i najmanje očekuješ (ponekad) izvučeš glavni zgoditak. To se tačno sada desilo. Mnogo je ljudi iz svetskog filmskog biznisa, saznajemo, želelo da pruži podršku našem festivalu i našem gradu mimo otpora koji Srbija uveliko izaziva na drugim planovima i u drugačijim kombinacijama...“ Već u narednom broju od 3. februara, ista novinarka daje oštriji ton ne samo kada je kvalitet izdanja u pitanju, već i sveopšte stanje u kome se Fest odigrava, napisavši: „Pohvaliti FEST 2000. bila bi obična propaganda. Kao, potrudili su se priredivši nam filmski maraton u teško nevreme bede, izolacije i političkih previranja dok se krajnji ishod, ipak, ne zna. Opet, postoji i niz minusa koji kvare sreću ovog (milenijumskog) festivala. Centar dešavanja je Dom sindikata, tako bleštavo osvetljen i doteran, što se, makar, ogromnog predvorja tiče (stolice su i dalje pohabane) da zaista više nije ni nalik poslednjoj rupi u gradu kakav jeste bio... Tu, dakle, sve vrvi od autora malo ili nimalo afirmisanih, a za takvima se slabije trči. Otuda čak i fanovima ovaj festival deluje kao zatrpanost nepoznatim. Pogotovo što se ne nazire ni koncepcija festivala, niti je on na bilo koji način odista profilisan. Ima se, naprotiv, utisak nabacanosti pa je pitanje svih pitanja u koji to (bioskopski) mrak ulazite. Ponekad, jasno, bivate i nagrađeni zbog te smele avanture.“ No, programski ugao možda najbolje predstavlja Vreme u tekstu Aleksandra Radivojevića Oštri kontrasti od 5. februara, koji primećuje suptilnu restriktivnost američkih mejdžor kompanija prema ovdašnjim filmskim distributerima, što je dovelo do toga da Fest deluje koliko-toliko adekvatno u svojoj programskoj operaciji globalnog skeniranja svetske produkcije i selekcionisanju najreprezentativnijih filmskih „primeraka“ iz njene baštine. Iako dramatična, bila je to godina velikog predaha kada je Fest u pitanju, jer je te godine festival izašao iz gotovo desetogodišnje agonije, kada je gotovo svako izdanje bilo dramatično po sebi. Jer samo godinu dana pre, i pored hipnotišuće reklame i jednako zabavnog slogana Ti ideš na Fest (verovatno i jednog od do dana današnjeg najcitiranijih), strah od novog dolazećeg rata nije privukao publiku u velikom broju, posebno ne na otvaranju, kada je tog 29. januara, kako dan kasnije izveštava Blic, „u polupraznom beogradskom Centru Sava, Anica Dobra otvorila Fest“... Sveopšte stanje i atmosfera u kojoj je Fest održavan, verovatno najbolje ilustruje Politika naslovom Večeras počinje 27. Fest. Neka mu je sa srećom, trebaće mu ove godine... Koliko se kolektivna drama preklapala sa samim događajem saznaje se upravo iz tog teksta, koji potpisuje Dubravka Lakić, i koja donosi priču o tome kako je planirano da festival svečano počne kanskim pobednikom, filmom Tea Angelopulosa Večnost i jedan dan, a kako je do samog starta bilo neizvesno da li će se to i dogoditi! „Kopija juče nije stigla do Beograda“, piše Lakić. „Novinari su umesto Večnosti gledali Psiho“, iz intonacije teksta vidi se da ju je ta zamena razljutila. „Iz pres-službe Festivala dobili smo i objašnjenje da kopija Angelopulosovog filma nije stigla zbog magle, odnosno da juče zbog magle u Atini avion nije poleteo, pa nije poletela ni kopija“. Zatim se ta informacija u tekstu dalje navodi kao laž koju je plasirala tadašnja pres služba (nosioca te laži naziva „Pinokijem“), umesto da su rekli istinu u vezi sa distributerskim problemom oko isporuke Angelopulosovog filma. No, srećom, film jeste stigao za otvaranje, ali Politika ne prašta izrečenu laž, te već u sledećem tekstu navode se dalje brojni drugi propusti koji su doveli do produbljenja sukoba na relaciji novinari - čelnici Festa, u kojem je proteklo gotovo čitavo izdanje. Time kao da je ispunjena želja navedenog Dinka Tucakovića, koji je te godine zasedao kao predsednik Saveta festivala, dok je Lidiji Kujundžić u NIN-u 28. januara 1999. izjavio da bi „voleo da Fest 99. malo uzburka duhove“... „Zašto bi uopšte neko, osim zagriženih filmofila i nosilaca Spomenice Festa 72. išao na Fest osim da, bar na trenutak, pobegne iz deprimirajuće svakidašnjice za ne više od 60 dinara, koliko će koštati ulaznica na dan otvaranja“... Oni koji se takvom bekstvu nadaju, pogrešno računaju. „Odlučili smo se za neružičastu varijantu, odnosno za provokaciju ne bismo li privukli što više mladih kojima treba pružiti priliku da bar pokušaju da izađu iz kulturnog geta u kome se svi nalazimo“, kaže Tucaković, konstatujući da su se i u svetu standardi promenili u korist malih i nepoznatih kinematografija, navodeći kao primer godinu 1997. kada je u Kanu pobedio film iz Irana Ukus trešanja Abasa Kjarostamija. A te godine, par meseci pre Kana, u Beogradu je održano najčudnije i najtragičnije izdanje Festa u njegovoj dugoj istoriji, kako ocenjuje filmski kritičar Milan Vlajčić u svojoj knjizi Fest, odbrojavanje, koje je bilo „dokaz kako u trenutku prelomnih i presudnih istorijskih lomova nestaju razlozi za svetkovine“... Fest je počeo 70. dana Studentskog protesta 1996/97. Svih tih dana, dok su građani i studenti na ulicama gradova zbog krađe glasova na izborima koju je sproveo režim Slobodana Miloševića, vlada opšta podela unutar Saveta Festa – da li manifestaciju treba uopšte održati ili ne! „Ne možemo da ostanemo nemi pred činjenicom da Srbija gori!“, izjavljuje dramatično glumac LJubiša Samardžić, tada kao član Saveta, što prenose gotovo svi mediji. Odluka da Festa ipak bude, usvojena je samo zbog višemesečnih iscrpnih priprema, koliko je potrebno da se jedna tako složena i zahtevna konstrukcija, kao što je filmski festival iznese, a posebno u godini koja je trebalo da obeleži jubilej. Dan po otvaranju tog nesrećnog Festa 1997. Čedomir Jovanović, tada harizmatični predstavnik Studentskog protesta izjavljuje, po pisanju Naše Borbe: „(Organizatori Festa) nisu našli dovoljno hrabrog čoveka da izgovori tešku rečenicu – proglašavam Fest otvorenim! Ne stidimo se onog što radimo i zato ćemo mi otvoriti Fest“, te predvodi kolonu od dvadesetak hiljada studenata Beogradskog univerziteta koji prave „đir“ od Platoa ispred Filozofskog fakulteta do Sava centra i natrag. Istog dana, paleti popularnih bedževa priključuju se i oni sa natpisom Protest – FEST, čime se direktno upućuje poziv da se Fest ne održi, čime bi se izjednačio sa onim institucijama koje zahtevaju poštovanje izborne volje građana. Naravno, to nezadovoljstvo izlivalo se tih prvih dana pre projekcije svakog filma, koji bi počinjali zviždanjem iz pištaljki, sirena, truba i ostalih rekvizita. U takvoj atmosferi, novinski izveštaji radikalno su odudarali od dotad ustaljenih – analize filmova u tom trenutku nikog nisu zanimale, autorska preispitivanja nisu ni došla na red, razgovori sa filmskim autorima merili su se u tragovima. Već 2. februara, Udruženje distributera najavljuje povlačenje filmova sa Festa, kao da su slutili da će predstojeća noć biti jedna od najtežih u istoriji Beograda. Te noći, policija je izvršila naređenje i brutalno se obračunala sa demonstrantima, polivajući ih šmrkovima i nemilosrdno ih batinajući, najpre u Brankovoj ulici i na mostu, a zatim i u drugim delovima grada tokom čitave noći. Fest 1997. je prekinut 3. februara, a opšte nezadovoljstvo među građanima bilo je dodatno pogrejano time što je navedeno više različitih objašnjenja te odluke. Sasvim je bilo jasno da je povod za prekid Festa bilo nezapamćeno policijsko nasilje, ali tadašnji čelnici gradskih vlasti pokušali su to na sramne načine da zamagle, što je bila samo kap ulja u već plamenoj stihiji. U nepotpisanom saopštenju, koje je stiglo iz gradske skupštine tadašnjeg socijalističkog režima, za prekid Festa optuživani su, najpre, koalicija Zajedno, kao i građani, privatni distributeri i određeni članovi Saveta, zbog nesavesnog ponašanja. To saopštenje istog trenutka dobija epitet „fantomskog“, i kao takvo širi dalje nezadovoljstvo i bes. BK televizija izveštava da Vuk Žugić, Nevena Đonlić i Jelena Mirašević iz organizacije Festa pokušavaju da posreduju između Skupštine grada i Udruženja filmskih distributera Jugoslavije u vezi sa zahtevom distributera da se ovlašćeno lice iz gradske skupštine ogradi od nepotpisanog pisma „osnivača Festa“, dok Radoslav Zelenović, LJubiša Samardžić, Milutin Ranđelović, Đorđe Plavšić i Borislav Anđelić demonstrativno napuštaju sednicu Saveta, kao njeni članovi. Svi gosti su napustili Beograd, a onima koji nisu još stigli otkazan je dolazak. Osim sa Festa, Udruženje distributera povlači filmove i iz bioskopskih sala, što je zatvorilo vrata beogradskih dvorana na nekoliko dana. A nesretni nastavak, do koga je došlo 10. februara, verovatno je najbolje opisao Radovan Kupres u Našoj Borbi, u tekstu pod naslovom Drame nije bilo?: „Fest je prekidom ostao bez Saveta pošto je veći deo njegovih članova podneo ostavke na članstvo u telu koje, kako je sa određenih političkih nivoa poručeno, i nema značajne nadležnosti nad festivalom... Stoga nije definisano svojstvo u kojem su se gospoda Milutin Čolić, Božidar Zečević i Aleksandar Avramović obratili novinarima na pres-konferenciji. Ili kad su već bili tu, predsednik i dvojica članova bivšeg Saveta Festa, onda je mogao da se pojavi i još jedan preostali član koji nije podneo ostavku, gospodin Milenko Kašanin. Novinari su se raspitivali za njega pošto je opšte mišljenje da uloga gospodina Kašanina, kao reprezenta Skupštine grada i, naravno, Socijalističke partije, nije beznačajna u aktuelnoj drami Festa. Jer on je, kako se nezvanično može čuti, autor čuvenog fantomskog saopštenja... Izvinjenje, odnosno ograđivanje od tog pamfleta koje su zahtevali distributeri bilo je glavni razlog izrazitog odugovlačenja u donošenju odluke o nastavku Festa. Traženo je, kao što se već zna, da se ovlašćeno lice na memorandumu Skupštine grada ogradi od fantomskog saopštenja, što nije išlo nimalo lako, pa je gospodin Čolić rekao za Našu Borbu da je sudbina Festa neizvesna zbog primitivnih sujeta nekih političara, nespremnih na kompromis...“ No, sastanak predstavnika Udruženja distributera, Sava centra kao organizatora i Skupštine grada trajao je beskrajno, a okončan je u maniru „mir, mir, niko nije kriv“. Usledilo je zajedničko saopštenje svih strana u kome se objašnjava kako „Fest nije ni prekinut voljom bilo koga od učesnika sastanka“ i to „da je čitav slučaj dobio nepotrebnu političku dimenziju“. U prvi plan su, razume se, istaknuti interesi verne publike... „Fest je nastavljen u ne baš festivalskoj atmosferi, bez ijednog gosta. Otkazan je i najavljeni međunarodni simpozijum. Nema ko se već nije poslužio frazom da je danas i ovde život neuporedivo uzbudljiviji od filma, ali je ona i dalje sasvim upotrebljiva. Tako je valjda najlakše objasniti sve stresove jubilarnog Festa. Prosto, jubilej se zalomio u zlo vreme. Doduše, da su pređašnja vremena bila manje zla i ovaj festival bi četvrt veka obeležio pre dve godine. No, tada nas je svet sankcionisao. Sada nas domaća policija bije dok se vraćamo iz bioskopa. Šta da radimo sem da se nadamo da za Fest, kao i za sve ostalo, dolaze bolja vremena“, piše Radovan Kupres u Našoj Borbi. A ta pređašnja vremena svakako se tiču prve polovine devedesetih, tokom kojih su se mnoge vrednosti izgubile, pa tako i Fest, na jedan (srećom) kratak period. Jugoslavija je nestala u vihoru građanskog rata između dva festivalska izdanja 1991. i 1992. godine. Za tih svega godinu dana, Slovenija i Hrvatska postaju međunarodno priznate, a BiH i Makedonija pripremaju referendum o samostalnosti i otcepljenju iz ostataka SFRJ. Ivan Karl u knjizi Sanjati otvorenih očiju svedoči da u takvoj nepovoljnoj klimi prekida svih unutrašnjih kulturnih i poslovnih komunikacija, „kada su se nazirale ekonomske sankcije i pretila mogućnost strane intervencije i bombardovanja Beograda, organizacija Festa bila je krajnje neizvesna“. „Još u drugoj polovini 1991. godine počela su da stižu odbijanja stranih producenata i kurtoazna žaljenja zbog `nedostatka kopija` pa je u opticaju bila ideja da se Fest održi zarad kontinuiteta u suženom izdanju sa samo sedam filmova. Nešto čega se godinu dana kasnije niko nije setio“, piše Karl. Umesto toga, Fest 1992. zapravo je, posebno iz današnje perspektive, bio izvanredan događaj za sveopštu krizu, koja je tada tek počinjala da metastazira. Festival je otvoren filmom Virdžina Srđana Karanovića, poslednjim ostvarenjem Jugoslavije, a za njim je prikazana i Delikatesna radnja Žan-Pjer Ženea i Karka Karoa, kao jedno od komercijalnijih i voljenijih evropskih produkata te godine. Iako se nije očekivalo, na Fest je stiglo više od četrdesetak filmova i veliki broj gostiju, dok su manifestaciju počastvovali svojim prisustvom i Emir Kusturica, DŽim DŽarmuš, Nikita Mihalkov, kao i tada mlada zvezda u usponu DŽoni Dep. Dubravka Lakić u Politici piše sa kakvim nestrpljenjem su novinari iščekivali Kusturicu i Depa. „Kusturica je ušetao vidno raspoložen, ležeran kao i uvek i pun humora – onog njegovog po kome ga rado pamtimo. Naravno, dočekan je srdačno. Ne samo zato što je uvek rado viđen gost, već i zbog toga što će se njegovom zaslugom na ovogodišnjem Festu pojaviti i mnogi inostrani gosti...“ Radoznalost novinara bila je okrenuta i prema nekadašnjoj TV zvezdi, mladom američkom glumcu DŽoniju Depu, junaku filmova DŽona Votersa i Tima Bartona, koji je svoje umeće sviranja gitare demonstrirao potom i na koncertu Partibrejkersa u SKC-u, piše Lakić u Politici i dodaje: „Tumačeći svoja lična viđenja o sadašnjoj situaciji u Jugoslaviji, Kusturica je, između ostalog, rekao: `Ipak, moja lična impresija jeste da proživljavamo samo kraj jednog ružnog perioda. Naša je nevolja samo u tome što kratko živimo i što smo nestrpljivi. Jer, ovaj kraj može da potraje još 60 godina, što je za istoriju ništa, a za nas mnogo`“... Fest 1992. otvorio je Gordan Mihić, a Novosti slikovito opisuju da je to bilo „bez velikih pompi, skromno, kao što i priliči vremenu u kojem se održava, ali sa nekoliko hiljada dlanova, koji su iskreno brideli od snažnog aplauza...“ „Uspela je da pobedi ona strana našeg duha koja se protivi bezumlju, razaranju, svemu onome što nam ne dozvoljava lepši život“, nastavlja ovaj list, ni ne otkrivajući razmeru predstojećih događaja usled kojih će, čak dve naredne godine, Beograd ostati bez Festa. No ta „crna rupa“ u Festovoj istoriji iznedrila je druga dva festivala, koja su vremenom dobila svoja jasnija uobličenja. Naime, opirući se opštoj nemaštini tog doba, filmski radnici se udružuju, i 1993. Radoslav Zelenović organizuje nulto izdanje Međunarodnog filmskog festivala na Paliću koji će se deset godina kasnije pretvoriti u Festival evropskog filma, dok u prestonici, u jesen 1994. Vojislav Vučinić, direktor „Jugoslavija filma“ i Slobodan Novaković, filmski kritičar, kreiraju novi međunarodni festival – Festival autorskog filma „Pogled u svet“, koji ostaje omiljena filmska manifestacija na kraju kalendarske godine. Povratak Festa 1995. godine uneo je veliku radost među poštovaoce filma, dok su neki mediji ipak bili skeptični prema onome što je festival, nakon pauze i u uslovima apsolutne izolacije, mogao da ponudi. Program je bio sastavljen mahom od arthaus filmova, što je unelo jednu malu pobunu među distributerima. Jelena Grujić u Vremenu od 30. januara navodi da su tada dva najveća privatna distributera First prodakšn i M eksport-import digli glas zbog odluke selektora da odbije aktuelne filmove među kojima su Gospođa Parker i začarani krug, Čarobni april, Zvezdana kapija, Iskušenje u Šošenku... dodavši da repertoar ovog međunarodnog filmskog festivala, kojeg je upriličio selektor Nenad Dukić, čine manje poznata ostvarenja, a pomenuti naslovi su odbijeni jer „ne poseduju kvalitet koji je potreban za Fest“. U Dukićevom konceptu najviše se našlo mesta za azijske, odnosno tada manje poznate kineske filmove, što je mnoge navelo na zaključak da je nekome bilo jedino važno da napravi Fest po svaku cenu, i po cenu tada, opet, aktuelne politike. Srećom, vremenom smo se uverili da nam je Dukić suptilno otkrio neke dotad nepoznate filmske svetove, iako se u toj opštoj nervozi činilo drukčije. NIN od 10. februara 1995. ponovo je bio kritičniji prema konceptu Festa u odnosu na druge: „Izgledalo je najpre da je Fest `95 u samoodbrani proklamovao umetnički princip. Nema hitova, nema zvučnih imena, nema Holivuda, na daju Amerikanci, nego ima bog te pita šta, ali s pedigreom... Sa celovitijim uvidom u Fest `95, postajalo je jasnije da se, u stvari, radi o jednom veoma specifičnom, ajmo reći i of ukusu, sprovedenom temeljno i do kraja, te je tako čitava gomila filmova za koje pre toga jedva da je iko čuo, dobila odista svoj puni, zaokruženi smisao. Drugim rečima, radilo se o pedantnom izboru, a ne o slučajnostima iznuđenim višom silom. Posledica takvog ukusa jeste da smo gledali niz filmova o mračnom, iščašenom, bolesnom... Izrazi mrtav i smrt pojavljuju se čak u pet naslova. Iz toga je onda proistekla druga varka: da se svetska kinematografija bavi samo otkačenim temama i da su, zapravo, svi „odlepili“, što se tumačilo onim opštim mestom kako je, eto, kraj epohe i kraj milenijuma kada ludilo po prirodi stvari vremena dobija veći uzlet. Nije nego! Ali, tako nešto nama ovde baš ubedljivo zvuči, te je Fest `95, ma koliko to paradoksalno bilo, pogodio cilj. Legao na dušu. Izveden je, elem, kao savršen zločin“... Od gostiju, na Fest dolaze Beatris Dal, Klaus Marija Brandauer, Nikita Mihalkov... Dvadesetak dana posle završetka tog 23. izdanja, Milan Vlajčić u Politici ukazuje na izveštaje gostujućih izveštača i kritičara iz desetak istaknutih evropskih i američkih listova i časopisa, koji su se našli na Festu. „Ne pamti se da je ijedan Fest imao tako snažan međunarodni odjek, što se može objasniti izborom pravih ljudi da budu festivalski gosti, ali i njihovom zainteresovanošću da osmotre kako izgleda obnovljeni život u dramatičnim okolnostima dugo održavanog embarga i blizine ratnih razaranja“, piše Vlajčić. Tako Majk Dauni u Muving pikčers parafrazira Kusturičin film Bila jednom jedna zemlja u naslovu svog teksta Bio jednom jedan Beograd i kaže: „U smelom naporu da izađe iz političke hladnoće u osvit skidanja kulturnih sankcija protiv Srbije, beogradski Međunarodni filmski festival Fest se ponovo probio na međunarodnu festivalsku scenu“, dok s druge strane, DŽejms Almer u Holivud riporteru objavljuje dva izveštaja, koja navode da Fest daje „iznenađujuće uspešan pogled na jednu od najmoćnijih tema u savremenom evropskom filmu: borbe u zemlji koja se nekada borila za jedinstvo, razbijenoj ratom“... Fest je tako ispratio brojne političke, društvene, ekonomske i kulturološke promene devedesetih. Već prvo izdanje u dvehiljaditim donosi jednu ozareniju atmosferu, a sve pod sloganom Život ponovo, Fest ponovo. I zaista, ponovo počinje da se priča o filmu, politička trvenja odlaze u drugu sferu života, postaje bitnije da li je Ang Li prevazišao sebe i dostigao vrhunac karijere sa filmom Pritajeni tigar, skriveni zmaj. Spoljašnje promene više ne dotiču Fest, posebno ne u 2003. godini kada je par meseci pre početka tog izdanja SR Jugoslavija i zvanično prestala da postoji. Te godine, publika je u Sava centru na otvaranju gromoglasno aplaudirala Stefanu Arsenijeviću na njegovom trijumfu u Berlinu sa filmom (A)torzija! Tri dana po završetku Festa, 12. marta 2003. godine, ubijen je prvi demokratski premijer Srbije dr Zoran Đinđić. Period koji je usledio, Ivan Karl naziva periodom novog optimizma. Već 2004. godine na mesto direktora Direkcije Festa postavljen je Miloš Paramentić, nekadašnji direktor Beograd filma, a sama institucija počinje da radi na detaljnom poboljšanju svih slojeva organizacije. Neke od predstojećih godina pamte se po sloganima i zaštitnim licima, poput Festmena koji je krasio bilborde Festa 2005. kada je kostimirani glumac na otvaranju i uručio cveće Ketrin Danev, glavnoj festivalskoj zvezdi te godine, ili slogana Da li si kadar za Fest? zahvaljujući kome je jedan filmski okvir postao mala senzacija te 2007. godine, koja se i ne čini tako davnom, no svakako je bila mnogo pre današnjih banalnosti društvenih mreža. Izdanje Festa iz 2008. godine donelo je još jedan društveni test za taj festival. Samo tri dana pre početka, tačnije 17. februara, Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost „sa svim posledicama po društveno i političko stanje u ostatku zemlje, a uticalo je i na oseku gledalaca, pa tako nisu iskorišćene mnoge od 95.000 kupljenih karata“, beleži Ivan Karl. No, sem polupraznih dvorana, što se posebno osetilo na otvaranju, kada je prikazan i nesretno odabran film Ulžan Folkera Šlendorfa u prisustvu samog autora, Fest nije otkazan, niti su brojni nemiri na ulicama Beograda tih dana uticali na njegovo održavanje. Sa godinom 2009. odlazi zauvek i njegov osnivač Milutin Čolić. Čini se da je jedna duga i dramatična epoha konačno i okončana. A nakon te duge epohe, usledilo je jedno novo doba – doba koje je spolja daleko manje dramatično, ali u kome pitanje do koje mere politika može da određuje kulturu ostaje goruće aktuelno? Ili, možda je vreme da to pitanje sebi preformulišemo – da li je kultura zapravo sluškinja politike, a njeni poslenici samo zabavljači aktuelnih vlasti?