Bezakonje će se na kraju obrušiti na vlast

Tokom sistemske i uglavnom već okončane razgradnje pravne države, sudija Miodrag Majić je dao dijagnozu onoga što nam se dešava - za većinu građana priča o vladavini prava je  „larpurlartističko drugosrbijansko mudrovanje od kojeg nikada nije bilo nikakve vajde“, jer se „ne maže na hleb“, niti se njome grade putevi. Na pitanje – šta sad kada su na to pristali i oni koji su dužni da obezbede vladavinu prava, pre svega pravosudni organi, odgovora: „Ništa. Jednom kada za to dođe vreme, moraćemo iznova da gradimo pravnu državu i svest građana o njenoj važnosti, raskidajući konačno sa postrevolucionarnim ideološkim nasleđem. Ili pak da nastavimo putem orijentalne despotije, ako nam je ovaj draži.“  Pre četiri godine ste u NIN-u izjavili da će se „pobuna dogoditi u pravosuđu“. Šta je pošlo po zlu (ili dobru) kada do toga nije došlo? Mnogo toga je pošlo po zlu u prethodne četiri godine. Mislim da smo svi sada, barem delimično, svesni te činjenice. Kada sam govorio o pobuni u pravosuđu, mislio sam prvenstveno na masovnije nepristajanje sudija na položaj koji im je u autoritarnom društvu dodeljen. Reč je o ulozi činovnika - izvršitelja političke volje vladajuće grupacije. Pa ipak, iako je izvesno da nismo videli korenite promene, neke stvari su se dogodile. Pojedine sudije koje su ćutale su progovorile, neke druge koje je izvršna vlast gurala u najviša sudska tela nisu prošle, donete su i neke prilično kuražne odluke. Sve to, razume se, nije ni blizu dovoljno u situaciji u kojoj smo svedoci sveopšte društvene degradacije, ali je ipak stidljivi vesnik neminovnog procesa koji će se pre ili kasnije odigrati. Jednostavno, ovakvo pravosuđe je neodrživo.  Razlog zbog kog ste verovali da će se pravosuđe pobuniti bile su osude koje su pre suđenja u javnosti iznosili tadašnji premijer i njemu bliski ljudi kao „preporuku pravosuđu kako da postupi“. Da li su takve „odokativne“ presude pre suđenja postale praksa? Nažalost, situacija u tom pogledu ne može sama od sebe postati bolja. Bezakonje se uvek razvija do tačke u kojoj ili bude savladano i zamenjeno zakonitošću, ili dovede do sloma na njemu građenog sistema. U prethodnom periodu dodatno je učvršćeno uverenje građana da nam nijedna institucija, osim institucije predsednika Republike, nije potrebna. Sada se više ni formalno ne pretvaramo da osim njega bilo ko, bilo šta značajno, ovde odlučuje. Tradicionalnoj potrebi većine ovdašnjeg življa za „čvrstom rukom” tako je udovoljeno. To se vidi u svim oblastima, počev od pravosuđa, preko zdravstva, pa sve do ekonomije i infrastrukture. Samo je jedan čovek taj koji uvek zna ispravni put. A istorija je prepuna primera društava koje je takav pristup koštao opstanka. Ono što je novi momenat je to da smo sada svedoci činjenice da se bezakonje obrušava i na samu vlast, koja ga je uvela kao jedan od principa vladavine. Poslednje afere u kojima svakodnevno isplivavaju novi momenti o povezanosti visokih državnih službenika sa ljudima iz kriminogenog miljea, najjasniji su podsetnik na to da su na duži rok ovakva društva neodrživa.  Čak i u doba Miloševića su postojale sudije koje nisu ćutale. Još 1996, u izjavi za javnost je sudija Vrhovnog suda Srbije dr Zoran Ivošević napisao: „Ne pristajem na zavisno sudstvo u kojem se sud bavi pranjem dnevne politike umesto da bude simbol pravne države.“ Zašto danas pristaju? Ne treba ni tu biti idealista. I tada je većina sudija ćutala. Podsetimo da je, pre promena, tadašnje društvo sudija imalo nekolicinu članova koji su zbog članstva bili i razrešeni, a da je nakon petog oktobra naraslo na udruženje od gotovo dve hiljade članova. I sudije su konformisti, povremeno i preletači. Međutim, u vreme Miloševića je bilo više onih koji su bili spremni da se suprotstave. Postojalo je uverenje da su promene, nakon višedecenijskog jednopartijskog modela, nakon ratova i bede, ipak moguće. Danas su i ljudi u pravosuđu, baš kao i građani, razočarani i defetistični. Sa druge strane, imate generacije mladih koje su shvatile da su ne posvećenost i stručnost, već poltronstvo i veze, najbolji način za karijerno napredovanje. Vide i oni da su vodeće sudije u zemlji prijatelji i poznanici predsednika. Ugledaju se na sopstvene principale koji ih upozoravaju da „ne talasaju”, dok ih sa skupštinske govornice poslanici upozoravaju da je jedino bitno da ne budu kao sudija Majić. Zbog toga se odlučuju pre za članstvo u GONGO udruženjima i apologetiku nego za sudijski aktivizam koji bi doveo do promene stanja. Ne treba zaboraviti ni to da je najveći deo najkvalitetnijih ljudi, a time i pravnika, otišao odavde. Među njima su mnogi koji bi, siguran sam, ponovo bili oni koji ne pristaju i koji postaju simboli pravne države, ali smo ih oterali. Uprkos svemu tome, i dalje verujem da bi promena kursa pravosuđa koja bi došla sa njegovog vrha, pokrenula mnoge od kolega koje sada ušuškane u kabinetima gunđaju. Međutim, na ovakvu promenu očigledno ćemo morati još da pričekamo.  Nedavno je bilo samo malo talasanje oko predloga da predsednica Vrhovnog suda bude Jasmina Vasović (odluka nije pratila proceduru, a dovedeno je u pitanje i njeno iskustvo), ali se pobunilo samo dvoje sudija iz VSS i nikom ništa. Kolege su se suprotstavile na prvom mestu načinu na koji je ovaj postupak sproveden. Najpre, prvi put smo imali samo jednog kandidata za najprestižniju sudijsku funkciju, što već samo po sebi dovoljno govori o situaciji u kojoj se nalazimo. Zamislite izbor predsednika Republike gde se prijavio samo jedan kandidat. Da li bi u takvim okolnostima bilo reči o izborima, ili o simuliranju procesa primerenijem dobu „ćoravih kutija”, odnosno izbora koje danas viđamo u Severnoj Koreji? Da li bismo takve „izbore” mogli smatrati legitimnim? Verujem da je odgovor nesumnjiv. Zašto onda zatvaramo oči pred ovakvim postupcima u sudstvu? Pored toga, umesto predloženog tajnog, u Vrhovnom kasacionom sudu imali smo javno izjašnjavanje o podršci jedinom kandidatu. Da li je to način na koji se u dvadeset prvom veku u demokratskoj zemlji ove stvari rade, i to od strane ljudi koji donose najosetljivije odluke o pravima i slobodama drugih? Čega se oni plaše? Naposletku, predsednik Republike nam je potvrdio da se poznaje sa kandidatkinjom. Sve to, ne ulazeći u pitanje kvaliteta kandidata, govori o meri u kojoj trenutna politika kontroliše proces izbora prvog sudije u zemlji. Zbog toga je, u ovakvim okolnostima, svima ostalima koji bi se i kandidovali jasno da u ovom procesu ne bi imali bilo kakve šanse. Iskusne sudije ne žele da se sramote i da trče unapred izgubljenu trku u kojoj biografije i ugled ne znače ništa. Ostali ne žele da se zameraju kandidatu koji će svejedno biti izabran, rizikujući da sutra padnu u njegovu nemilost ili nemilost vladajuće garniture. Posebno je opasno to što se ovo čini u trenutku u kojem nam Evropa jasno stavlja do znanja da nam je pravosuđe u katastrofalnom stanju i da će jedino korenite reforme u ovoj oblasti omogućiti prekid zastoja u daljim integracijama.  Kako tumačite to što ni javnost nije zainteresovana ko će biti na mestu vrhovnog sudije Srbije? Zar nam je svima sve svejedno i da li to znači da kao narod verujemo da se presude više ne donose u sudovima? Bojim se da je upravo to jedan od osnovnih razloga. Građani velikim delom veruju da je nevažno ko će biti prvi sudija u Srbiji, jer je i ova institucija obesmišljena. Prema uvreženom mišljenju, to će ionako biti prolazna politička marioneta, dok će se suštinske odluke i u ovoj, kao i u svim drugim oblastima, donositi na Andrićevom vencu. Ovo je izuzetno opasno uverenje. No možda je još opasnije to što iz razgovora s kolegama shvatam da ni one ne veruju da je to značajno i da je jasno da se na takvu poziciju ne dolazi bez predsednikovog zelenog svetla. Zato mnogim iskusnijim kolegama nije ni palo na pamet da konkurišu niti da se suprotstave. Jasno im je da sudije nemaju vlast, da su mahom izgubile dostojanstvo i da ne mogu da utiču na stanje čak ni u sopstvenoj branši. A to je onda pravi poraz ovog i ovakvog pravosuđa. Bez naredbe od strane pravosuđa nemoguće je prisluškivati predsednika države, a Vulin tvrdi da su dokazi o prisluškivanju predati tužilaštvu. Gde je sudija koji je tu naredbu izdao da nam se obrati i objasni o čemu se radi, i ako ga nema – gde je pravosuđe da nam objasni da je onda u pitanju samo spin?  Bez naredbe ne bi bilo moguće prisluškivati bilo koga, a ne samo predsednika države. Ni mene, ni vas. A da li smo vi ili ja sigurni da je to zaista tako? I kako običan čovek može da veruje da ga nezakonito ne prisluškuju, ako vidimo da se i predsednik žali na ovakve radnje, dok istovremeno niko za njih ne odgovara? Pravosuđe, kao i u ostalim sličnim slučajevima, ćuti. A ćuti zbog svih ovih razloga o kojima govorimo. Onaj ko je spreman da prepusti izbor sudija ili predsednika VKS drugima, spreman je da drugima prepusti i donošenje sopstvenih odluka. To su povezani procesi. Sada i pravosuđe očekuje da i o ovom pitanju odluku donesu drugi. Da se vidi kako će se okončati sukob među dojučerašnjim prijateljima i saradnicima. Verovatno je da rezonuje po principu - kada nas već ništa ne pitate, kada nam birate ljude i donosite odluke, sada se sami vadite iz predstave koju ste režirali. Možda ćemo ipak, kada već nismo ranije, kroz ovu aferu konačno shvatiti zbog čega je nepostojanje sudske vlasti najveći problem ovog društva. Pritom, ne treba smetnuti s uma da je ovo oduvek pomalo bila zemlja ilija čvorovića, borbe sa unutrašnjim neprijateljem i ilegalnog prisluškivanja.  Kako se u tu priču uklapa predsednika Višeg suda Aleksandar Stepanović? Da li je on izdavao te dozvole za prisluškivanje pa je sada na meti ili je na metu došao zbog kritika na račun tužilaštva u KRIK-u i optužbe da je ono odgovorno što Srbija nema nijedan predmet visoke korupcije?  Ne verujem da je sukob nastao zbog intervjua u KRIK-u. Pre verujem da je Stepanovićev intervju reakcija na sukob koji je ranije nastao i da je predstavljao vid zaštite. Mislim da je kolega Stepanović, koji se godinama krio od novinara i koji se brižljivo čuvao nesaglasja s izvršnom vlašću i vladajućom strankom, u jednom trenutku shvatio da ga samo javnost može sačuvati od dojučerašnjih prijatelja. Ubrzo smo shvatili da je najverovatnije bio u pravu. Zbog toga nisam sklon da verujem ni da je Stepanović naprasno progledao, niti da je na metu došao zbog kritika koje je izneo u intervjuu. Posredi je dublji sukob, i za mene bi pravo pitanje bilo zbog čega je predsednik odlučio da se odrekne sudije sa kojim je, po sopstvenim tvrdnjama, bio u izuzetno dobrim odnosima. Sve ovo još jednom potvrđuje istinu o meri u kojoj su veze sudija i političara opasne, ne samo po nezavisnost pravosuđa već i po njih same. Jer kao što sam svojevremeno istakao - iako nije prijatno biti predsednikov neomiljeni sudija, neuporedivo je gore biti predsednikov omiljeni sudija, jednom kada se stvari promene. Kao jako bitna priča prorežimskih medija koja je plasirina jeste da je sudija Stepanović savetovao Kokezi da ne ide na poligraf. Da li sudije daju takve savete? I još bitnije – da li sudije drže do poligrafa? Sudija nikada ne bi smeo da daje savete u vezi s konkretnim predmetima. Kada je reč o poligrafu, čitava ta ujdurma postaje pomalo groteskna. Od naprave čiji prototipi su se pojavili početkom prošlog veka, mnogo pre radija i televizije, u javnosti se stvara nekakvo čudo istražne tehnike. U sudovima poligraf nikada nije prihvaćen kao verodostojno dokazno sredstvo, jednostavno zbog toga što su rezultati koji se uz njegovu pomoć dobijaju nedovoljno pouzdani. Postoji previše načina na koje on može biti „obmanut”, baš kao što se može dogoditi i da „otkrije” lažne krivce. Zbog toga se on danas mahom koristi kod prijema na određene vrste poslova, uz saglasnost intervjuisanog, i to isključivo kao pomoćno sredstvo. Potreba vlasti da ovdašnjoj javnosti emituje jednostavne poruke, dovela je do toga da se ova arhaična sprava predstavi kao bogomdano sredstvo koje nepogrešivo razdvaja istinu od laži. Kao i mnoge druge propagandne tvrdnje, i ova je dijametralno udaljena od realnosti. Ako na sve ovo dodate i činjenicu da rezultate ovih postupaka saznajemo posredno, preko predsednika i njegovih saradnika, jasno je u kojoj meri je sve to nepouzdano i nepodesno za ozbiljnije pravno relevantne činjenične zaključke. Može li se u ovakvoj atmosferi uopšte reći da je pravosuđe treća grana vlasti? Odavno govorim da se, ne samo zbog toga, ne može ozbiljno tvrditi da naše pravosuđe ispunjava svoju Ustavom garantovanu svrhu. Jednačina je, nažalost, jednostavna. Izraženost ovakvog stanja obrnuto je proporcionalna broju ljudi koji su spremni da se založe za to da se ovakvo stanje promeni. A koliko ih je spremno da ih i tabloidi, ali i visoki predstavnici vlasti, uz ceo parlament, vređaju i  targetiraju?  Očigledno vrlo malo. Jedan od razloga zbog kojih me predstavnici vladajuće ekipe napadaju jeste i da se svi drugi, koji bi se potencijalno suprotstavili, obeshrabre. Pored toga, svedoci smo opšte krize morala, vrednosti i identiteta. Ali to nije slučaj samo u pravosuđu jer ono ne može biti bolje od društva u kojem funkcioniše. Dijabolično smo zamenili stvari onog trenutka kada smo zlo proglasili dobrim a dobro zlim. Potreban nam je temeljni društveni preporod. NJegov početak nastupiće onda kada budemo spremni da kažemo da smo u prethodne tri decenije mahom išli pogrešnim putem. Za sada se još uvek zavaravamo verujući da su svi drugi zbog toga krivlji od nas samih, kao i da ćemo na kraju ćorsokaka biti prvi koji će pronaći novi horizont.  Nedavno je Veroljub Arsić u Skupštini izjavio da štitite silovatelje i pitao kada ćete kao sudija doći u Skupštinu „da vas oni priupitaju šta radite“. Da li su vas zvali da dođete? Nisu me zvali, a i da jesu, doživeo bih to samo kao još jedan vid šegačenja s ustavnim poretkom. Sudija svoje stavove objašnjava u odlukama koje donosi. Zbog toga se, uprkos brojnim napadima, nikada nisam branio pojašnjavajući šta sam presudom želeo da kažem. Siguran sam, međutim, da najveći broj poslanika koji me napada nikada te presude nije ni pročitao. Pored toga, odbrana od ovakvih napada bi trebalo da dođe sa strane sa koje ne dolazi - na pravom mestu ovde mislim na Visoki savet sudstva. Umesto toga, vređanja i klevetanja se najčešće i dešavaju u prisustvu i uz prećutnu saglasnost članova ovog tela. Ali to je još jedan aspekt naše tužne zbilje na koji sam previše puta ukazivao. Pravosuđe ne bi bilo tako poniženo, da svojim podaničkim odnosom sâmo nije doprinelo održavanju ovakvog stanja.   Kako uopšte neko dođe na ideju da bi sudija trebalo pred parlamentom da objašnjava presude? Možemo li da zamislimo situaciju u kojoj on sedi u sali dok ga poslanici vređaju ili gađaju paradajzom?  Bojim se da je malo stvari koje ovde ne možemo da zamislimo, jednako kao što se plašim da se, imajući na umu do sada viđeni nivo debate, poslanici ne bi zadržali samo na paradajzu. Trenutno smo suočeni sa dva veoma neprijatna izveštaja o stanju u pravosuđu i stanju ljudskih prava  (Rezolucijom o Srbiji koju je usvojio EP i izveštajem Stejt departmenta). Može li pravosuđe da iskoristi pritisak koji stiže iz civilizacije?  Može. Ali je većina sudija i tužilaca (baš kao i najveći deo građana) po svemu sudeći rešena da čeka da to neko drugi obavi umesto njih. A to se neće dogoditi, baš kao što se nikada i nije dogodilo. Uvek smo na kraju morali sami da zasučemo rukave, očistimo sopstveno dvorište i kažemo da je dosta. Moraćemo to i ovoga puta.