Poručuju nam: pratimo vas i znamo šta radite

Iako četvrti po redu protagonist u našem serijalu portreta neprijatelja privatne države, redakcija BIRN prva je, još 2015. godine, ponela tu prestižnu titulu, kojom je darovao tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije. Od tog februarskog dana pre šest godina, kada je BIRN objavio svoju priču o ispumpavanju vode iz poplavljenog kopa Tamnava u Kolubari, nema pouzdanog odgovora na pitanje: kada ćemo ponovo živeti u zemlji u kojoj je nedopustiva blamaža za državne službenike, da novinare nazivaju neprijateljima. Pa čak i onima za čiju je podivljalu sujetu bilo neophodno smisliti sasvim novu funkciju za opis radnog mesta u Vladi Srbije. Od 2015. traje medijska kampanja difamacije i linča BIRN-a Srbija, njegovih novinara i urednika na društvenim mrežama. U državnim i paradržavnim medijima ova regionalna organizacija medijskih profesionalaca lažno je optuživana kao skup povezanih firmi koje se bave izvlačenjem novca iz međunarodnih fondova. Tokom samo jednog meseca po objavljivanju pomenutog istraživanja iz 2015. BIRN je bio pomenut 290 puta u medijima, a od toga samo 11 puta kao izvor informacija. Ubrzo je i BIRN-ov časopis o Beogradu na engleskom jeziku - Belgrade Insight proteran sa distributivnih lokacija u turističkoj organizaciji Beograda i Aerodroma Nikola Tesla, a oglašavanje u njemu bilo je ravno ekonomskom samoubistvu. Već 2017. upravo zbog režimskih kampanja protiv medija i novinara Srbija počinje svoj pad na rang-listi slobode medija, ali kampanje se ne zaustavljaju. Naprotiv, one eskaliraju uvek kada redakcija BIRN-a dođe do nekih novih, po vlast neprijatnih otkrića, kao u aprilu 2019, po objavljivanju zajedničkih fotografija Andreja Vučića i Zvonka Veselinovića, kada je na društvenim mrežama usledila do tada neviđena kampanja pretnji i uvreda. „Prva velika priča koju smo objavili gde su se osetili ozbiljni šumovi u komunikaciji sa vlastima, bila je ona iz marta 2014. o Goranu Veselinoviću, kumu predsednika Republike, koji je u potpunosti preuzeo tržište oglašavanja i reklamnog prostora od Dajrekt medije“, govori za NIN Aleksandar Đorđević, novinar BIRN-a. Đorđević je autor istraživanja iz 2015. koje je BIRN-u donelo status državnog neprijatelja, ali i onog o trgovini Krušikovim oružjem iz 2019. Umesto odgovornosti rukovodstva ovog preduzeća i njegovih povlašćenih partnera, sve je rezultiralo tajnim hapšenjem Aleksandra Obradovića, te kasnijim njegovim oslobađanjem pod pritiskom javnosti. „Usledila je priča o Etihadu koja nas je definitivno dovela na crnu listu i svima je jasno stavljeno do znanja da se sa nama ne razgovara. Posle toga je došla Tamnava, što je bila tačka pucanja kada je tadašnji potpredsednik Vlade izašao pred kamere i rekao: BIRN to su oni lažovi koje plaća EU da ruše srpsku vladu. Zatim su po nama počeli da udaraju tabloidi i taj obrazac je ostao nepromenjen.“ Od 2015. BIRN nailazi na zid ćutanja kod onih kojima je posao da sarađuju sa medijima, dok je istovremeno sve više ljudi koji poznaju sistem iznutra i ne žele da ćute: „Posle afere Krušik mi dobijamo desetostruko više dojava, što preko mejla, što preko ličnih kontakata. LJudi su se okuražili i žele da govore o onome što znaju. Sada je izazov napraviti trijažu tih potencijalnih istraživanja budući da imamo ograničene resurse.“ Kada je reč o sposobnosti Vučićeve vlasti da preživi afere koje bi sa vlasti oborile i prosečnog latinoameričkog diktatora, sagovornici NIN-a tvrde da vlast nije ni rezistentna ni ravnodušna već da ima jasnu medijsku strategiju koja se pokazala efikasnom. Ona podrazumeva da se sve institucije obraćaju javnosti isključivo preko televizija se nacionalnim frekvencijama, koje će uz pomoć desetak tabloida govoriti unisono i biti glasnije od svega drugog. „Ovom režimu nije bitno da bilo koja afera nađe svoje ishodište na sudu, ili kroz institucije. Važno je samo da se pridobije pažnja šire javnosti i to sada apsolutno liči na masovnu hipnozu. Oni znaju da sa aferama mogu da se izbore samo ovakvim nadgornjavanjem i zato nema epiloga na sudu, ali mnoga od tih dela ne zastarevaju i zbog toga je bitno ovo što radimo jer tako to ostaje zabeleženo. Ono što me više plaši je sve više uvreženo mišljenje da se iz ovoga može izaći samo kroz neke batine i nasilje. Tako nešto nikome ne bi išlo u korist“, zaključuje Đorđević. Jelena Veljković je autorka brojnih nagrađivanih istraživanja, između ostalih i onog o nelegalnoj gradnji na Goliji, gde se njena ekipa suočila sa blokadama šumskih puteva i otvorenim pretnjama. U razgovoru za NIN, svedoči da je ova vrsta novinarskog rada uvek pred izazovom, ne samo pronaći izvor, već i kako ga „otvoriti“. Strah je najčešći razlog zbog kog sagovornici odbijaju da govore, plaše se da će biti otkriveno poreklo informacija, boje se da ih neko prati, prisluškuje i zato je teško uopšte naći način za komunikaciju sa tim ljudima, govori Veljković. „Nije malo ni onih koji kažu – nije još vreme da pričam, dakle onih koji se prevashodno rukovode svojim ličnim, a ne javnim interesom da određena informacija bude objavljena. I novinari, u tim situacijama, moraju da budu posebno oprezni kako ne bi bili zloupotrebljeni.“ Ali, veći problem od pronalaženja pouzdanih izvora jeste provera informacija iz neformalnih izvora u dokumentima koja su u posedu državnih organa. To je često nesavladiva barijera. Kao ilustraciju naša sagovornica nudi primer državnog funkcionera koji je neobično brzo stekao veliku nekretninu, ali to i pored zakonske obaveze nije moguće potvrditi zvaničnim putem. „U konkretnom slučaju, nadležna je opština, koja takve podatke nije objavila. Zato sam morala da podnesem zahtev za pristup informacijama od javnog značaja i u dugačkom postupku stigli smo do rešenja o izvršenju. Opština je dobila rok od dva dana da dostavi dokumentaciju, ali to se nije dogodilo. Ponovila sam nedavno ceo postupak i pokušala da do dokumenta dođem od jednog drugog organa koji tu informaciju takođe poseduje, međutim, odbijena sam. Sad sam ponovo u postupku žalbe kod poverenika... dakle, priča bez kraja... Mnoge važne informacije i priče zbog toga čekaju i pitanje je da li će moći da budu objavljene, a reč je o izuzetno važnim temama, koje oslikavaju društvo u kom živimo i od kojih zavisi kakvo društvo gradimo i kako će svako od nas živeti.“ Prema rečima Ane Ćurić, autorke čuvenog BIRN-ovog istraživanja o dvojici parlamentaraca vladajuće SNS koji su se zaposlili kao profesori više škole u Ćupriji, reakcije na dobru priču su uvek ekstremne: „Ili je to potpuni muk, ili hajka protiv nas uz besomučno negiranje bez obzira na sve dokaze koje smo objavili. To je recimo bio slučaj sa poslanicima Srpske napredne stranke Aleksandrom Martinovićem i Vladimirom Orlićem, koji su u Skupštini tvrdili da ne rade u Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji, iako smo objavili i zapisnik prosvetne inspekcije koja je tvrdila da su njihovi ugovori sa ovom školom nezakoniti.“ Odnos države prema BIRN-u, kao i prema drugim medijima koji izveštavaju nepristrasno i profesionalno, predstavlja branu kojom se štite gotovo svi javni funkcioneri. „Dešavalo se da danima čekamo na odgovore pojedinih ministarstava, a onda vidite da je ministar nakon naših pitanja otišao na televiziju sa nacionalnom frekvencijom i tamo ispričao sve što smo tražili, a da nama naravno nije odgovorio. Ima još čudnijih situacija, kada pozovete sagovornika da se raspitate o nekoj temi koja prethodno nije pominjana u javnosti, a onda odjednom krenu da ga zovu mediji bliski vlasti da priča o tome na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, i onda počnu da vam ’ubijaju priču’.“ Nataliju Jovanović šira javnost u Srbiji upoznala je po objavljivanju njenog istraživanja o lažiranju broja preminulih od kovida i kada se premijerka na jednoj od konferencija za medije obrušila na nju i redakciju BIRN-a nazvavši ih neprofesionalnim i zlonamernim. „Cela priča o tim podacima je klasična fake news situacija koliko god da je njen obuhvat ogroman i strašan. Oni su svesno plasirali pogrešne podatke. Isto kada bismo rekli najbolji smo u regionu a region definišemo kao Kosovo, Albaniju i Makedoniju, ili kada vazduh namah postane bezopasan tako što će se promeniti kriterijumi za dozvoljene količine otrovnih supstanci.“ Niko nije hteo da odgovori kako je konkretno do te razlike u podacima došlo, uprkos ponovljenim zahtevima Institutu za javno zdravlje da svoje baze podataka učini dostupnim javnosti. ­­­„U direktnoj komunikaciji i premijerka i Institut Batut postavili su se kao neki uvređeni pojedinci u smislu ’sram vas bilo, kako možete tako nešto i da pomislite a kamoli da me pitate.’ LJudi se tako dovode u stanje u kome više ne veruju nikome. Većina je svesna da je u pitanju strateška odluka o načinu komunikacije koji je veoma prizeman i ružan, ali imaju zrno sumnje i ostaju sa osećanjem da ovde niko nije čist i da se stvari nikada neće razrešiti.“ Ipak, sagovornica NIN-a ističe da je slučaj Aleksandra Obradovića puno doprineo da se ljudi ohrabre da govore i prestanu da budu pasivni posmatrači: „LJudi žele da pokušaju da reše problem koji je i njihov, jer ih onemogućava da se bave svojim poslom. Kada duže vreme ne možete da radite svoj posao, loše vam je, neostvareni ste. To je imitacija života i svesni ljudi je odbacuju.“ Milorad Ivanović, glavni urednik BIRN Srbija napominje da se tokom njegovih tridesetak godina iskustva u novinarstvu vlast najčešće trudila da stvori sliku da novinari rade bez pritisaka, bez praćenja: „Sada nam poručuju ’pratimo vas i znamo šta radite’. Krajem januara u Večernjim novostima pojavio se nepotpisani tekst u kome se navodi da imaju saznanja da BIRN sprema ’napad’ na jednog ministra, da ćemo pisati ’o onome što je njemu najsvetije’. Ovim poznatim oružjem iz arsenala kontrole štete poručuje nam se ’učinićemo sve da vaša priča ne ugleda svetlo dana’. Takvih slučajeva je sve više.“ Ivanović napominje da je manje direktnih pretnji prema novinarima, a više pritisaka na sagovornike. „Dešavalo nam se da se nekoliko dana dogovaramo sa sagovornikom, da nam kaže ’dolazim sutra po podne da se vidimo’, i da odjednom prestane da se javlja. LJudima se sugeriše da im se više isplati da ćute. Ali takve stvari za nas su samo dodatni motiv.“   Ivanović ističe da je postojanje hrabrih pojedinaca koji su spremni da rizikuju svoj ugodan život, pošto su došli do pozicije da kažu „sada je dosta, neću više ovo da trpim“, najvažnije za opstanak jednog društva: „Naše najbolje priče nastale su upravo zahvaljujući tim hrabrim pojedincima. BIRN je razvio posebne bezbednosne protokole koji omogućavaju ljudima da nam se jave, podele sa nama svoja saznanja, a da pritom ostanu bezbedni. Moramo učiniti sve da ohrabrimo te pojedince da podele sa javnošću informacije. Jedino tako se možemo pomeriti sa mrtve tačke.“ Glavni urednik BIRN-a kaže da njegova redakcija ne objavljuje ono što se zna, nego samo ono što može da se dokaže. Zbog toga se na pričama radi dugo i temeljno.  „Istraživačko novinarstvo može da postoji samo ukoliko postoje i određeni uslovi: mora da postoji vreme (teme se rade dugo), sredstva, slobodni izvori i na kraju javnost koja reaguje na ono što pišete. Mi smo ponosni na javnost koja prati naš rad. To je zaista jedna izuzetno odana i posvećena grupa ljudi koji cene napor koji ulažemo da bismo otkrili istinu. I kada nas pitaju ’zbog čega nastavljate da radite kada gotovo niko od tih lopova nije odgovarao’, mi odgovaramo da radimo upravo zbog te javnosti koja je zaslužila da zna šta se dešava.“ Zbog svega rečenog, uvažena javnosti sa obe strane medijskog ogledala, čak i ako se, kao autor ovog teksta u nekom trenutku, razočarate u moć novinarstva i mistična svojstva istine, dajte sebi vremena da ponovo promislite o svom iskustvu. Kao autor ili kao potencijalni izvor neke važne priče. Jer važno je da građani budu neprijatelji privatne države. To mogu samo slobodni ljudi.