Orbanizam i renesansa

Ušli u kafanu Mađar, Poljak i Italijan... I onda ništa nije bilo. Okej, nije bilo baš tako. Za početak, nisu u pitanju bilo koji Mađar, Poljak i Italijan, već premijeri Mađarske i Poljske, Viktor Orban i Mateuš Moravjecki, te - ponadao se glasno Orban - budući premijer Italije, trenutno tek lider najpopularnije tamošnje stranke, Mateo Salvini. I nisu se u Budimpešti okupili u kafani, već na zvaničnom sastanku sazvanom s ambicijom da se postave temelji novog, jedinstvenog bloka evropske desnice, koji bi u perspektivi imao daleko veći uticaj na glavne tokove u Evropskoj uniji nego što je to slučaj sada, kada su te snage rasute. Ali da na ovom inicijalnom skupu, osim što su se složili oko osnovne ideje, nisu postigli bogzna šta - nisu. Naredni sastanak trojka je, istina, već najavila za maj u Varšavi - ako pandemijske okolnosti to dozvole - pa će biti vremena i prilika da se tamo i na potonjim okupljanjima na ideji objedinjavanja temeljnije poradi. S tim što, kad je Orbanova stranka u pitanju, postoji jedna začkoljica: nakon što je u martu, da bi preduhitrio izvesno isključenje iz Evropske narodne partije (EPP), tradicionalno najjače grupacije u Evropskom parlamentu - a zbog dugogodišnjeg urušavanja vladavine prava u Mađarskoj - svojevoljno istupio iz tog bloka, vreme je za Fides, makar na toj evropskoj ravni, relativno ograničeni resurs. Jer, kao privremeni siročići u EP, bez članstva u nekom od političko-ideoloških blokova u tom telu, 12 Fidesovih predstavnika sada imaju status nezavisnih poslanika, što po prirodi stvari znači njihovu marginalizaciju. Kao takvi nemaju pravo na zastupljenost u parlamentarnim odborima, a praktično im je uskraćena i mogućnost da se neko od njih nađe u ulozi izvestilaca; na plenarnim zasedanjima im po poslovniku pripada manje vremena za učešće u debati; a novi status Fidesovih evroposlanika predstavlja i finansijski gubitak, jer partiji sada sleduje manji deo kolača od onog na koji je mogla da računa kao pripadnik najmoćnije grupacije u EP. Politička šteta po Orbana, pritom, nije limitirana samo na evropsko zakonodavno telo: lišen privilegije da bude u centru zbivanja u EU koju mu je članstvo u EPP obezbeđivalo, dugogodišnji mađarski premijer sada je neizbežno odsečen od tog glavnog toka. Zbog svega toga je od trojice učesnika budimpeštanskog sastanka Orban daleko najzainteresovaniji za ukrupnjavanje evropske desnice, i to što je pre moguće. Ne samo da bi sebi i svojoj stranci našao novu političku porodicu; već i kako bi udruživanjem sa slično mislećim strankama (kad bi se sve one okupile u jednom bloku, bila bi to druga najjača grupacija u EP) povratio izgubljenu specifičnu težinu koju je dugo održavao bivajući u isto vreme i konstantan remetilački faktor i - zahvaljujući pre svega bolećivoj popustljivosti nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) prema Fidesu i njemu lično - insajder u samom središtu odlučivanja u EU. Nasuprot ovakvoj poziciji Fidesa, poljska vladajuća stranka Pravo i pravda (PiS), te Salvinijeva Liga - sada ponovo na vlasti kao deo nove široke, proevropske vladajuće koalicije u Italiji, usled čega je i sam Salvini prigušio svoju raniju antievropsku retoriku - u mnogo su relaksiranijoj situaciji; i to već u startu nameće pitanje u kojoj meri ove stranke i njihovi čelnici (u slučaju Poljske, jasno, nije Mazovjecki taj koji se pita, već lider PiS, formalno tek potpredsednik vlade, Jaroslav Kačinjski) dele Orbanov entuzijazam i osećaj urgentnosti. A to je tek manji deo problema koji se ispostavljaju na putu objedinjavanja evropskih desničarskih, ultrakonzervativnih, nacionalističkih i još crnjih stranaka: pokušavano je tako nešto i ranije - poslednji put na inicijativu diskreditovanog bivšeg Trampovog savetnika Stiva Benona - pa se svaki put završilo takoreći i pre nego što je počelo. PiS je u EP član evroskeptičnog bloka Evropskih konzervativaca i reformista (ECR) koju su svojevremeno formirali britanski torijevci, i nakon izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz članstva u EU najjača je partija u toj grupi, što je status koji stranci pogoduje i koga se bez preke potrebe ne bi odricala. Taj blok, u kome su pored ostalih i španski radikalno desni Voks, te neofašistička Italijanska braća, ima 62 evroposlanika. Liga je, pak, uz francusko Nacionalno okupljanje (bivši Nacionalni front) Marin le Pen, te Alternativu za Nemačku (AfD), vodeća članica grupe Identitet i demokratija (ID), u kojoj je ukupno 75 evroposlanika iz desetak partija. I ovaj blok, dakle, čine manje ili više evroskeptične stranke, što Ligu, zbog pomenutog angažmana u proevropskoj italijanskoj vladi, trenutno stavlja u, najblaže rečeno, neobičan položaj - no, recimo da je to samo manevar koji treba da posluži do narednih izbora, posle kojih bi Salvini uz pomoć drugih desničarskih stranaka zaista mogao do premijerskog mesta. Ali, šta god da je u društvu Orbana i Moravjeckog izgovorio, u malo čemu se, ako u ičemu, Salvinijevi prioriteti poklapaju s onima mađarskog šefa vlade. A koristio je Italijan krupne reči. U obraćanju novinarima u Budimpešti susret trojice lidera nazvao je „istorijskim“, a ono što sledi po izlasku iz „najmračnijeg trenutka posleratne ere“ (tu je mislio na pandemiju), kad zahvaljujući njima i sličnima fokus bude stavljen na „nadu, porodicu, rad, prava, slobode“, opisao kao „evropsku renesansu“ - u kojoj bi, po toj analogiji, njemu, Orbanu i, po starešinstvu, Kačinjskom valjda pripale uloge Leonarda, Mikelanđela i Rafaela. Na stranu sad to što su neke od „vrednosti“ za koje se zalažu mađarska i poljska vladajuća stranka, da malo karikiramo, po karakteru bliže Španskoj inkviziciji nego idealima renesanse. Ali nije slučajno što su svi dosadašnji pokušaji udruživanja evropske populističke i ekstremne desnice propadali: nastojanja da se pod istom kapom okupe partije koje se, iako formalno sve na istom ideološkom polu, po mnogim pitanjima duboko razilaze dosad su se uvek ispostavljala kao zaludan posao. Od pitanja odnosa prema Rusiji, gde načelno blagonaklon stav Orbana, Salvinija i Le Penove stoji u snažnoj suprotnosti s virulentno antiruskom pozicijom PiS, do različitih pogleda na migrantsko pitanje - sve ove stranke su, podrazumeva se, snažno protiv dolaska migranata iz drugih delova sveta, ali se ksenofobija onih zapadnoevropskih proteže i na pridošlice iz istočnoevropskih članica EU. Od dijametralno različitog stava prema LGBT populaciji - i najzadrtije zapadnoevropske desničarske stranke su uglavnom raščistile s homofobijom, dok PiS i Fides vode permanentnu agresivnu kampanju protiv seksualnih manjina - do ličnih animoziteta (Orban, recimo, gaji snažnu antipatiju prema Le Penovoj, kod koje mu, uz ostalo, smeta i što nikad nije bila na vlasti, pa stoga „može da priča i radi šta joj padne na pamet“, kako je svojevremeno izjavio), i tako redom... Evropska radikalna desnica, u svim svojim živopisnim i zastrašujućim inkarnacijama, u međusobnim odnosima se oduvek ponašala nalik onim poslovičnim rogovima u vreći, pa ne deluje mnogo verovatno ni da bi ovog puta moglo da bude drugačije, sve i da u EP i dođe do formalnog ukrupnjavanja. Mada, kad smo već kod rogova i izreka: ima i ona što podseća da đavo nikad ne spava. Borisov u problemu Dok Viktor Orban mašta o preobražaju Evrope, njegov bugarski kolega Bojko Borisov suočen je s prozaičnijim problemima. Na upravo održanim izborima njegova partija desnog centra GERB jeste očekivano osvojila najviše glasova (prema nekompletnim rezultatima, 25-26 odsto), ali će imati veliku muku da sastavi novu vladu - ako je uopšte sastavi. Mada je doskora najjača stranka u opoziciji, Socijalistička partija, prošla još gore i spala na ispod 15 odsto, u prvi plan izbile su druge, svežije snage čiji su zajednički imenitelji proevropska orijentacija i snažno insistiranje na borbi protiv korupcije, toj rak-rani bugarskog društva: partija Postoji jedan narod, muzičara i televizijskog voditelja Slavija Trifonova (preko 18 odsto), liberalna koalicija Demokratska Bugarska (preko 10), te još jedna, ali levo orijentisana koalicija živopisnog imena Ustani Bugarska! Siledžije napolje! (blizu pet odsto). Borisov insistira da se nijedna vlada ne može sastaviti bez njega, ali trenutno su sve opcije u igri, pa i mogućnost skorog održavanja novih izbora.