Kad titula prirodno sraste s prezimenom

Svoju za života nažalost poslednju objavljenu, delom i memoarsku knjigu Čitanja i pitanja profesor Ivan Klajn započeo je nepretencioznom, informativnom rečenicom: „Već četiri decenije i nešto više, pišući jezičke rubrike u nekoliko novina i časopisa, navikao sam da odgovaram na pitanja čitalaca o pravopisu, gramatici, značenju reči...“ Sve ostalo što je potom usledilo (između ostalog pohvala lepoti beogradskih devojaka i vrednosti klasične muzike, analiza likovne umetnosti bez propuštanja prilike otmeno-ciničnog „razračunavanja” sa u međuvremenu uspostavljenim kulturnim „veličinama”, pa čak i sa „stihovima” slavnih rok grupa, što je njegov redovni čitalac, pisac ovog teksta, najteže „progutao”) pretvorilo je pomenutu nepretencioznost u argumentovanu odrešitost iznetog suda, a informativnost u najviši oblik humanistički shvaćenog, a danas u gotovo svim vidovima tako potcenjenog znanja. I neka mi, stoga, povodom profesorovog odlaska bude dopuštena jedna takođe u njegovom duhu odrešita, ali i sasvim razložna, pritom i po svemu zaslužena tvrdnja. Srpska lingvistika od svojih predvukovskih i vukovskih početaka imala je, i na sreću, i danas ima zavidan broj po delu nezaobilaznih naučnih imena, ali niko među njima nije pisao tako pregledno, jasno, i – nikako i nipošto na poslednjem mestu – tako duhovito o svakodnevnim, praktičnim jezičkim pitanjima i nedoumicama kao što je to na našu korist, najozbiljnije se igrajući rečima, činio profesor Klajn. (Ceđenje „lingvističke drenovine“ Stanislav Vinaver obavljao je na donekle srodan, ali ipak drukčiji, takođe autorski neponovljiv način.) Ako je nekome titula prirodno srastala sa prezimenom, onda je taj neko svakako bio profesor Ivan Klajn. Kad u sebi kažem Klajn, istovremeno i neizostavno dodam tu reč: profesor. Istinski, neponovljivi profesor, onaj koji se gotovo nikada nije služio najčešćim lingvističkim stereotipnim odgovorom zvanim „to je dublet“ ili „može i tako i onako“. Ali i kad bi se štogod od te vrste nužno, po samoj prirodi jezičke (s)tvari zalomilo, sledili su predlozi i objašnjenja šta je od toga dvoga ili troga bolje, i čemu bi ipak trebalo dati prednost. Svi kojima je pisanje i čitanje sastavni deo posla dobro znaju o čemu govorim. Ostalima je manje-više svejedno, prioritet su odavno dali daljinskom upravljaču televizora ili, unazad jedne decenije, mobilnom telefonu. U njima su, ionako, pohranjena sva moguća i nemoguća „znanja“ ovoga sveta. No, da se vratim prvoj rečenici profesorove knjige Čitanja i pitanja u kojoj se pominju te zaumne četiri i kusur decenije u čijem je prvom planu tekao najteže moguće zamisliv, ali satanski stvaran niz morbidnih istorijskih epizoda, pri čemu jezik nije u svom srozavanju nimalo zaostajao, naprotiv. I nije to nikakav otrcani žal „za starim dobrim vremenima“, niti je reč o antropološki neminovnoj romantizaciji prošlosti koja je uvek, ma kako zaista turobna bila, po nepisanom pravilu bolja od sadašnjosti: pre četiri decenije nije se, zaista nije, pisalo, a naročito se nije govorilo onako kako se danas govori i piše, svuda u svetu. Ali je naša briga, skupno sa profesorom Klajnom, kako se to čini sada i ovde, u maltene svim oblastima ljudskog delovanja. Hm, da ipak u toj „trci rogobatnosti“ politici prepustimo „prestižno” prvo mesto zadobijeno makar i kupljenim, makar i plagiranim „počasnim doktoratom“. I još ću o onom delu navedene profesorove uvodne rečenice u kojoj se pominju odgovori zainteresovanim i zapitanim čitaocima. Franc Kafka je, parafraziram, napisao da su novine beskonačni romani svakodnevnih zločina. I tu leka nema, naprosto je tako kao što jeste, oduvek. Možda ih i zbog toga treba čitati odastrag, bolje od sporta, ukrštenih reči i vremenske prognoze, nego od umrlica. Tako je i u mojoj porodici odavno u običaj uzeto da se u NIN-u najpre pročita tekst profesora Klajna; razlozi su jasni i ne treba ih posebno objašnjavati, niti kod drugih novinara i urednika ovog nedeljnika tražiti opravdanje. Novine žive jedan dan, tekstovi profesora Klajna preživeli su u našoj kući više od četiri decenije, uredno isecani i čuvani u za to namenjenim fasciklama, a potom i u objavljenim zbirkama zapisa i ogleda. Na stranu to što smo moja supruga više, a i ja ponekad, pripitkivali i ovo i ono profesora Klajna ili u njegovim knjigama, od česte upotrebe dobrano pohabanih korica, tražili i nalazili objašnjenja za mnoge dileme, jer nam je to po sili profesije i prirodno i neizbežno (profesor Klajn bio je profesor i drugim lingvistima, i lektorima, i piscima). Ali, kada mu je naš sin jednom prilikom, ne rekavši nam šta čini, napisao pismo sa pitanjem, a profesor mu u prvom sledećem broju na njega uredno, poimence odgovorio, zauvek sam se uverio u jednu neopozivu činjenicu. Profesor Klajn bio je, naime, naš porodični lingvista, u dlaku isto kao što su nekada, eh, nekada, postojali porodični lekari. Lečio je i unapređivao naš jezik. Od toga se nije moglo ni više ni bolje, ljudske moći su ograničene, cilj je dohvatiti tu granicu. Profesor je učinio upravo tako. Hvala, profesore Klajn. Zauvek hvala.