Žika Bogdanović

Na početku je, a onda i na kraju, stajao isti žurnalistički toponim, NIN, izražavajući bistre, slatke aspiracije elitističke mladosti. Činilo se da mi već sam ulazak u taj probrani krug znači doseg per se, dugoročnu, a možda i trajnu ličnu vrednosnu potvrdu - tako je na jednom mestu pisao Živislav - Žika Bogdanović, koji nas je zauvek napustio 3. aprila. Nije preminuo od korone. NJu je savladao pre tri meseca. Izdalo ga je srce. Ili je, kako smatraju svi koji su ga poznavali, odustao u ovim, od njega kvalifikovanim „danima paradoksa“. Decenijama unazad posmatrao je našu entropiju kojoj smo svi svedoci, i teško ju je podnosio. Kada mu je pozlilo, te je odvezen kolima Hitne pomoći u pratnji supruge, gotovo vršnjakinje, srpska struka koja ne trpi ni domaću ni inostranu kritiku ih je ostavila da šest časova (!) čekaju u hodniku, pre nego što je na bilo koji način intervenisala. Sa kateterom iz bešike, dijabetesom nekoliko decenija unazad i samo jednim okom koje je delimično bilo zdravo, ovaj gigant duha i tela, neponovljivi fenomen životne energije, kreativnosti i radosti, pisao je, prevodio i svakih nekoliko meseci objavljivao vrhunski profesionalno, elegantno opremljene knjige. Ako se samo pogledaju spiskovi prijavljenih za NIN-ovu nagradu za roman godine, lako će se zapaziti da je godišnje u konkurenciji imao najmanje jedan svoj roman. Uređujući sam, sa svojim sinovima, arhitektom Vidom, većinom kao dizajnerom i Ognjenom, u okviru kućne radionice „Ateneum/Realisaction“, čitave edicije (Svetionik, Itaka, Juče i sutra...), poslednju korekturu je čitala životna saputnica Emilija, ne samo do penzije novinarka na rubrikama kultura dnevnih listova Večernje novosti i Borba, nego i jugoslovenska košarkaška reprezentativka. Takozvana „kritika“ gotovo da nije obraćala pažnju na ova neretko premijerna, visokoprofesionalno izvedena remek-dela (na primer, prevedena Kolridžova Ispovest starog pomorca sa ilustracijama Gistava Dorea, naslove Frojda, Junga, Šoa, Kamija...), ali on je malo mario za to. No, sa nitroglicerinskim sprejom često prskanim ispod jezika, i to uz pomoć supruge, te ovakvim odsustvom saosećanja struke, srce nije izdržalo. U NIN-u je pisao i urednikovao 1968-1976. godine, nastavivši saradnju sa Petrom DŽadžićem, koji mu je oko 1955. bio glavni urednik i u časopisu Vidici, u kojem je započeo svoj profesionalni put i sarađivao, a potom i decenijama drugovao, sa književnicom Svetlanom Velmar-Janković. NJih dvoje su jedno vreme krajem sedamdesetih bili i urednici u izdavačkom preduzeću Prosveta. Rođen je 1932. u Zemunu, a kada je ovo mesto 1941. pripalo Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, sa porodicom je prešao Savu, sklonivši se u Beograd, prvovremeno u kraju oko današnje sportske hale „Pionir“. Za vreme okupacije mogla su tu i tamo da se nađu predratna štampana izdanja, što polovne knjige u Vasinoj ulici, što stripovi u improvizovanim kioscima oko „Madere“. Čitanje na ciglama unaokolo: 50 para; kupovina: dva Nedićeva dinara. „Polako me je obuzeo nekažnjeni porok čitanja“, prisećao se pre nekoliko godina. Maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji, upisao istoriju umetnosti i za vreme studija od DŽadžića dobio svoje, do kraja prepoznatljivo ime. U kući su ga skraćeno zvali Živa, ali ga je urednik Vidika greškom potpisao sa Žika i – tako je ostalo. Posle raspisanog konkursa za novinare primljen je 1957. u Borbu, gde je sa Mićom Miloševićem bio filmski kritičar, a oko 1968. je prešao u NIN. U međuvremenu je sarađivao sa Trećim programom Radio Beograda pišući džez-kritike (oko 100 emisija), dobio stipendiju Fordove zadužbine i semestar proveo u SAD. Počinjao je uz autoritete bez kojih se ne može zamisliti istorija srpske žurnalistike pre njega (Dušan - Duda Timotijević, Slobodan Glumac, Sergije Lukač...), a objavljivao „rane radove“ novinarima potonje generacije novinara podjednake važnosti (Anđelka Cvijić, Radmila Stanković, Bogdan Tirnanić...). Posle NIN-a je prešao u Izdavački zavod Jugoslavija (1976-1981), kao elitni deo Prosvete, u kojem je utemeljio ediciju Zenit, obnovio Plavu pticu Gece Kona i SF-biblioteku Kentaur, pa je potom bio direktor Jugoslovenske kinoteke (1981-1990), a u međuvremenu je 1974. sa slikarom LJubom Popovićem osnovao Pegaz, časopis za vizuelne medije (a ponajviše teoriju stripa), sa Zoranom Živkovićem prvu privatnu SF-biblioteku Polaris... „Dugo smo se vremena krili iza obilja reči“, jednom je Bogdanović napisao, pa da se i mi zaustavimo na konstataciji kako je nemoguće nabrojati koliko je, na koje načine, sa kim i čime sve doprineo našoj kulturi. I to do poslednjeg dana svog života, iznuđeno, pred kraj posla oko nove knjige, trećeg toma Medija vizuelne naracije, napustivši svoj radni sto! Zauvek.