Kako je reket postao najvažniji srpski pronalazak

Ako bi neki stranac pitao koji je najznačajniji pronalazak Srba u 21. veku, ne bi bilo pogrešno odgovoriti mu „ttenis“. Nemoguće je prebrojati građane Srbije koji su u ovom stoleću za samo nekoliko godina prešli strm uspon od pitanja „je l’ to ono što se igra reketom“ do sposobnosti da ekspertski obrazlože prednosti napada top-spin forhendom na jednoručni bekhend (pogotovo ako se igra na šljaci). Pomama može da bude predmet šale, ali ne zlonamerne, jer nije nimalo neobična. Kolektivnih sportskih zanosa nema bez velikih uspeha, a srpski tenis nije ih imao mnogo pre 2000. Navijali su Srbi - u obličju Jugoslovena - za Hrvata Nikolu Pilića u finalu Rolan Garosa 1973, radovali se osvojenom Rolan Garosu Slovenke Mime Jaušovec 1977, i svakako slavili Slobodana Bobu Živojinovića i njegov trofej u dublu na Ju-Es openu 1986, ali mimo toga nije bilo mnogo materijala za masna slova na sportskim stranama novina. Nismo zaboravili Moniku Seleš, ali priča o njoj je posebna. „Mala Mo“ je osvojila neverovatnih osam grend slem trofeja pre nego što je napunila dvadesetu, između 1990. i 1992, i bila je na pravom putu da postane najtrofejnija teniserka svih vremena, smatra legendarna Martina Navratilova. Bajku je 1993. prekinuo pomahnitali Nemac - da mu ime ne pominjemo - koji je Selešovu na turniru u Hamburgu ubo nožem u leđa. Hteo je da njegova sunarodnica, slavna Štefi Graf, kojom je bio opsednut, ponovo postane broj jedan. Štefi Graf za to nije bila kriva, naravno, ali taj poremećeni tip je - opet po Navratilovoj - promenio smer istoriji tenisa, i Monika Seleš je posle dvogodišnje pauze uzela samo još jedan grend slem, u Melburnu 1996. Po ljubav Srba prema tenisu, međutim, verovatno je gore bilo to što je Seleš 1994. postala američka državljanka. „Mala Mo“ je u trenu i masovno proglašena nacionalnim izdajnikom, što je pogotovo gadno u svetlu činjenice da je pre 1994. po svetu dobijala pretnje - zato što je predstavljala Jugoslaviju. Opšte srpsko interesovanje za „beli sport“ prekinuto je skupa sa Monikinom karijerom, ali njeni rezultati, i danas zapanjujući, podstakli su generaciju igrača koja će u 21. veku tu strast vratiti umnogostručenu. Početak stoleća bio je i početak profesionalnih karijera Novaka Đokovića, Ane Ivanović, Jelene Janković, Janka Tipsarevića, Viktora Troickog, ali pre nego što je ta družina postala „spremna za štampu“, još je jedna devojka podsetila dobre građane da se teniskim lopticama mogu igrati i deca, a ne samo psi. Niko nije stupio pod reflektore teniskog sveta dramatičnije od Jelene Dokić. Jedva 16 godina stara, i 129. na ATP listi, na Vimbldonu 1999. počistila je sa terena prvoplasiranu Martinu Hingis 6-2, 6-0. Nikada tako nisko rangiran igrač nije pobedio prvog nosioca na grend slem turniru. Dokić je na tom Vimbldonu dogurala do četvrtfinala, i do 2003. polako igrački rasla. Na Vimbldonu 2000. bila je polufinalistkinja, a na Olimpijskim igrama u Sidneju u borbi za bronzu izašla je na crtu nikom drugom do Moniki Seleš. Taj njihov meč valja upamtiti već i zbog zastava pod kojima su nastupale - Amerikanka Monika Seleš pobedila je Australijanku Jelenu Dokić. Porodica Dokić je izbegla iz Osijeka, nakratko se smestila u Somboru, a potom na duže u Sidneju, ali Jelenini uspesi su posle oktobra 2000. privukli pažnju sveže domaće vlasti. „Teniserka Jelena Dokić, koja već godina živi u Australiji, od juče je državljanka SR Jugoslavije. Savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković izjavio je da je politika Demokratske opozicije Srbije i nove savezne vlade stvaranje uslova da se ljudi vraćaju u SRJ i izrazio nadu da će povratak Jelene Dokić u Jugoslaviju inicirati povratak na desetine hiljada ljudi koji su iz raznih razloga proteklih godina napustili SRJ”, pisala je 18. decembra 2000. Politika prenoseći Betu. Ta se politika raspala brzo, a malo sporije se urušila i karijera Jelene Dokić. Ostalo joj je da osvoji nekoliko turnira, da je Jugoslovenski olimpijski komitet proglasi najboljom sportistkinjom 2001. i da u kolekciju doda niz ozbiljnih skalpova. Nije malo, nikako, ali sve je bilo gotovo do 2003. O svemu što se sa tom tragičnom junakinjom događalo kasnije, i srpski i svetski mediji izveštavali su tako detaljno da nema potrebe ponavljati, a 2004. je ionako prikladno mesto da počnemo priču o družini koja je tenis definitivno pretvorila u „nacionalni sport“. I da joj dodamo još jednog člana. Nenad Zimonjić bio je profesionalac od 1995, ali u njega nije bilo upereno mnogo svetskih foto-aparata, a onda je 2004. eksplodirao na Otvorenom prvenstvu Australije. Zimonjić i Ruskinja Elena Bovina u žrebu mešovitog dubla nisu bili čak ni nosioci, ali to se nije videlo u finalu protiv Martine Navratilove i Indijca Leandera Pejsa - 6:1, 7:6, i Srbija se radovala prvom Grend slemu posle Monike Seleš. Na istom turniru 19-godišnja Jelena Janković je prvi put pobedila protivnicu iz „top deset“, Elenu Dementijevu, a u maju je u Budimpešti podigla i prvi VTA trofej. Ana Ivanović i Novak Đoković, dve-tri godine mlađi od Jelene Janković, deo 2004. još su igrali kao juniori, ali nisu propustili da podignu bradu i pred najjačima. Đoković je prvi put nastupio na ATP turniru, u Umagu, a Ivanović je na VTA turniru u Cirihu ozbiljno namučila već čuvenu Venus Vilijams, i u oba seta propustila nekoliko prilika da je dokrajči, ne obazirući se previše na to što je starija sestra Vilijams u ormaru već imala četiri solo grend slem titule. U takvoj formi prvi VTA trofej bio je pitanje trenutka, i Ana ga je ugrabila početkom 2005, u Kanberi. Nastavila je potom da udara recke protiv zvučnih imena - Kuznjecova, Petrova, Zvonareva, sve iz „top deset“ - a najvažniji nastup njene 2005. godine bio je Rolan Garos. Iako se tek drugi put u karijeri zatekla na grend slem turniru, zaustavili su je tek u četvrtfinalu. Dlanom o dlan, i godinu je završila kao 16. na VTA listi. Blizu je bila i Jelena Janković, 22. na svetu krajem 2005, nakon nekoliko VTA finala i polufinala. Novak Đoković je pak prvi put kročio na grend slem terene, nastupivši u Melburnu. Izgubio je u prvom kolu od čoveka koji će taj Australijan open koju sedmicu kasnije i osvojiti, Marata Safina, ali simboličnog značaja turniru nije nedostajalo. Taj AO je u narednih devet godina bio poslednji grend slem u čijem finalu nije bilo ni Rodžera Federera, ni Rafaela Nadala, ni Đokovića. Priča o srpskom tenisu od 2006. ubacuje u sledeću brzinu, i u pregledu narednih godina neće biti mesta za sve uspehe. Grend slem trofej je opet doneo Nenad Zimonjić - ponovo u mešovitom dublu, ali ovaj put iz Rolan Garosa. U paru sa Slovenkom Katarinom Srebotnik bio je bolji od Kanađanina Danijela Nestora i Ruskinje Elene Lihovceve - 6:3, 6:4. Vimbldonski trofej u muškom dublu izmakao mu je na poslednjoj preponi. Legendarni američki blizanci, Bob i Majk Brajan, bili su bolji od Zimonjića i Francuza Fabrisa Santoroa. Rezultati Jelene Janković bili su šareni, ali je na njenom putu u Vimbldonu stradala braniteljka trofeja, Venus Vilijams. Na Otvorenom prvenstvu SAD pred Jelenom Jankovićev reket su položile tri igračice iz „top deset“, i u polufinalu je imala 6:4 i 4:2 protiv sjajne Belgijanke Žistin Enen. Šteta, ali je sezonu završila kao 12. igračica planete. Ana Ivanović je bila samo dva mesta ispod, nakon što su tokom godine morale da joj čestitaju i Ameli Morezmo i Martina Hingis. Što se tiče Novaka Đokovića, njega je juna 2006, posle četvrtfinala Rolan Garosa, analiziralo Vreme. „Novak Đoković, devetnaestogodišnji Beograđanin, trenutno je prvi put u karijeri nosilac na jednom ATP turniru. Prošlog meseca je dogurao čak do četvrtfinala grend slem turnira u Parizu, a onda je zbog povrede predao meč protiv sada već dvostrukog pobednika ovog turnira Rafaela Nadala, na koga se već zaboravilo kada je izgubio meč na šljaci... Trenutno je rangiran kao četrdeseti igrač... Do sada najbolje rangirani teniser iz Srbije bio je Slobodan Živojinović na devetnaestom mestu ATP liste, davnog 26. oktobra 1987... Đoković ima sve izglede da postane najbolji teniser Srbije svih vremena iako još nije bio pobednik ni na jednom ATP turniru... Đoković je verovatno najkompletniji igrač kojeg smo ikada imali. Nema vidljive nedostatke, u svemu je dobar - tu su i talenat i snaga, i brzina i pokretljivost, i sve vrste udaraca uključujući moćan servis i voleje, i agresivnost i sposobnost promene taktike i, što je možda najvažnije, psihička stabilnost. Tako nešto Srbija do sada nije imala u muškom tenisu“, pisao je dosta proročanski za Vreme Vojislav Milošević. Jedini problem naveden u tom tekstu, to što Đoković još nije imao ATP trofej, rešen je za mesec dana. Jula 2006, u holandskom Amersfortu, u finalu je pao Čileanac Nikolas Masu. „Kada je Slobodan Živojinović u Sidneju 1988. osvojio poslednju titulu u karijeri, Novak Đoković je imao samo jednu godinu. Trebalo je, dakle, da prođe punih osamnaest godina da bi srpski tenis dobio pobednika jednog profesionalnog turnira u muškoj konkurenciji“, podsetio je za Blic Zoran Kecman, i potvrdio da se tenis u Srbiju vratio kroz poveću kapiju. Đokovićev talenat nisu primetili samo srpski sportski novinari, dakako. Baš te 2006, Britanci su ga vrbovali da nastupa pod njihovom zastavom. Igrač je tada, verovatno se plašeći reakcije, osporio da je ponuda ozbiljna, ali je nekoliko godina priznao da jeste bila. Koliko su ozbiljni bili razgovori njegove porodice i britanskog teniskog saveza - o kojima su tada izvestili Bi-Bi-Si i Gardijan - to ne može da zna niko osim učesnika. Izvesno je da je sam Novak Đoković bio protiv. „Slučaj Seleš“ nije se ponovio, i Srbi su mogli veselo da uđu u tenisku 2007. Pre nego što joj se posvetimo, bilo bi nefer ne pomenuti i Viktora Troickog, koji je oktobra 2006. na debitantskom ATP turniru pošteno namučio Rodžera Federera. Fenomenalni Švajcarac te je godine pokupio tri grend slema, a Rolan Garos ispustio tek u finalu protiv Nadala, ali protiv Troickog u Tokiju nije bilo lako - 7:6, 7:6. Ako smo za 2006. rekli da je ubacila u novu brzinu, šta bi tek trebalo reći za 2007? Srbija je opet dobila grend slem u dublu. Vimbldonski trofej donela je Jelena Janković, koja je u miksu sa Britancem DŽejmijem Marejem bila bolja od švedsko-australijske kombinacije Jonasa Bjerkmana i Ališe Molik - 6:4, 3:6 i trijumfalnih 6:1. Osvojen Masters u Rimu, polufinale Rolan Garosa - u kome je kobna opet bila Žistin Enen - i četvrtfinale Ju-Es opena katapultirali su Jelenu Janković na treće mesto ATP liste, i doneli joj zvanje sportistkinje godine Olimpijskog komiteta Srbije. Ana Ivanović je na Rolan Garosu bila još bolja - na putu do njenog prvog grend slem finala pale su i trećeplasirana sa VTA liste Svetlana Kuznjecova i drugoplasirana Marija Šarapova. U finalu pak... Šta da se radi, malena ali razorna Belgijanka Enen ipak je sa razlogom u to vreme bila na čelu VTA liste, a i jedna je od najboljih teniserki svih vremena. Bez obzira na to što je - krajnje netipično za ženu - igrala jednoručni bekhend. Ili možda baš zbog toga, pošto je taj bekhend čuveni DŽon Mekinro nazvao „najboljim i u muškoj i u ženskoj konkurenciji“. Pre Rolan Garosa Ana je u Berlinu osvojila jak turnir, posle njega u Vimbldonu stigla do polufinala, a u polufinalu završnog turnira sezone, jasno, opet naletela na Enen. I zid bi se posle toga obeshrabrio, ali Ivanović je bila daleko od poslednje reči. Mesto broj četiri na VTA listi za 2007. u međuvremenu je bilo sasvim u redu. A istog dana u kome je Ana Ivanović osvojila turnir u Los Anđelesu, Novak Đoković je trijumfovao na mastersu u Montrealu. Šta je Ivanović započela na Rolan Garosu, pobedivši dve od tri prvoplasirane igračice, Đoković je dovršio. Pognutog reketa ostali su Endi Rodik u četvrtfinalu, Rafael Nadal u polufinalu i Rodžer Federer u finalu. Još od 1994. i Borisa Bekera nikome nije uspelo da na istom takmičenju pobedi trojicu prvoplasiranih sa ATP liste. „Mada svetska javnost nije juče otkrila srpske zvezde, uglavnom je do sada bila fascinirana njihovim životnim pričama stavljenim u kontekst političkih dešavanja u protekloj deceniji. Poneko je bio zadivljen i pojavom mladih teniserki sa Balkana, te su ih kitili titulama najlepših, pa i bračnim ponudama. Sada se o njima piše isključivo kao o favoritima za poslednji grend slem turnir u sezoni“, slavodobitno je, poput svih ostalih domaćih medija, pisao NIN avgusta 2007. Niko iz domaćeg trojca nije osvojio taj poslednji grend slem turnir u sezoni, ali Novak Đoković nije mogao biti bliži. Išetao je na svoje prvo grend slem finale, ali je išetao i Federer, koji ovaj put nije znao za šalu. Švajcarski mag vratio je sedam set lopti, pet samo u prvom setu - 7:6, 7:6, 6:4. No uz još jedan masters, početkom godine u Ki Biskejnu, Đokoviću nije mogla da izmakne nagrada koju je dobila i Jelena Janković. Obe individualne nagrade Olimpijskog komiteta Srbije za 2007. osvojili su teniseri, i time najavili godinu spram koje blede i one prethodne, ubrzane. U pomenutom tekstu NIN-a iz 2007. našlo se mesta i za kratak intervju sa Radmilom Armenulićem, nekadašnjim selektorom Dejvis kup reprezentacije. „Ana, Jelena i Novak su ove godine napravili nekoliko odličnih rezultata, ali će već sledeće godine morati te rezultate da brane. To je sudbina vrhunskih igrača, i s tim moraju da se nose i Federer, Nadal, Žistin Enen i ostali“, upozoravao je Armenulić. Možda su čitali, možda nisu. Shvatili su svakako. Bilo je u 2008. i žestokih podbačaja, ali sve ih je pokrila činjenica da je družina u toj godini osvojila četiri Grend slem trofeja, i dodala im dva prva mesta na VTA listi i olimpijsku bronzu. Šta se događalo već u januaru, na Otvorenom prvenstvu Australije, nekako je pokušao da sumira „Danas“. „Završni dan Australijan opena bio je najuspešniji u istoriji srpskog tenisa. Naši teniseri bili su istinska senzacija u Melburnu - obezbedili su čak tri finala, na kraju su pobedili u dva. Novak Đoković je osvojio prvu grend slem titulu pobedom nad sjajnim Francuzom Žo-Vilfredom Congom 3:1 (4:6, 6:4, 6:3, 7:6), a uspeh iz 2004. ponovio je Nenad Zimonjić, ovoga puta u paru sa Kineskinjom Tjantjan Sun. Srpsko-kineski par nadigrao je u finalu tandem iz Indije Sanja Mirza - Maheš Bupati 2:0 (7:6, 6:4). Dan ranije za trofej se borila i Ana Ivanović, ali na njenu prvu veliku titulu moraće još da se pričeka, jer je u Australiji za nijansu bolja bila Ruskinja Marija Šarapova... Ne treba zaboraviti plasman Jelene Janković u polufinale, ali ni Janka Tipsarevića, koji je u trećem kolu turnira protiv Rodžera Federera odigrao jedan od najboljih mečeva na Australijan openu“, jedva je nabrojao Danas 28. januara 2008. U finalu muškog singla nečiji san je morao da se ostvari. Ni Đoković ni Conga nisu imali grend slem trofej. Conga pride u Melburnu nije bio ni nosilac. To mu nije smetalo da bude bolji od Endija Mareja i Rišara Gaskea, kao ni da u polufinalu prosto zgromi Nadala dopustivši mu svega sedam gemova. I Đoković je u polufinalu protiv Federera posao obavio u tri seta. Java je naposletku pripala Đokoviću. Bio je to prvi muški singl grend slem trofej u istoriji srpskog tenisa. Danas je januara 2008, rekli smo, napisao da će na „prvu veliku titulu“ Ane Ivanović morati još da se sačeka. Čekalo se samo do sledećeg grend slem turnira, Rolan Garosa. Polufinale Ivanović - Janković u tri seta je pripalo Ani - 6:4, 3:6, 6:4. U tim magičnim brojkama krila se i šifra za trofej. U finalu protiv Ruskinje Dinare Safine bilo je 6:4, 6:3. „Ivanović je kroz žreb prošla kao vihor, i na putu do polufinala nije izgubila ni set“, podsetila je na taj trijumf nedavno Svetska teniska asocijacija na veb-sajtu. Srbija nije dobila samo prvi ženski grend slem trofej od dana „Male Mo“, nego i mesto broj jedan na VTA listi. Neprikosnovena Žistin Enen iznenada se povukla iz tenisa pre turnira, i u Parizu se igralo i za čelo kolone. I ono je pripalo Ani Ivanović. Kao i na Otvorenom prvenstvu Australije, Srbija je na Rolan Garosu 2008. stigla do tri finala. Nenad Zimonjić je mogao da osvoji i muški i miks dubl, naposletku je ostao bez oba, ali mesec dana kasnije to je bogato nadoknadio. Popeo se na vimbldonski tron u paru sa Danijelom Nestorom; istim onim Danijelom Nestorom koga je dve godine ranije pobedio u finalu mešovitog dubla na Rolan Garosu. Bili su bolji od Šveđanina Jonasa Bjerkmana, takođe već pomenutog u ovom tekstu, i Zimbabveanca Kevina Ulijeta - 7:6, 6:7, 6:3, 6:3. Godina se već muči da zadrži sve ove zgode, ali mora ih stati još. U avgustu je Viktor Troicki stigao do prvog ATP finala, a Novak Đoković je u Pekingu osvojio olimpijsku bronzu. Olimpijski tenis obično se smatra događajem ispod ranga grend slem turnira, ali u sportu je malo koja čast veća od olimpijske medalje, pa ni ovu ne treba propustiti. U polufinalu je Đoković bio slabiji od Rafaela Nadala, u meču za treće mesto jači od Amerikanca DŽejmsa Blejka. Najzad, nikako se ne sme zaboraviti na Jelenu Janković u zveketu sveg grend slem metala koji su 2008. razgrabili Zimonjić, Đoković i Ana Ivanović. Igrala je verovatno najbolju sezonu karijere, izborila se za polufinala u Melburnu i Parizu, a na Otvorenom prvenstvu SAD i za prvo grend slem finale. Tamo je, avaj, čekala Serena Vilijams u punom pogonu, i Janković nije mogla bolje od časnog poraza. Mimo ovih neuspešnih završnica, međutim, Jelena Janković je u 2008. osvojila četiri turnira, kao i 2007, što je i nju lansiralo na prvo mesto VTA liste. I na tom je mestu zadržalo do kraja godine. Još jedno priznanje Olimpijskog komiteta Srbije za Jelenu. Godina 2008. i danas bi se mogla proglasiti najboljom sezonom srpskog tenisa, pa je pomalo antiklimaktična 2009. dobrodošlo opuštanje. Zovemo je antiklimaktičnom, a u njoj je Nenad Zimonjić odbranio prošlogodišnji trofej u Vimbldonu. Protiv njegovog partnerstva sa Danijelom Nestorom sada nisu mogla čak ni braća Brajan - 7:6, 6:7, 7:6, 6:3. Jelena Janković je osvojila masters u Sinsinatiju, Novak Đoković u Parizu, a Janko Tipsarević je igrao prvo ATP finale, u Moskvi, ali ipak je bilo slabije nego 2008. A to što bi sezona 2009. samo četiri godine ranije bila senzacionalna, rečito svedoči da je domaći tenis napredovao u skokovima. Dobio je čak i sopstveni ATP turnir. Otvoreno prvenstvo Srbije prvi put je održano u Beogradu maja 2009, a pored Đokovića, Troickog, Tipsarevića i poštene gomile zainteresovanih Srba, nije nedostajalo ni dobrih inostranih igrača, poput Kipranina Markosa Bagdatisa, Hrvata Ive Karlovića i Ivana LJubičića, Francuza Arnoa Klemana. Đoković je u finalu singla pobedio Poljaka Lukaša Kubota. U dublu je Kubot bio bolje sreće, i osvojio je trofej sa Austrijancem Oliverom Marahom. Obojica će u sledećoj deceniji stići i do grend slem trofeja u dublu. U ovoj deceniji ostala nam je još 2010, a u njoj je, kao prikladan epilog, fokus na timu, a ne na pojedincima, jer je muška teniska reprezentacija osvojila Dejvis kup. „Svetsko prvenstvo u tenisu“, kako ga još zovu, osvojili su igrači koje smo već nabrojali, ali ovom prilikom nisu svi bili pod senkom Novaka Đokovića. U prvoj rundi Srbija je bila bolja od Sjedinjenih Američkih Država 3:2. Đoković je pobedio DŽona Iznera i Sema Kverija, a Viktor Troicki DŽona Iznera. U narednom kolu bilo je 4:1 protiv Hrvatske, a pobede su - ili golove, rekao bi neko u šali - doneli Đoković (dvaput), Janko Tipsarević i dubl Tipsarević - Zimonjić. U polufinalu je „dvostruki strelac“ bio Janko Tipsarević. Posle pobede protiv Tomaša Berdiha bio je bolji i od Radeka Štepaneka za konačnih 3:2. Pred finale protiv Francuza Vreme je pisalo i o zanimljivim sporednim zavrzlamama koje uvek prate napeta sportska nadmetanja. „U francuskoj javnosti se podigla priča o srpskim huliganima, pa na meč Srbije i ’trikolora’ stiže elitna policijska jedinica kako bi zaštitila francuske tenisere. Sve ulaznice za meč rasprodate su za samo dva sata, što je dovelo do protesta velikog broja ljudi koji su stajali u redu ispred Beogradske arene. Teniski savez Srbije saopštio je da je za ljubitelje tenisa odvojeno samo nešto više od pet hiljada karata, ali da za to postoje opravdani razlozi. Kapacitet Arene smanjen je na 15.390 mesta zbog izgradnje komentatorskih kabina, a veliki broj mesta rezervisan je za članove Svetske teniske federacije, novinare, igrače i članove stručnog štaba, kao i za sve registrovane tenisere iz Srbije (kojih ima preko tri hiljade). Uz sve uzbuđenje koje prati finalni meč, možda je i najlepša vest da su u humanitarnom meču, kojim je obeleženo 25 godina od meča sa Francuzima u Pioniru, uz bivše asove Anrija Lekonta, Iliju Nastasea, Emilija Sančeza, učestvovali saigrači iz nekadašnje jugoslovenske reprezentacije Boba Živojinović, Goran Prpić, Bruno Orešar. Sav prihod sa ovog meča namenjen je građanima Kraljeva postradalim u zemljotresu i razvoju srpskog tenisa.“ A u samom finalu - dva gola Đokovića i odlučujući gol Viktora Troickog za 3:2 protiv Francuza, i prvu Dejvis kup titulu Srbije. Nisu, naravno - sada već „naravno“ - izostali ni pojedinačni uspesi. Nenad Zimonjić je imao samo jednu pobedu u Dejvis kupu, ali je uzeo dva grend slem trofeja. Pre dve godine je izgubio dva finala Rolan Garosa; sada je oba dobio. U dublu sa Danijelom Nestorom, u miks dublu sa Katarinom Srebotnik. Viktor Troicki je osvojio prvi ATP turnir, u Moskvi. Trofeje su osvajali i Ana Ivanović i Jelena Janković i Novak Đoković. U prvu deceniju 21. veka Srbija je ušla kao gotovo anonimna teniska zemlja. Iz nje je izašla sa deset grend slem titula, sa Dejvis kupom, sa dve teniserke koje su gledale svet sa prvog mesta VTA liste. A Novak Đoković je u toj deceniji tek pripremao svoju najbolju igru.