Izvan senke zlog blizanca

Opsesivna potreba vlasti da po svaku cenu kontroliše medijski narativ i oglašava za neprijatelje države sve koji joj se u tom poslu na bilo koji način suprotstavljaju, već je obogatila istoriju srpskog novinarstva brojnim bizarnostima. Jedna od tih opskurnih praksi ometanja nezavisnih medija je i ona koja neposlušne redakcije daruje poklonom „zlog blizanca“, vernom kopijom njihovog medijskog proizvoda, ali sa potpuno izokrenutom uređivačkom politikom, kakvog je u februaru ove godine dobio i regionalni news portal - Južne vesti. Baš kao i već dobro poznate kampanje difamacije novinara i medijskih organizacija, cilj ove manipulacije je da zbuni čitaoce i rastera publiku „antidržavnih redakcija“, ali i da ih primora da se, umesto vestima i istraživanjima, bave same sobom. Ovaj plagijatorski pristup krađe intelektualne svojine već je primenjivan i na druge lokalne medije poput nezavisnih portala Kossev, Ozon press i Kolubarske internet novine. Ovo nije ni prvi, ni najveći problem koji Južne vesti imaju sa srpskim vlastima. Bilo ih je od samog nastanka, ali prema rečima ljudi koji su stvorili ovaj medij, pre 2012. godine oni nisu uključivali direktne pretnje i nepristojne finansijske ponude. Jedan od prvih tekstova kojim su 2010. godine zvanično otvorili portal - posvećen malverzacijama na niškom aerodromu, dobio je nagradu Nezavisnog udruženja novinara Srbije za istraživačko novinarstvo. Od tada do danas Južne vesti prerasle su u pravi regionalni javni servis, koji je ujedno i centrala nacionalne Asocijacije onlajn medija i vredna logistička podrška manjim lokalnim medijima. To ipak nije sprečilo autore fantomskog portala koji u potpunosti kopira vizualni identitet Južnih vesti, da se već dva meseca aktivno, srećom i neuspešno, bave zbunjivanjem javnosti, ali i učestvuju na konkursima za medijske projekte koje raspisuju opštine na jugu Srbije. NJihove vodeće vesti, umesto problemima građana, posvećene su difamaciji glavne urednice originalnih Južnih vesti, Gordane Bjeletić. Po već ustaljenom šablonu, ona je optužena za ultimativni greh protiv interesa države – veze sa Draganom Đilasom, koji joj je, kako izmišljaju, za pomoć u obaranju SNS sa vlasti u Nišu obećao ni manje ni više nego stan vredan pola miliona evra. „Zlog blizanca dobili smo, verujem, zahvaljujući činjenici da smo ubedljivo najčitaniji portal, a nismo ni pod čijom kontrolom“, govori glavna urednica Južnih vesti, i dodaje da su napadi na nju posledica tema kojima se ovaj internet portal bavi. „To što su mene stavili u prvi plan, samo je nova forma napada koja treba da prikrije činjenicu da je u toku kontinuirani pritisak na Južne vesti“. Prvi tekst o Gordan Bjeletić na fantomskom sajtu pojavio se pošto je gradonačelnica na svom fejsbuk-profilu javno kritikovala i vređala novinare Južnih vesti, a povodom izveštavanja sa događaja koji je najavljen iz njenog kabineta kao „proba otvaranja stepenica u podzemnom prolazu“. Inače gradonačelnica Niša, Dragana Sotirovski, nekadašnji je novinar RTS i, kako rado ističe, „dobitnik svih najvažnijih nagrada za istraživačko novinarstvo“. „Kad je trebalo da bude taj događaj oni se nisu ni pojavili, stepenice nisu nikada ni proradile, a video sa lica mesta ubrzo je postao viralan. Oni sada to žele da predstave kao neki moj lični sukob sa gradonačelnicom, odnosno da iza toga što objavljuju Južne vesti stojim lično ja. Zapravo, to je samo nova forma pritiska na redakciju i težnja da se umanji efekat koji naše izveštavanje ima po njihov narativ.“ Prema rečima sagovornice NIN-a, još jedan od razloga za najnovije napade može se pronaći i u informacijama koje su objavljivale Južne vesti, poput one da na sastanke gradske uprave dolazi predsednik Izvršnog odbora SNS Darko Glišić koji nema nikakvu gradsku funkciju. „On je stranački koordinator, i nema nikakvu funkciju u gradu i mi smo u svom tekstu pitali koji je razlog njegovog prisustva tim sastancima. To je izazvalo odijum“, kaže Bjeletić. Ipak, aktuelna kampanja mnogo manje opterećuje redakciju nego ona tokom 2018-2019. godine, kada je pritisak na redakciju vršen putem tajnog praćenja, snimanja i pretnji hapšenjem. „Pre pojavljivanja ovog fantomskog sajta, stizala su nam upozorenja ’pazite šta radite, oni neće odustati’. Ipak, sigurna sam da više ne mogu da nam nanesu neku profesionalnu štetu. Sa druge strane, ovo nije NJujork i ljudi znaju šta ko ima i šta ko kupuje u prodavnici. NJima više ne veruje niko. LJudima je potpuno jasno i mislim da se nekako više potreslo naše okruženje i ljudi koji su nam bliski nego mi koji smo predmet ovog novog napada.“ Dragan Petković, projekt menadžer Južnih vesti, ističe da je rad na lokalu specifičan u odnosu na posao u nacionalnim medijima, budući da se piše o ljudima koje zatim susrećete na ulici svakog dana. „Zato se trudimo da te manje portale i ljude koji u njima rade podržimo na svaki mogući način. Oni to ne rade zbog novca već veruju u svoje ideje i svoju zajednicu. Za ovaj lažni portal firma koja ga je pokrenula sada aplicira kod lokalnih samouprava za sredstva. Poslali su cirkularni mejl u kome najavljuju da će imati veliku redakciju i dopisnike u svim mestima gde imamo i mi. Sve je to jedan širi projekat. Oni kopijama pokušavaju da diskredituju originale.“ Petković ističe da je u periodu 2012-2014. novac direktno nuđen Južnim vestima. Nuđene su pare i kroz javna sredstva, kroz konkurse i na kraju i keš. „Mogli smo da napišemo cifru. To naše odbijanje bilo je prolog za ulazak poreske inspekcije u našu redakciju i njen boravak. Niš ima budžet od oko 80 miliona dinara i to podele tri medija, odnosno dve porodice. Gašić i TV Zona, odnosno Radomirović i TV Bel Ami. Sada su oni zajedno kupili Nišku TV i to od novca koji su za projekte dobili na konkursu. Dan pre toga su otpustili ljude i država im je isplatila nekretnine. Dakle, savršeni master plan, kupovina bez troškova.“ Prisećajući se težih vremena kroz koja su kao redakcija prošli, sagovornik NIN ističe period višemesečnih pretraga koje je poreska uprava obavljala nad poslovnim knjigama Južnih vesti tokom 2018. godine. „Dok je trajalo to sa poreskom upravom posetio me je čovek koga odlično poznajem i rekao ’znate, oni će doći u četvrtak da vas uhapse’ i detaljno nam ispričao kako će to da izgleda. U takvoj situaciji vi jednostavno ne možete da ne kažete porodici da će se tako nešto možda dogoditi. Znali smo tada da je njihova ideja bila da nas uhapse i da od toga naprave predstavu za javnost, a takve stvari su se dešavale i ranije.“ Pre toga ljudi iz poreske uprave mesecima su prolazili kroz dokumentaciju Južnih vesti, ali i svih petnaestak firmi koje sarađuju sa matičnom i osnivačem Južnih vesti - Simplicity d. o. o. koja se bavi softverom. „Nisu pronašli ništa, ipak nivo stresa koji smo tada prošli bio je ekstreman“, kaže Petković. Jedna od specifičnosti priče o uspehu Južnih vesti kao novog medija je i ona o njihovom nastanku iz softverske kompanije. „Krenuli smo avgusta 2009. da probamo za šest meseci da napravimo portal“, govori Vitomir Ognjanović, direktor Simplicity d. o. o. i Južnih vesti. „U januaru 2010. imali smo tu veliku priču o aerodromu i sve je jednostavno eksplodiralo. Bio je to odličan početak.“ Da uspeh ovog spoja novinarstva, IT biznisa i aktivizma nije slučajnost postalo je jasno svima kada su Južne vesti plasirale svoju veliku priču o programu Tvrđava i stranačkom botovanju. „Pošto je na sajtu identifikovan ogroman protok saobraćaja i neuobičajeno veliki broj negativnih komentara, počeli smo da pratimo aktivnost na sajtu i identifikovali taj set IP adresa sa kojih su dolazili glasovi“, nastavlja Ognjanović. „Kada smo odradili upit u registru, dobili smo odgovor da su pomenute adrese registrovane na Srpsku naprednu stranku. Bilo je to neverovatno, očekivali smo da ćemo naći silne paravane i fasade, a videli smo registraciju Srpske napredne stranke na Novom Beogradu u Ulici Palmira Toljatija 5. Sada su se malo opismenili i koriste TOR mreže preko kojih ne možete da nađete izvornu IP adresu. Direktor Južnih ističe da je ovo poseban paradoks pošto je TOR program izmišljen da bi se zaštitili uzbunjivači a sada ga koriste oni od kojih je inicijalno trebalo da ih čuva. Anketa koju su Južne postavile krajem jula 2020. tokom izbora za gradonačelnika Niša pokazala je još jedan paradoks aktuelne vlasti kada se ispostavilo da su oba kandidata vladajuće stranke, Dragana Sotirovski i Zvezdan Milovanović, vlasnik televizije Kopernikus, angažovali stranačke botove za učešće u anketi. „Prvo su rezultati bili ujednačeni, a onda je počelo da se događa nešto čudno. Kako bi jedan od kandidata naglo poveo, drugi bi ga sustizao.“ Prateći, sticajem okolnosti, ovaj unutarpartijski virtualni obračun, tim Južnih vesti stigao je do informacije da je na anketu stiglo čak pola miliona glasova. Niš ima oko 250.000 stanovnika. Ovaj set tema krunisan je narednom velikom pričom Južnih - intervjuom sa nekadašnjim botom vladajuće stranke koji je do detalja ispričao ne samo kako ovaj proces obmanjivanja javnosti funkcioniše, već i koji su motivi ljudi da se uključe u tu strukturu. „LJudi nas pitaju da li ste vi iz pravih Južnih vesti, oni dobro znaju razliku između originala i falsifikata“, kaže Milica Dejanović, dopisnica JV iz Vranja, koja je kao i drugi novinari ponosna što je član baš te redakcije, bez obzira na pretnje i pritiske. „Roditelji bi mi ranije govorili da se pripazim i to je bilo sve. Sada me podržavaju potpuno.“ Poseta sajtu Južnih je, saznajemo, odlična, a atmosfera u redakciji vedra i relaksirana. Kroz reči, ali i držanje naših sagovornika jasno je da ovo nije ista situacija kao ona pre dve godine kada su bili na udaru, a posebno dugogodišnji glavni urednik i jedan od osnivača Južnih vesti, Predrag Peđa Blagojević. Posle oštre kampanje protiv redakcije i njega lično, koja je uključivala pretnje, tajno praćenje i snimanje, kao i elemente progona kojih se ne bi postideo ni sovjetski KGB, Blagojević je napustio Srbiju i od 2019. živi u Kanadi. U telefonskom razgovoru za NIN podseća da nikada nije mogao dobiti odgovor na pitanje da li su ljudi koji su ga tokom 2018. godine pratili i snimali pripadnici MUP. „MUP je odbio da odgovori na naš upit karakterišući tu informaciju službenom tajnom. Sama ta činjenica govori dovoljno. Pre toga lokalni funkcioneri, ali i visoki funkcioneri vladajuće stranke optuživali su nas da radimo za interese stranih zemalja, i moja porodica je trpela. Ipak ne bih rekao da su pritisci bili razlog odlaska. Posle svega, jednostavno je došlo do izvesnog zasićenja celom tom situacijom, u kojoj mi kao medij rastemo, ali paralelno sa tim jača i ta neograničena politička moć i nema nikakve promene u društvu. Bez obzira na sve, strašno sam ponosan na sve što smo uradili sa Južnim vestima.“ Blagojević ističe da je veoma važno kako ljudi sebi postavljaju ciljeve, odnosno da li pred sobom imaju ciljeve ili sebi unapred određuju maksimume, postavljaju granice mogućeg. „Maksimum ne postoji, ni u nauci ni u životu.“ Na kraju, da je reč o odlasku a ne o bekstvu svedoči i činjenica da su Južne vesti i dalje tu i po mnogim parametrima predstavljaju potvrdu da je i na lokalu moguće stvoriti medij najvišeg kvaliteta. „Ovde sam pre tri godine prvi put u životu osetio slobodu. Nema to veze ni sa novcem, ni sa bodljikavim žicama. Ali ima veze sa granicama koje najpre gradimo u svojim glavama, ograničavajući sami sebe. Kasnije ih samo prenosimo u stvarnost.“ Zbog čega je država Srbija izgubila Predraga Blagojevića? Ko je nametnuo ta ograničenja koja su ga, kao i desetine hiljada drugih, opredelila da svoje znanje i sposobnost primeni na nekom drugom mestu? I još važnije, zbog čega smo ta ograničenja, ta pravila privatne države tako sudbinski prihvatili? Ili nismo?