Trka ka dnu

Mjanmar predvodi južnoazijsku trku ka političkom dnu. Otkako je 1. februara s vlasti zbacila civilnu vladu, vojska je (do vremena nastanka ovog teksta, prim.) ubila preko 530 nenaoružanih demonstranata i uhapsila još na hiljade njih. Sada se zemlja suočava sa sve većom humanitarnom krizom i rastućom mogućnošću građanskog rata - što je razvoj događaja koji bi mogao da ima ozbiljne regionalne, pa čak i globalne konsekvence. Civilna vlada predvođena Nacionalnom ligom za demokratiju (NLD) Aung San Su Ći nije bila idealna, ali je imala podršku naroda. Na izborima prošlog novembra NLD je izborila ubedljivu većinu, nasuprot opoziciji iza koje je stajala vojska. Nekoliko sedmica kasnije, armija je, postupajući po naređenju generala Min Aung Hlanga, uhapsila Su Ći i druge ministre iz redova NLD, te proglasila jednogodišnje vanredno stanje. Mjanmar je i ranije bivao u ovakvoj situaciji, budući da je zemlja prošla kroz skoro poluvekovnu vojnu diktaturu i međunarodnu izolaciju nakon puča iz 1962. i krvavog gušenja prodemokratskih demonstracija 1988. Ali nešto je u vezi s ovim pučem drugačije: ma koliko vojska tukla civile i pucala na njih, protestni pokret - utemeljen na iznuđenom savezništvu civilnih vlasti i naoružanih etničkih milicija - neće posustati. Ovo, međutim, nije nedvosmisleno dobra vest, jer neće odustati ni vojna hunta, bez obzira na cenu koja će za to biti plaćena; a to onda ostavlja malo nade za spas procesa političke liberalizacije, ekonomskih reformi i razvoja zemlje, koji su obeležili period civilne vladavine u protekloj deceniji. Umesto toga, zemlja se suočava s neposrednom pretnjom ekonomskog kraha, implozijom države i unutrašnjim tenzijama - možda čak i s pravim građanskim ratom. S obzirom na strateški položaj Mjanmara, koji se prostire duž koridora koji povezuje Indijski okean i Pacifik - pritom deleći granicu s Kinom, Bangladešom, Indijom, Laosom i Tajlandom - tamošnji vrtlog nasilja mogao bi da destabilizuje čitav region. Kriza je već uzdrmala jedan od stubova regionalnog poretka, Asocijaciju zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), čije su članice podeljene oko toga kako reagovati. U skladu s principima zacrtanim osnivačkom poveljom ASEAN-a, Indonezija, Malezija i Singapur pozivaju na momentalni prestanak vojnog nasilja u Mjanmaru, oslobađanje Su Ći i drugih političkih pritvorenika, te obnovu demokratske vladavine na temelju rezultata novembarskih izbora. Ali druge članice organizacije - posebno Kambodža, Laos i Vijetnam - radije se drže načela o nemešanju u unutrašnja pitanja drugih zemalja. Nije slučajno da vlade demokratskijih članica ASEAN-a traže da se reaguje na puč u Mjanmaru, dok one autoritarnije podržavaju držanje na distanci. Ta razlika u pristupu stavlja u fokus ograničenja regionalnih integracija kada su u njih uključeni različiti tipovi političkih režima. Istorijski posmatrano, ASEAN je izbegavao zamke ideoloških razlika između svojih članica tako što je bio usredsređen na zajedničke interese i ciljeve. Kada su Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland 1967. osnovali ovu grupaciju, nastojali su da pronađu platformu za uzajamno korisnu saradnju zemalja sjedinjenih geografijom i željom za uspostavljanje geopolitičke ravnoteže u odnosu na veće i moćnije susede. Od 1984. do 1999. broj članova je narastao na deset, pošto su se organizaciji priključili Brunej, Vijetnam, Mjanmar, Laos i Kambodža, i tako dodatno podigli profil ASEAN-a kao sredstva za snaženje malih zemalja, te podršku miru i prosperitetu. Danas u zemljama ASEAN-a živi 670 miliona ljudi (daleko više nego u Evropskoj uniji), a njihov kombinovani BDP iznosi preko 3.000 milijardi dolara. Paralelno s ovim rastom, ASEAN je nastojao da se etablira kao važan faktor šire multilateralne saradnje. U prvoj deceniji novog veka poslužio je kao platforma za osnivanje novih foruma: utemeljeni su Azijsko-pacifička ekonomska saradnja, Regionalni forum ASEAN-a, ASEAN+3 (Kina, Japan i Južna Koreja). ASEAN je imao centralnu ulogu i u organizovanju skupova visokog profila, poput Samita istočne Azije, čiji je cilj bilo unapređenje strateškog dijaloga i građenje uzajamnog poverenja. Takve aktivnosti doprinele su da jugoistočna Azija bude pošteđena spoljnih intervencija nalik onima koje su region devastirale tokom Hladnog rata. Povelja ASEAN-a, usvojena 2007, utemeljena na ovom uspehu, obezbedila je pravni status i institucionalni okvir koji je grupaciji pomogao da usvoji viziju zajedničke bezbednosti, uvećanog ekonomskog prosperiteta i jačih socio-kulturnih veza. Ali kao što aktuelna kriza u Mjanmaru pokazuje, zemlje s dramatično različitim modelima vladavine uvek će imati problema sa saradnjom u nekim oblastima. Isto se može reći i za širu međunarodnu reakciju na puč. Sjedinjene Države i EU uvele su ciljane sankcije protiv mjanmarskih generala, dok su se azijske demokratije poput Indije, Japana i Južne Koreje ipak opredelile za uzdržaniji pristup. Nasuprot tome, Kina, najveći trgovinski partner Mjanmara, u Savetu bezbednosti UN je blokirala usvajanje izjave kojom bi puč bio osuđen - što je doprinelo jačanju percepcije da Peking podržava huntu. Prodemokratski nastrojeni demonstranti u Mjanmaru su u znak odmazde krenuli u spaljivanje fabrika u kineskom vlasništvu. Pa i pored toga, očito namerna da izbegne još žešću reakciju građana Mjanmara, Kina je na to uzdržano reagovala. Rusija, koja se pridružila Kini u blokadi usvajanja pomenute izjave u Savetu bezbednosti, čini se da ima još manje primedbi na dešavanja u Mjanmaru, makar jednim delom možda i zato jer je malo verovatno da će zbog tamošnjih zbivanja trpeti bilo kakve geopolitičke konsekvence. Kremlj jeste izrazio izvesnu zabrinutost za civilne žrtve, ali Rusija je u isto vreme i glavni snabdevač mjanmarske hunte oružjem. A jednom skorašnjom objavom Moskva nagoveštava planove za produbljivanje „vojne i vojno-tehničke saradnje u duhu strateškog partnerstva“. Zapadne sankcije će verovatno imati samo indirektnog efekta, posebno u okolnostima kad ASEAN okleva. Borba za budućnost Mjanmara će morati da bude dobijena na domaćem terenu. To je perspektiva od koje podilaze žmarci, jer implicira da će nenaoružani demonstranti morati da se nose s teško naoružanom vojskom. Na kratak rok, teško je videti kako Mjanmar može da izbegne još mnogo veće krvoproliće.