Zoran Simjanović

Da li znate ko je napisao muziku za onih petnaest sekundi špice Dnevnika koji se tri puta dnevno emituje na Prvom programu RTS? Da li znate ko je jedan od autora muzike za špicu svih emisija nekadašnjeg, najomiljenijeg i najbeogradskijeg Studija B? Zoran Simjanović je njegovo ime i koliko god su pamtljive i ubedljive njegove špice, publika ga je volela pre svega zbog muzike kojom je obojio 60 igranih filmova i pedesetak televizijskih serija, tv filmova i drama. Ove godine je mogao da obeleži 60 godina od prve rokenrol igranke na kojoj je svirao sa Siluetama 1961. godine. Dogodilo se to u sali Ekonomske škole u Cetinjskoj ulici u Beogradu i Zoran Simjanović koga su svi zvali Simke, uvek se sa zahvalnošću sećao direktora škole koji im je dozvolio da tu sviraju. Bilo je to prvo vrištanje uz muziku zabeleženo u Beogradu. Govorio je da su njih „četiri-pet mangupa u crvenim košuljama i u farmerkama, sa nekim pojačalom pravili strašnu buku, deca su vrištala, bio je haos, na sreću nije se ništa lomilo.“ Tako je u Jugoslaviji rođen rokenrol! A Simke je objašnjavao da je to bio prvi trenutak osećanja slobode. Imao je šest godina kada je počeo da uči klavir kod legendarne profesorke Jele Kršić, iste one kod koje je učio i kompozitor Zoran Hristić, koji će Simketu poveriti prvi posao za film Nemirni Kokana Rakonjca i naterati ga da sa Pravnog fakulteta ode na Muzičku akademiju. Simketov deda po majci zvao se Dragoslav Vasiljević Figa i kada se vratio iz Prvog svetskog rata, kao veoma talentovani slikar, impresionista, dobio je stipendiju da ide na studije slikarstva u Minhen. Međutim, zaljubio se u gospođicu Julijanu Gavrilović i nije hteo da je ostavi. Oženio se, bavio muzikom i od troje dece jedna je bila Simketova majka Olivera, koju su zvali Ceca. Deda Figa je bio i glumac, osnivač pozorišta u Kruševcu, muzičar… Umro je sa 35 godina, a Julijana se više nije udavala. Simketova majka je bila udata za advokata Stevana Simjanovića, ali je u 37. godini ostala udovica. Simke je obožavao svoju Bajku, kako je zvao baku Julijanu koja mu je u svemu pružala podršku. Zanimljivu porodičnu priču Simke je ispričao u svojoj knjizi Kako sam postao i prestao da budem roker. Tako saznajemo da je Bajka, kao udovica sa troje dece, bila u nezavidnoj finansijskoj situaciji, ali nikada nije prodala klavir. Tek kada su svi stali na noge, poklonili su ga Narodnom muzeju u Kruševcu. Simke je komponovao muziku za filmove koji su obeležili jugoslovensku i srpsku kinematografiju, za serije koje su sa ljubavlju dočekivale sve generacije, kao Grlom u jagode, na primer. Miris poljskog cveća i Balkan ekspres doneli su mu Zlatne arene na filmskom festival u Puli, mnogi su mislili da je obradio neku čudesnu narodnu muziku za film Petrijin venac, a on je u stvari ponudio originalnu muziku. Umeo je da kaže kako samo ona muzika koja preživi godine, u njegovom slučaju decenije, dobra je muzika: „Samo vreme određuje hit. Kada vidim da Flojd postoji posle 10, 20, 30, 40 godina onda sam bio siguran da je to bio dobro urađen posao.“ On se u tom slučaju može pohvaliti muzikom za filmove Nacionalna klasa, Sjećaš li se Doli Bel, Otac na službenom putu, Boško Buha…repertoarom kojim je potvrđivao da je svaki put njegov muzički beleg nov i drugačiji. I da je to baš ta muzika za taj film. Jedan od onih koji su radili i drugovali sa Zoranom Simjanovićem bio je i reditelj Dejan Karaklajić, za čiju je seriju Tajne vinove loze uradio svoju poslednju muzičku partituru. O svom prijatelju i saradniku Karaklajić kaže: „Sjajan i kreativan čovek. Uvek smiren i usredsređen na trenutnu temu razgovora, posla ili provoda. Retko sam ga video iznerviranog… I kada mu je nešto smetalo, analitički je pristupao problemu, kao i celom stvaralačkom procesu. Znali smo se iz gimnazijskih dana. Radili smo zajedno u redakciji kulture kod Zore Korać. To mesto je bilo nukleus naše generacije tada mladih reditelja, snimatelja, novinara. Simke nam je `ozvučavao` emisije i svi smo zdušno uživali u tim našim prvim profesionalnim koracima. Zoran je pre toga već bio čuveni pionir roka sa svojim Siluetama i Elipsama... Prvi filmski posao mu je bio sa dva kinoklubaša, Kokanom Rakonjcem i Žikom Pavlovićem. Posle je radio sa još nekoliko mlađih kinoklubaša, Goranom Markovićem, Điđom Karanovićem, Jocom Aćinom i sa mnom. Nosio je u sebi i svet i Srbiju. Neverovatno je prilagođavao svoju kreativnost svakom filmu, svakom podneblju, temi. I sve sa velikom lakoćom. Kada smo radili poslednji zajednički posao Tajne vinove loze, Simke je čitao scenarija, dugo smo pričali o seriji, likovima, priči, dramaturgiji… Voleo je da učestvuje u celom procesu stvaranja dela i u montaži slike. Davao je izuzetno korisne savete. Na osnovu prve dve epizode koje sam ja montirao počeo je da radi muziku. Tu se TV razlikuje od filma, gde kompozitor vidi završenu sliku pre nego što počne da komponuje. Međutim Simketov talenat, iskustvo i neverovatan osećaj doneli su muziku koja je držala seriju i držaće je i u nastavku, u drugoj sezoni. Mnogo će mi nedostajati njegove ideje i njegova blagost, vedar duh i visprenost.“ A na moje čestitike za elegičnu melodiju u seriji Tajne vinove loze, samo je uzvratio da je divno ponovo raditi sa Dejanom Karaklajićem: „Znaš, ja sam svoje đake učio da se okupljaju, da budu tim koji će u svakom trenutku moći da rade jedni sa drugima i da se razumeju. Ja sam to imao sa Goranom Markovićem, Điđom Karanovićem, Dejanom Karaklajićem, Brankom Baletićem… Kada se tako izgradi uzajamno poverenje, nema neprijatnih iznenađenja.“ U ponašanju i razmišljanju Zorana Simjanovića Simketa bilo je nečeg iskreno dobrog i ljudski plemenitog. Ako ste ga poznavali, morali ste ga poštovati. Teško je danas čuti nekog uspešnog čoveka koji će tako jednostavno da objasni svoj životni kredo: „Mi smo bili generacija dece socijalizma kojima pare nisu ništa značile. Bilo nam je potrebno da putujemo, da leti budemo što duže na moru, da se lepo obučemo, da idemo u kafanu. I kad sam prvi put zaradio neke velike pare, nisam znao šta ću sa njima. Meni je bilo važno da radim, da uradim dobro ono što se od mene očekuje, a novac je uvek bio u drugom planu. Nisam mogao da se menjam, u stvari, nisam želeo.“ Inače, od sve filmske muzike, Simke je najviše voleo onu iz Kuma koju je napisao njegov omiljeni kolega Nino Rota.