Demoni prošlosti

Posle ponovljenog suđenja, Haški tribunal doneo je prvostepenu presudu bivšem čelniku Službe državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i nekadašnjem komandantu Jedinice za specijalne operacije Franku Simatoviću Frenkiju. Terete se za progone, ubistva, deportacije, nehumana dela i za kršenja običaja ratovanja. Osuđeni su na po 12 godina zatvora. Pre toga na doživotne kazne zatvora osuđeni su general Ratko Mladić i Radovan Karadžić. To su poslednje presude pred Međunarodnim mehanizmom za krivične sudove. I, gde smo danas, trideset godina od početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije? Sudeći po nedavnom istraživanju Demostata, za većinu građana Srbije to više nije tema. Dve trećine ispitanika uopšte nije pratilo haška suđenja, a o konkretnim zločinima iz devedesetih uglavnom ne znaju ništa. Natpolovična većina, na primer, nikada nije ni čula za višegodišnju opsadu Sarajeva ili za zločin u Ovčari. Ali su zato, u deceniji vlasti SNS-a, učvrstili uverenja da su, na primer, Karadžić i Mladić osvedočeni srpski heroji čije likove mladići tetoviraju na mišicama i iscrtavaju po zidovima gradova Srbije, a tabloidi ih slave kao nacionalne heroje. Umesto da se, nakon tri decenije, okonča proces suočavanja sa posledicama ratne prošlosti i odgovornosti za zločine, Srbija se po dubini društva radikalizuje, a iz pomrčine, sa društvenih margina, ali sve češće i iz krugova bliskih vlasti ili iz same vlasti, propinju se do javnosti sve jači glasovi osporavanja zločina i suštinske glorifikacije zločinaca. Glavna je teza vlasti, osim one da se u Hagu sudi srpskom narodu i srpskoj državi, da se presudom Stanišiću i Simatoviću pokušava dokazati navodna uloga Srbije u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. A te uloge, kako je to davno formulisao Slobodan Milošević - nema, jer - Srbija nije bila u ratu. Pa da, stvarno, mi nismo bili u ratu, ali su odavde silne vojske i paravojske odlazile na ratišta, a vraćali se mrtvi i invalidi. Na srpskom državnom prostoru nisu se vodile ratne operacije, ali samo u Beogradu, u pet odsto porodica bilo je ranjavanja nekog od njihovih članova. Srbija je sačuvala mir, a preko šeststo hiljada, pretežno mladih ljudi, sa univerzitetskim diplomama, zauvek je napustilo zemlju. Mi nismo bili u ratu, ali je u Srbiji tokom 1991. i 1992. nasilno mobilisano 140.000 ljudi. Nismo imali nikakve veze sa ratovima, ali je oko 100.000 mladića pobeglo od vlasti koja ih je terala u rat, a protiv njih 10.000 je pokrenut krivični postupak zbog dezerterstva. Mi nismo bili u ratu, ali je MUP Srbije jednom od najozloglašenijih kampova za prisilno mobilisane, Centru Srpske dobrovoljačke garde u Erdutu, pod Arkanovom komandom, samo u periodu avgust-septembar 1995. predao oko 5.000 izbeglica. Stvarno, nismo bili u ratu, ali su u Kragujevcu 1991, na javnim mestima, objavljivali spiskove dezertera i rezervista koji odbijaju mobilizaciju. Mi s ratom ništa nismo imali, ali je policija po kućama hapsila muškarce između 18 i 60 godina, koji su rođeni u Hrvatskoj ili BiH, i deportovala ih na ratišta. Mi smo bili po strani od ratnih dejstava, ali je naš predsednik tada potpisivao primirja i međunarodne sporazume, a od javnosti je, kao nečista savest, skrivana Ratna bolnica u Slankamenu, u kojoj je ležalo na stotine paralizovanih, najtežih invalida koji se nisu uklapali u priču da Srbija nije u ratu. Mi nismo bili u ratu, ali je ravnomerna doza smrti koju smo primali preko medija svake večeri učinila da postanemo ravnodušni onda kada poginuli više nisu imali imena, nego su postali brojevi i kada više nismo mogli da zamislimo da iza reči „čišćenje terena“ ili „vojna akcija“, nestaju konkretni ljudi dok se, istovremeno, naš svakodnevni život pretvara u red. Red za hleb. Red za mleko. Red za čekove u banci. Red za novac u banci. Red pred kioskom za cigarete. Red pred ambasadama za vizu. Red kao slika najstrašnijeg haosa i nereda u kome smo živeli. U pravu su oni koji kažu da pomirenja i katarze nema bez svesti o sagrešenju. I to je najkraći odgovor na odsustvo istinskog suočavanja sa demonima prošlosti. U stvari, sve je kako je i moralo biti. Onaj koji je srpsko društvo uveo u ratove ne može se na civilizovan način nositi sa njihovim posledicama.