Mara Halabrin: Za mog sina nema istine

Zovem se Mara Halabrin, Aleksandrova samohrana majka, Slovakinja sam iz Plandišta. Imala sam sina jedinca, sada nemam više nikoga. Aleksandar je imao 25 godina kada je nestao. Završio je medicinsku školu u Vršcu, posle je krenuo u Beograd na višu, za nutricionistu. I samo je odjednom, posle godinu dana, napustio. Posle je otišao za Slovačku da radi u nekom hotelu, pa na obezbeđenju u nekoj firmi u Bratislavi. Govorio je nekoliko jezika, slovački i engleski tečno, a poljski i španski je razumeo i verovala sam da će se zbog toga lakše snaći u svetu. Posle dve godine se vratio, pa onda otišao za Beograd i počeo da trenira boks u Sinđeliću. Pretpostavljam da je tu upoznao neko lošije društvo. Imao je, doduše, i pre toga jednu epizodu sa policijom, priveli su ga zbog provale u poštu, ali su ga brzo pustili. Znala sam da nije to uradio, jer je bio sa mnom u to vreme. Pre odlaska u Beograd on je imao kontakt sa inspektorom Jeftićem iz PU Plandište. Stekla sam utisak da je on poznavao Aleksandra. Jednom ga je pozvao da dođe u susedno selo Jermenovac. Uplašila sam se pa sam ga ja odvezla u to susedno selo. Oni su izašli napolje, ja sam sedela u kolima, inspektor Jeftić mu je nešto rekao i moj sin je posle toga otišao za Beograd. Posle su dolazili razni neki drugovi po njega skoro svakodnevno, odvozili ga negde i vraćali. Samo mu je jednom, sećam se, neko telefonom javio: „E, dobićeš auto, da ne moramo više da dolazimo po tebe.“ Brinula sam, plašila sam se, ali mi droga nije pala na pamet jer nikad nisam čula da to ima u selu. Insistirala sam da se vrati svom poslu i on mi je obećao da će odraditi pripravnički staž. Iz Beograda je počeo da dolazi raznim kolima. Znala sam da to nisu njegovi automobili jer nije imao para da ih kupi. Kad bih ga pitala čija su to kola, odgovarao bi neodređeno, od druga. Primetila sam da je često putovao van zemlje. Sve mi je to bilo sumnjivo, kao i svakoj majci, svađali smo se, pitala sam ga čime se bavi, ali džaba, možete pričati nekom od 25 godina, ali ne možete dopreti do njega. Bio je tvrdoglav, previše hrabar, ali je bio odgovoran i svakog dana se javljao. NJega fudbal nije interesovao, ali posle sam čula da je imao veze sa Nenadom Alibegovićem (nakadašnjim vođom navijačke grupe Partizana „Zabranjeni“). Mislim da je bio 21. januar 2020. godine, kada su po ko zna koji put pucali na tog vođu navijača Alibega. Moj sin je bio prisutan i odmah ga je odvezao do Urgentnog centra. Tako ga je spasao. Kasnije sam saznala da je Aleksandar jedno kratko vreme čak živeo kod Alibegovića, a pre toga je u Zemunu imao neki stan, dosta luksuzan. Imam fotografije. Rekao mi je da je živeo tamo zato što su tu živeli još neki momci. To mi je bivalo sve sumnjivije. Osećala sam da radi za nekoga koga je morao da sluša. Radio je i obezbeđenje po splavovima, što su mi i potvrdili kasnije u policiji, kada je nestao. On se otprilike mesec dana pre nego što je nestao, 20. marta 2020. godine vratio kući iz Beograda. „Porše“ je navodno prodao i jedno nedelju i po dana nije imao auto. Tada je počeo da spominje tog Vladimira Kovača, vođu navijača FK Rad. Dan pre nego što je nestao dobio je poruku na telefon od Kovača. A zatim se čuo sa njim i dogovorili su se da se nađu. Po mog Aleksandra je trebalo da dođe Stefan Mirković zvani Goša. Vladimir Kovač je nakon toga greškom poslao poruku mom sinu koja je, očigledno, bila namenjena nekom drugom. Moj sin je imao kriptovani telefon. Tu poruku je mnogo puta preslušavao, jer mu je izgleda bila sumnjiva. Čula sam je i ja: „Neće doći danas, ne može danas, doći će sutra.“ On je to slušao, slušao, hodao i slušao, ali ništa nije hteo da mi kaže. Tog 20. marta, ja sam bila na poslu, i došao je taj Stefan Mirković Goša po njega da ga vozi na sastanak sa Kovačem. Ispraća ga baka, kaže mu: „Gde ćeš kad je počelo vanredno stanje“, a on joj uzvrati da se vraća za dva sata. Taj Goša je trebalo da ga vrati. Čula sam se sa Aleksandrom oko 12.40, sa posla, kao svaki dan. Poslala sam mu poruku kasnije: „Paziš li na policijski čas“, ali njemu poruke nisu stizale posle 15.40. Od tada mu je telefon isključen. Imao je sastanak sa tim Kovačem na Banjici, tamo je i BIA, nemoguće da nema kamera. Potvrđeno je da su se tamo našli i da ga je Kovač poslednji video. Goša je rekao da ga je ostavio, da je prešao taj parkić, i da mu je Aleksandar doviknuo da će ga zvati da dođe po njega. Već u petak, kada ga nije bilo, počela je da me hvata panika. U ponedeljak, 23. marta otišla sam u policijsku stanicu da prijavim njegov nestanak, jer je bilo neobično, on se meni dva, tri puta dnevno javljao, dolazio kući redovno. Prijavljujem njegov nestanak u Plandištu inspektoru Jeftiću koga je Aleksandar poznavao, a on me šapatom pita: „Da li vam je poznato ime Pana?“ Jeste mi bilo poznato da je Petar Panić Pana nekad bio šef obezbeđenja Vojislava Šešelja (Panić je poslednjih godina fotografisan sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i drugim čelnicima SNS-a. prim. V. Z. C.) Aleksandar ga je pominjao par puta, i da je išao kod tog Pane. Kad sam videla njegovu sliku, zgrozila sam se i još više sam se zabrinula. Mog Aleksandra su tada tražili zbog prekršaja samoizolacije i zbog moje prijave o nestanku. Utvrdili su da je 15. marta 2020. prešao granicu na Horgošu sa Rankom Rankovićem koji je iznajmio auto na svoje ime. Vratili su se iz Mađarske u Srbiju. Kada su u policiji gledali snimak, videli da se iza njih kretao auto u kome je navodno bio Lazar Vukićević, koji je takođe nestao. Lazara Vukićevića su povezivali sa škaljarskim klanom, nestao je valjda u avgustu 2020. i takođe je rečno da ga je ubio Velja Nevolja. I njegovo ime, kao i ime mog Aleksandra, pročitano je na televiziji. Mene je prvi iz bolnice nazvao Nenad Alibegović, panično je govorio da ga nisu negde vezali i da sve prijavim policiji. Rekla sam mu da sam već prijavila. Tih dana pokušala sam da se setim svih ljudi koje je Aleksandar pominjao. Znam da mi je bilo čudno što je imao neke informacije unapred, na primer da će biti uvedeno vanredno stanje. To je znao pre nego što se uopšte i pričalo da će biti vanrednog stanja. Kada sam ga pitala kako zna, rekao mi je da se dopisivao sa Danilom Vučićem. Nisam mu odmah verovala, iskrena da budem, da se dopisuje sa predsednikovim sinom. Ali čujem sada na više mesta da se i Kovač i Danilo povezuju sa fudbalskim klubom Rad i da su ga oni navodno preuzeli. Ponekad kad su bili neki protesti Aleksandar bi me pitao da li sam ga videla na televiziji ispred Skupštine. To su bili neki razni skupovi koje je vlast organizovala. Neki su bili zbog podrške Crnoj Gori, kako mi je rekao moj Aleksandar. Jednom je bio i na litijama u Jajincima i kazao mi je: „Morali smo da skupimo neke momke da nas bude više.“ Aleksandra u suštini to nije zanimalo, ali je morao da ide. Shvatila sam da iznad njega neko stoji i da on to mora da radi. Kada je nestao, obijala sam pragove policije, ali ništa nisam mogla da saznam. U Sedmom odeljenju za potrage beogradske policije me uopšte nisu primili. U međuvremenu, dok je bilo vanredno stanje, ja sam okrenula sve privatne detektivske agencije, ali zbog korone nisu mogli da prihvate da rade. I tako su prošla dva meseca, do 20. maja kada nam je u kuću došla policija iz Alibunara i saopštila mi da idem po telo, jer su mi našli sina. Obavestili su me tek četiri dana nakon što je telo pronađeno. Vrlo neljubazno su nastupili. Dali su mi samo papirić gde da odemo po telo i to je bilo sve. Telo je pronašao čobanin, u Sopotu, selo Parcani, blizu elitnih vikendica Beograđana. Kako je ispričao mužu moje sestre, njegovi psi su lajali i prišao je da vidi zašto. Moj Aleksandar je ubijen hicem iz pištolja u glavu. Pokušavala sam da dođem do Vladimira Kovača da saznam gde je moj sin otišao, kada se sa njim rastao. Nisam do sada uspela. Meni je Alibegović samo jednom, što je verovatno bilo namešteno, pustio na telefon da ja čujem Kovačev glas koji kaže: „Ma šta ja imam njoj da objašnjavam, mi smo se razišli, dobro, kupiću sutra karticu i javiću se“, jer on kao nema običan telefon. Do današnjeg dana meni se Kovač nije javio. Kovač je uhapšen 27. marta te 2020, u nekoj kladionici sa oružjem, imao je „škorpion“, navodno je bio četiri meseca u zatvoru i pušten je uz nanogvicu. Pitala sam policiju da li su ga ispitali, ali oni kažu da on neće da sarađuje. Moj sin nikada nije Belivuka pominjao, ali jeste Kovača. Ali, veza postoji. Belivuk je potekao iz FK Rad. To je veza navijača. Uviđaj su jako loše uradili. Kada je moja sestra sa zetom otišla da zahvali tom čobaninu i da položi cveće na mestu gde je pronađen telo mog sina, kako se sagnula videla je nešto crveno, podigne, a to je bio Aleksandrov pasoš. Posle su mi novinari koji su bili odmah posle uviđaja pokazali fotografiju nekog sata koji su tu na tom istom mestu pronašli. Međutim, u policiji su mi rekli da sat nema veze i da nije nađen blizu, što nije istina. Načelnik Osmog odeljenja beogradske policije mi je priznao da je napravljen propust prilikom uviđaja, i rekao mi je: „Taj čovek je kažnjen koji je napravio propust“, a ja pitam: „Nije valjda samo taj čovek bio tamo?“ Kada su objavili spisak na televiziji, rečeno je da su to nestali koje je ubila ekipa Veljka Belivuka. Na televiziji su, na kraju, objavili sliku i ime mog sina. Bilo bi normalno da su me pre objavljivanja te vesti obavestili, da su me upozorili, ali to im nije palo na pamet. Otišla sam u policiju da ih pitam kako oni to sada znaju da mi je Belivukova grupa ubila sina, a ranije su mi govorili da nemaju nikakva saznanja. Oni su mi opet rekli da nemaju nikakva saznanja da je to povezano sa Belivukom, i da je slučaj preuzeo SBPOK koji će, ako nešto nađe, proslediti do njih i oni će me obavestiti. Međutim, do danas se ništa nije desilo. Rekli su nam i da su se navodno svi tragovi izgubili pošto je telo ležalo oko dva meseca. Kada god sam otišla u policiju da pitam, a posebno sad kada sam čula da su oni uzeli taj Rad - zašto ne pozovete ponovo Kovača, imate pravo da ga pozovete na informativni razgovor, videla sam da izbegavaju. Oni izbegavaju neka imena koja ja sada povezujem i namerno ih spominjem, kao Alibegovića. Verujem da oni između sebe znaju ko je ubio mog sina. Čak je i inspektor Jeftić počeo da me izbegava mesec dana nakon što je nestao moj Aleksandar. Tako nisam ni stigla da ga upitam zašto me je pitao za tog Panu. Ja samo tražim istinu, ko ga je i zašto ubio. Želim da saznam i sa kim je sve radio i ko mu je bio gazda. Na Aleksandrovoj sahrani bio je samo Ranko Ranković, ni Kovač, ni Alibeg do današnjeg dana, ni Goša koji je tog dana došao po Aleksandra. Ispostavilo se, kako su mi u policiji potvrdili, da je tog dana u kolima kada je Goša odveo mog sina, bio još neko. I Goša je naknadno priznao da je u kolima bio još neko. Moj advokat je tražio od javnog tužioca uvid u dokumenta da bi se upoznao sa slučajem, nije ih dobio, odbijen je. Uopšte nije pokrenuta istraga za ubistvo mog sina. To je KTN predmet. A to znači predmet protiv nepoznatog lica. Niko nije osumnjičen, osim u medijima. Meni u policiji uvek govore da se možda nikad i neće pronaći ubica. To me boli. Znači, ubica šeta Beogradom, možda je još nekog ubio... Ja im kažem - pa kako možete tako da stavite predmet u fioku? A oni me „teše“, možda će nekome da proradi savest pa će sam doći, dešavalo se. To mi kažu u policiji. Užas. Ipak ja ne želim da odustanem. I za mene nema zaštićenih imena. I stalno se vraćam na tog Kovača, jer je on bio Aleksandrov poslednji kontakt. Kada sam javnom tužiocu poslednji put rekla -pa pozovite opet Kovača, tražite da se pozove Kovač, dajte nalog, on mi je odgovorio: „Nisu ljudi veverice da ih mi tako hvatamo.“ Osećam se zbog svega toga poniženo, kao da nikoga nije briga. Jako je to sve bolno. On je meni bio jedino dete, ceo život sam se borila za njega i ako je učinio nešto što ne valja, trebalo je da bude u zatvoru, a ne da bude ubijen. Zakon ne sme da bude selektivan, a u našoj državi je selektivan, nažalost. Vidim da nisu sva deca ista, neka su zaštićena, a za mog sina nema istine. Nemojte da neko može da radi šta hoće, da vozi auto bez tablica, da čini krivična dela, a da mu policija ne može ništa. Želim samo istinu.