Da narod razume

Ima onih koji veruju da je žestoka predizborna kampanja vlasti koja je očigledno u toku, iako izbori nisu ni raspisani, zapravo, jasan pokazatelj pada naprednjačkog rejtinga, o kome već neko vreme govore predstavnici opozicije i razni „obavešteni izvori“ – ali i dalje bez jasnog ukazivanja na istraživanje koje je to ustanovilo. I bez takvog dokaza, lako je naći argumente za procenu da je popularnost počela da pada, oslonjene, pre svega, na uverenje o zdravom razumu građana. Na račun naprednjaka beleži se, naime, mnogo toga problematičnog – od brojnih afera, preko odgovornosti za sve teže uslove života (naročito u Beogradu, kao ključnoj meti investitorskog urbanizma) do krivice za preteću ekološku katastrofu. A nije baš bezazlen ni obračun sa kriminalnom grupom Veljka Belivuka, doskorašnjeg uspešnog kontrolora ponašanja navijača na utakmicama, koji je, između ostalog, rezultirao onim bučnim i trajnim skandiranjem protiv Vučića tokom fudbalskog meča Proleter - Partizan u Novom Sadu, nateravši dežurne naprednjačke propagandiste na prekovremeni rad. Obilje je, međutim, argumenata koji potkrepljuju sasvim suprotnu tezu – onu, prema kojoj vladajući establišment pojačava ionako stalno postojeću kampanju, koristeći sva zamisliva sredstva, jer tako može i zato što nema ni najmanju nameru da dozvoli mogućnost da ostane bez ijednog komada vlasti i pratećih privilegija. I pride se izloži opasnosti od pravosudnog preispitivanja raznih odluka i postupaka koji su Srbiju doveli u postojeće stanje zarobljenih institucija. Zar o tome ne govori, recimo, odluka o izboru članova Upravnog odbora RTS-a, zbog koje je ključni deo opozicije najavio mogućnost napuštanja pregovora o izbornim uslovima uz posredstvo Evropskog parlamenta? Ili još jedno testiranje spremnosti društva da izopačene postupke državnih funkcionera prihvati kao regularne: šta je, ako ne izopačenost, ono ponovno pokazivanje fotografija obezglavljenih tela u programu televizije sa nacionalnom frekvencijom, a onda i dodatno umnožavanje celog horora putem provladinih tabloida i portala? Mogli smo, uostalom, da se do sada bezbroj puta uverimo da, kada je reč o učvršćivanju i širenju vlasti Vučić ništa ne prepušta slučaju. I da je u toj oblasti zaista onako marljiv, odgovoran i uspešan kao što voli da se hvali kad je reč o drugim oblastima, u kojima dokaze za takve tvrdnje često nije lako naći. Svi stubovi njegove vladavine – od izbornih tehnika kojim se, bez obzira na njihovu zakonitost, osigurava maksimalan broj glasova, preko izbora kadrova i osiguravanja finansijske podloge za njihovo održavanje ali i potkupljivanje građana, do politike bez politike koja pokriva sve (catch all) i ne garantuje ništa – pažljivo su zidani od temelja i stručno učvršćivani, uz korišćenje iskustava autoritarnih režima iz različitih istorijskih perioda i svih geografskih širina. Najviše pažnje, vremena i energije, ipak, posvećeno je propagandi – usavršenoj do te mere da je Vučićeva reč za dobar deo birača danas postala važnija od onog što vide sopstvenim očima, pouzdanija od elementarne logike i uverljivija od svake naučne činjenice. Pa tako, recimo, čak i u obaveštenom delu javnosti danas mogu da prođu razne relativizatorske tvrdnje o kontroli medija samo „preuzetoj“ od prethodne vlasti – uprkos brojnim podacima medijskih monitoringa koji kažu da, iako stanje nikad nije bilo sjajno, ovakve zloupotrebe ipak nismo imali. Odnosno, da je nadogradnja daleko prevazišla gabarite prvobitnog, preuzetog modela. Od mnoštva pokazatelja brutalnosti propagandne obrade stvarnosti pomenimo, ovaj put, jedan koji deluje potpuno tragikomično: prema podacima CRTA, ionako neumeren broj obraćanja Vučića uživo građanima, što putem direktnih uključenja sa različitih događaja, što kroz gostovanja u televizijskim emisijama, značajno je porastao u poslednjih nekoliko meseci. Od oktobra 2020. do marta ove godine predsednik se obraćao uživo svakog drugog dana, a onda je pojačao ritam i počeo da se pojavljuje gotovo svakodnevno - 29 obraćanja „da objasni, da bi narod razumeo“ u martu, 24 u aprilu, 29 u maju i 28 u junu. Kako je moguće da se toliko razmetanje sobom nije pokazalo kontraproduktivnim? I da ljudi/birači nisu poželeli da čuju nešto drugo i nekog drugog? Filozof Vladimir Milutinović koji je o Vučićevim propagandnim tehnikama pisao u knjizi Sipanje istine, kaže da se ljudi kod nas dele na indiferentne, one kojima je Vučić nepodnošljiv, ne gledaju ga nikad i na one koje je on nekako kupio svojim tehnikama. „Te tehnike su slične prodaji proizvoda, s tim da je ovde on sam svoj proizvod. To je kao kad penzioneri kupuju stvari koje im ne trebaju, za veliki novac. Ali, taj prodavac im je došao u kuću, možda je bio simpatičan u nekom momentu, možda se požalio da mu ne ide - a Vučić se stalno predstavlja kao žrtva – i usisivač je kupljen iako je stari radio sasvim dobro, a ovaj košta duplo više nego u prodavnici. Vučić je vešt i uporan prodavac sebe, a što se kaže – sve dok je ovaca, neće falit` vune“, kaže Milutinović. Igor Avžner, stručnjak za komunikacije, kaže da je sličnih primera bilo – od predsednika SSSR, Tita u SFRJ, pa sve do Severne Koreje. „U razvijenim, svesnim i demokratskim društvima, sigurno ne. Objašnjenje je upravo u te tri reči, a istovremeno se nameće i kao odgovor na pitanja odakle takav pristup i kako je moguće da ljudima ne dosadi. Razvijeno. Svesno. Demokratsko. Mi nismo ni jedno, ni drugo, ni treće. Očigledno da se radi na tome da tako i ostane“, kaže Avžner. A radi se dugo, planski i uspešno. Zahvaljujući minulom višegodišnjem radu s pozicije vlasti, drastično je smanjena verovatnoća da neko uspe da izbegne predsednikove nastupe, često višečasovne. Gotovo usputna opaska autora jednog intervjua sa Vučićem, koji je uspeo da prebroji čak devet televizijskih ekrana u kabinetu moćnog sagovornika, možda najslikovitije govori o medijskoj situaciji u kojoj živimo i nadamo se da će Vučićevom dobrom voljom, nakon pregovora sa opozicijom, biti promenjena. Onom, u kojoj su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom podređene interesima vlasti. Nije se do toga došlo baš odjednom, a nije bilo ni jeftino. Proces podjarmljivanja televizija podrazumevao je različite metode, od kojih je najspektakularnija bila kupovina dve nacionalne televizije, TV Prva i O2 (kratkotrajni naziv, koji je, sasvim cinično, ponovo promenjen u nekadašnji B92). Samo mesec dana nakon što je državnom Telekomu prodala svoj udeo u kablovskom operateru Kopernikus Technology, kompanija Kopernikus Corporation Cyprus, u vlasništvu niškog biznismena Srđana Milovanovića, inače rođenog brata doskorašnjeg poverenika SNS-a u tom gradu (Zvezdan Milovanović podneo je ostavku na to mesto 11. maja ove godine), postala je vlasnik dva kanala koja su se, ipak, bitno razlikovala od notornog Pinka, recimo. Vrednost ugovora, kako je saopšteno, bila je 180 miliona evra, dok je Kopernikus Technology prodat Telekomu za 195 miliona evra. Milovanović je, naravno, tvrdio da te dve transakcije nisu bile povezane, ali nije uspeo da ubedi medijske stručnjake i kritičku javnost da novac građana nije upotrebljen u stranačke svrhe. U radu na kreiranju paralelne stvarnosti važnu ulogu imaju i tabloidi, čiji glavni urednici ujedno nastupaju kao skoro svakodnevni analitičari u televizijskim programima, besomučno ponavljajući nepotkrepljene teze i optužbe na račun kritičara vlasti. A sve to onda dalje prenose i utvrđuju državni funkcioneri, skupštinski poslanici i stranački botovi - najčešće mladi ljudi zaposleni u javnim preduzećima, čiji je glavni zadatak veličanje vlasti i „rat“ protiv kritičara vlasti na društvenim mrežama i portalima. O razmerama botovskog udara na informisanje saznali smo prošlog proleća zahvaljujući akciji kompanije Tviter, kojom je izbrisano na hiljade naloga povezanih sa vladajućim partijama u Srbiji, Egiptu, Hondurasu, Indoneziji i Saudijskoj Arabiji. U tako snažnoj konkurenciji, naprednjaci su uspeli da zauzmu lidersku poziciju – sa 8.556 tviter-profila koji su, kako je ustanovljeno, isključivo služili „promociji vladajuće stranke i njenog lidera“, postavili su težak zadatak kolegama (najviše su se približili saradnici vlasti u Saudijskoj Arabiji, koji su ostali bez 5.350 bot-naloga). Ako je sistem toliko temeljno razrađen i razgranat, šta je onda ključ Vučićevog propagandnog uspeha – posedovanje i kontrola kanala komunikacije, ili suština poruka koje šalje? Jedno bez drugog ne ide, kaže Avžner. „Kontrolom kanala komunikacije kontroliše i sve poruke koje idu ka javnom mnjenju. Ne mislim samo na njegove poruke, već bukvalno na sve. U ovako kontrolisanom medijskom okruženju, postoji samo jedan glavni glumac. Svi ostali čak nisu ni glumci. Eventualno statisti, sa replikama koje najčešće zvuče samo kao odjek onoga što je on izjavio, a nekada mi se čini čak i onoga što je pomislio. Naravno, ne verujem u čitanje misli. Pogotovo kada su oni u pitanju“, kaže Avžner. I uopšte, pritom, ne pominje Aleksandra Vulina, na primer, niti njegovu najnoviju kampanju „srpski svet“ koja je dobar deo originalnih Vučićevih birača tako lepo podsetila na san o Velikoj Srbiji, a da sam Vučić, koga Vulin vidi kao predsednika tog sveta, ni reč nije morao da izgovori. Istovremeno, čak i drugi deo biračkog tela, koji se užasava svakog podsećanja na priču o „Karlobagu, Ogulinu...“, pretrpeo je ciljani propagandni uticaj, uhvativši se za odličan mamac za odvlačenje od rušenja kuće na Vračaru i drugih posledica stavljanja pojedinačnih interesa ispred javnih. Prema mišljenju Milutinovića, najkraće bi se moglo reći da je tajna Vučićevog propagandnog uspeha – upornost: „Najpre su privatizacijama osigurani kanali komunikacije u kojima nema nikakvih smetnji za plasman propagande. Međutim, to nije dovoljno. Ključno je što Vučiću nikada ne dosadi upotreba tih kanala. On se ponaša kao da je sada 2012. i bori se da dođe do što više medijskog prostora. Nikad mu nije teško da sve što govori oblikuje u skladu sa propagandnim tehnikama.“ U već pomenutoj knjizi Sipanje istine Milutinović je opisao petnaestak Vučićevih propagandnih tehnika. Koju vidi kao ključnu? „Vučić ne propušta da upotrebi nijednu od tih tehnika, kad ima priliku za to“, kaže Milutinović, ali ipak kao najčešću pominje tehniku lift – kada opisuje ogroman i brz napredak koji je Srbija napravila u poslednjih pet godina: sve je deset puta bolje, prvi smo u Evropi, prestigli smo region, živimo u „zlatnom dobu“, imamo najveći rast itd. Sledeća su, kaže, izmišljena poređenja, kada Vučić upoređuje stvari koje niko ne upoređuje – ovo nam je kao u Tirolu, promenada je najlepša u Evropi, pogled sa kule Beograda na vodi je najlepši u Jugoistočnoj Evropi. Kao najupadljivije, ipak, ističe tehnike samohvale i blaćenja: „Nedavni primer toga je ’mene interesuju rezultati, a ne porše’. Tu se na izmišljenom poršeu pravi izmišljeno poređenje, samohvala i blaćenje – sve u jednom, u nekoliko reči“, objašnjava Milutinović. Da li je Vučićev propagandni nastup samo naučen iz marketinških knjiga koje pasionirano kupuje i čita već decenijama, ili postoji nešto specifično za njega? Avžner kaže da je, uz povremene „ispade“ iz matrice, Vučić sigurno jedan od najdisciplinovanijih političara u komunikaciji. „Verbalno retko greši, a i kad mu se desi, to će ’pokriti’ mnoštvo drugih, ’zanimljivih’ informacija, o tajkunima, lopovima, korupciji, rijalitijima...Kao u pesmi Bijelog dugmeta – Sve će to, o mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš... Uz sve to, postoje i čopori koji će se razleteti po čitavoj medijskoj sceni, pričati o velikim uspesima koji ne bi bili mogući bez predsednika ili, naravno, o onima koji su opljačkali ovu zemlju u periodu od 2000. do 2012. Zanimljivo je da ta tema ne postoji pre i posle tog perioda. Ali to i tako niko ne percipira“, kaže Avžner. A malo je, izgleda, i onih koji percipiraju nešto još očiglednije – brojne primere u kojima naš voditelj političkog „Telešopa“ na početku i na kraju rečenice izgovori međusobno potpuno suprotstavljene stvari. Kako je to moguće? „Ovakva propaganda oslanja se na neke temeljne psihološke potrebe“, kaže Milutinović. „Mi imamo potrebu za istinom, da nas neko ne vara, da ne budemo u zabludi, ali imamo i potrebu za priznanjem i potvrdom da smo dobri ili, čak, najbolji. Kad Vučić na Instagramu piše: ’U Srbiji žive najbolji ljudi’, ’Srbija je predivna zemlja’, ’Volim Rudnu Glavu i Istočnu Srbiju’, te rečenice su u potpunosti usmerene na ovu drugu potrebu za priznanjem. Postepeno, smisao izjave ’Mi smo kao Švajcarska’ ne povezuje se sa istinom ili neistinom, nego samo sa efektom koji takve tvrdnje imaju na ljude. To se najbolje vidi u zastrašivanju, nakon što se neka strašna nakana ne ostvari, propaganda ide dalje, kao da se ništa nije dogodilo, ali latentni strah ostaje, a tabloidi će to za koji dan opet podgrejati.“ Avžner kaže da je previše informacija da bi ih prosečan birač zapamtio i doveo u sumnju: „Kao da je iz Orvelove 1984. u Srbiji 2021. sasvim dovoljna rečenica ’Nikada to niko nije rekao’.“ Možda to i nije toliko čudno kad se u vidu ima i Vučićeva ekonomska pozicija, koja omogućuje plaćanje najboljih svetskih savetnika i svakodnevna istraživanja javnog mnjenja na osnovu kojih se, potom, formulišu propagandne poruke. I koja, između ostalog, objašnjava i one tragikomične poltronske ispade cele naprednjačke nomenklature koja, udruženo, od vrha do dna, udarnički radi na izgradnji kulta njegove ličnosti. Sa zavidnim uspehom, o čemu svedoči i prošlonedeljni gorki primer očajnog poljoprivrednika koji besplatno deli obezvređeni paradajz, kaže da je pretrpeo štetu od deset-petnaest hiljada evra, ali i dalje, s punim poverenjem i neskrivenim divljenjem, očekuje rešenje od predsednika. Cinici bi rekli da je u priči o proizvođaču paradajza iz Leskovca i ključ za rešavanje problema kontrole medija: može otvaranje, ali pod uslovom da, kad dobijete termin na TV, vreme iskoristite za divljenje predsedniku i kritikovanje njegovog okruženja. Ili je to, ipak, samo cinično tumačenje? Koliko bi, za ovako moćnu vlast, bilo (politički) opasno otvaranje medija? „Stvarno otvaranje medija bi bilo veoma opasno. Zato do toga i neće doći, čak ni uz pritiske EU“, uveren je Avžner. „Posle hipnotičkog šoka biračkog tela koji traje već devet godina, sigurno bi usledio anafilaktički šok čitavog sistema vlasti zbog informacija koje ni po koju cenu ne smeju da dođu do birača. Nisam optimista da ćemo uskoro moći da u medijima vidimo da je ’car go’ osim ako ne bude plaćena reklama za istoimenu kompaniju (Car go).“ I Milutinović veruje da bi otvaranje medija bilo opasno po vlast. „To je isto kao kada bismo nekim čudom sutradan stvarno postali Švajcarska, sa svih medija počinju da preispituju Vučićeve tvrdnje od juče, pa se neki sud seti da nešto pokrene, neki tužilac da ne ćuti, Ustavni sud da ’stranke ne mogu neposredno vršiti vlast’, da predsednik nema ovlašćenja koja koristi i da se time krši načelo podele vlasti; da predsednik nije premijerki ’šef’ itd.“ Onda bi se, kaže, videlo da je ova naša kula od karata veoma neobična i da postoji samo u autoritarizmu i diktaturama: „Ali, možda se ne treba zavaravati: imamo li mi te medije, tužioce, sudove i ustavne sudije – ili je i sada sve baš tako kako je moralo da bude upravo zato što ih nemamo?“ Ako smo pali, padu smo bili skloni, kaže, uostalom, čuveni stih Branka Miljkovića, a sledi ga još jedan, jednako upozoravajući: „Ovde je noć što se životu opire.“ Samo što u našem današnjem padu nema ničeg poetičnog – pre je to jeftina proza koju skupo plaćamo.