Ugušićemo se u đubretu

Početkom jula zapalila se privremena deponija Jeremijino polje u Požarevcu. Krizni štab proglasio je vanrednu situaciju u tom delu grada, ali je dva dana kasnije tamošnji Gradski zavod za zaštitu javnog zdravlja merenjem utvrdio da nivo sumpor-dioksida, azot-dioksida i čađi „nije izazvao zagađenje vazduha“. Međutim, rezultati na tom jednom mernom mestu, kod Opšte bolnice, razlikovali su se od alarmantnih koje je širom centra zabeležila lokalna ekološka organizacija Sova, otkrivši tri i po puta veće vrednosti od dozvoljenih za PM čestice, poznate kao „nevidljive ubice iz vazduha“. Prisustvo dioksina i furana nije utvrđeno, ne zato što ovih polutanata nije bilo, već što naše stručne službe nisu osposobljene za nestandardne metode koje bi mogle da ih detektuju, što ranije nije bio slučaj, upozorila je Nacionalna ekološka asocijacija (NEA). Požar je proglašen ugašenim, premda se gomila otpada na putu ka Kostolcu i dalje mestimično pušila. Ali, takva je priroda ogromne većine od 164 opštinske deponije, koje su najčešće neprilagođene sanitarnim standardima, bez potrebnih dozvola i urađenih studija o uticaju na životnu okolinu. NJihov se vek produžava sabijanjem ostataka iz domaćinstva, pomešanih sa iskorišćenim baterijama, starim lekovima i gumama, različitim hemikalijama, otpadnim motornim uljem... Zato se mesta gde se zvanično odlaže smeće u velikom delu Srbije gotovo mogu poistovetiti sa smetlištima, ili čak divljim deponijama, kako ističu naši sagovornici. Osim što putem kiše i snega štetne materije odatle prodiru u zemljište i podzemlje - budući da pretežno nema zaštitnih podloga, raspadanjem organskih materija stvara se i eksplozivni metan koji se ne kontroliše. Da taj gas bukne, dovoljan je nemar, visoke temperature ili zla namera obično N. N. lica, protiv koga se podnose krivične prijave kako bi se izbeglo pozivanje na viši stepen odgovornosti. „Svojim nedelovanjem i nepoštovanjem propisa i strategija, donosioci odluka na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou dovode do gomilanja ekoloških problema u nadi da oni neće da eskaliraju za njihovih mandata“, kaže Igor Jezdimirović, predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine. Spregom svih pomenutih faktora u junu su gorele i deponije u Kovinu, Kragujevcu, Sopotu, Staroj Pazovi, Paraćinu, Vinči. I rekom LJig plutale su mrtve svinje, zvanično opet na savest građana. Novu smo godinu dočekali uz apokaliptične prizore Potpećkog jezera prekrivenog raznolikim đubretom koje je bujičnim Limom pohrlilo ka brani u Priboju, po ko zna koji put, a da niko nije odgovarao. „Čini se da je Crna Gora otišla korak dalje od Srbije, jer je kod nas teže da se počinilac prijavi, krivično delo dokaže i sankcioniše“, nadovezuje se Amel Kurbegović, ekološki aktivista i doktorand zaštite životne sredine i održivog razvoja na Fakultetu za primenjenu ekologiju Fortuna u Beogradu. Zapalila se ponovo i deponija Stanjevine u Prijepolju, decenijama „privremena“ i tužan znak dobrodošlice pristiglim magistralnim putem. Stvar je „rešena“ zatvaranjem, „saniranjem“ i „rekultivacijom“, kako su premijerka Ana Brnabić i ministarka zaštite životne sredine Irena Vujović nazvale pokrivanje smetlišta zemljom, rizlom i geoglinom, i sađenje trave i zimzelena, ne hajući šta se ispod događa. „Kada zatrpamo otpad, on nastavlja da utiče na podzemne vode, dok deponijski gas i dalje nastaje, samo se mi uzdamo da neće biti akutnih posledica“, navodi Jezdimirović. Na hronične implikacije u vidu trajnog zagađenja već smo navikli, ostavljajući ih narednim generacijama, kao i – pravilan pristup otpadu. A on nije u deponovanju, već u upravljanju i to na način da se sve podložno reciklaži preradi, a resto usmeri u proizvodnju energije, kad ostane samo mala količina pepela. I tad samo nju treba adekvatno pohraniti, kako apeluju aktivisti čija je težnja evropska – nulti nivo otpada. Ideal kome streme je grad Beč, gde osim sortiranja smeća na mestu nastanka, odakle se specijalizovanim vozilima odvoze u reciklažne centre, postoji spalionica u kojoj se uništava sve što dalje ne može biti iskorišćeno, pa i opasan otpad. „U tom procesu nastaje toplotna ili električna energija, i to bez emisije kancerogenog dioksina koju sprečava napredna tehnologija“, ističe dr Dejan Pavlović, predsednik Evropske zelene partije. Kod nas, opet, otpad se u malom procentu razdvaja, sve se baca u jedan kontejner, vozi istim kamionima, zbog čega reciklažni resursi postaju zaprljani, pa firme koje ih prerađuju moraju da uvoze sirovine, kako naglašava Ana Berišić, predsednica Sove, master inženjer rudarstva. Naš plastični otpad završava na deponijama, a onda raspadajući se na mikroplastiku dospeva u vodu, zemljište, vazduh. „Istraživanja genetičara Miodraga Stojkovića pokazala su da je mikroplastika prisutna i u ljudskom embrionu“, kaže Kristina Cvejanov, članica NEA i ekspertkinja za upravljanje otpadom. „Država za sada nije pokazala kapacitet da omogući sakupljanje otpada za preradu, pa samim tim izostaje zainteresovanost kompanija da ulažu u tretmane“, ona primećuje. Ipak je u Srbiji dobro razvijena reciklaža starog gvožđa i papira, električnog i elektronskog otpada, polietilenske folije i PET flaša, što je otprilike naš maksimum u upravljanju otpadom. Jer, u javnosti nema ni jednog jedinog podatka o lokacijama jalovišta na kom se odlaže rudarski otpad, koji čini 88 odsto svog otpada odloženog u životnu sredinu, dok nema informacija ni o njegovom uticaju na okolinu. Opasan otpad, uključujući i medicinski (ako nije završio na smetlištima), izvozi se u zapadne zemlje, po ne baš jeftinim tarifama. Rizik da će EU ovo uskoro zabraniti nečlanicama, dočekujemo nespremni, upozorava Pavlović. „Mi ne vidimo koliko možemo ne samo da uštedimo, već i zaradimo rešavanjem svojih ekoloških problema primenom principa cirkularne ekonomije“, Pavlović dodaje, smatrajući benefitom i zaštitu zdravstvenog sistema, ugroženog neulaganjem u ekologiju. Onu pravu, a ne samoproglašenu, gde se smatra dovoljnim da se smeće iz domaćinstava preusmeri sa prezasićenih deponija na drugu lokaciju, ne mareći za cirkularnu ekonomiju, kao ni za dodatne troškove komunalnih preduzeća i samih građana. Zato se takvim republičkim odlukama izlazi u susret sa lokala neko vreme, ali se brzo vraća na staro. Jer, nema ekonomske logike da žitelji Sjenice, recimo, odvoze svoje smeće na regionalnu deponiju Duboko kod Užica, daleku više od 50 kilometara, što nije usamljeni slučaj nameravanih dislociranja. Ima još uvrnutijih ideja vrhuške, pa je namera rukovodstva Prijepolja bila da se smetlišta iz korita Lima presele u zaštićeno prirodno dobro Kamena Gora, dok su vlasti Požarevca bile naumile da regionalnu deponiju smeste na plodno tlo u centru Stiga, i to blizu vodoizvorišta, na medonosnom području i arheološkom nalazištu Kličevačkog idola, što su u oba slučaja stopirali aktivisti. Aktuelni plan Ministarstva zaštite životne sredine za sprečavanje zagušenja hidroelektrane Potpeć počiva na tzv. plutajućim barijerama, što je opet „nelogično i neodrživo“, prema mišljenju Kurbegovića. Posebno jer samo mali deo otpada ostaje na površini, dok ostatak pada na dno i stvara opasan talog i mulj, odakle odlazi u lanac ishrane, kako „čovek postaje i zagađivač, i ugrožena kategorija“. Načini na koje posluju kineske kompanije Ziđin (u Boru i Majdanpeku) i HBIS (u Smederevu) nisu transparentni, te se može samo nagađati da li su one oslobođene obaveze izveštavanja o otpadu posebnim zakonom pravljenim za njih, kako kaže Cvejanov. Povod za sumnjičavost predstavlja izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine po kom se gubi trag opasnom industrijskom otpadu u količini od oko 370.000 tona u periodu 2012-2019. A možda se „zagubio“ pohranjivanjem na lokalnim deponijama ili je nelegalno zakopan, kako podozreva Pavlović. Kako da svinje ne plutaju rekom LJig, kad u Srbiji ne postoje ni spalionice animalnog otpada. Zašto se kal iz mesnih industrija meša sa komunalnim otpacima ili okonča na stočnim grobljima, suprotno zakonu i Pravilniku o načinu razvrstavanja i postupanja sa sporednim proizvodima životinjskog porekla, kako kaže Aleksandar Antonijević, samostalni stručno-tehnički saradnik Fakulteta inženjerskih nauka Univerziteta u Kragujevcu. Tako postaju potencijalni izvor zaraze, uz sasvim sigurno zagađenje zemljišta i podzemnih voda, dok bi spaljivanjem u specijalizovanim objektima, na 1.100 stepeni Celzijusa, nastajali topla voda i pepeo, pogodan kao vezivo u izgradnji puteva, Antonijević naglašava. Pa čak i dugo najavljivana, a krajem 2019. i započeta modernizacija deponije u Vinči nije u skladu sa najsavremenijim ekološkim kriterijumima. „Grad Beograd se obavezao ugovorom o javno-privatnom partnerstvu sa kompanijom Beočista energija i japansko-francuskim konzorcijumom SUEZ Groupe – I-Environment Investments limited da svake godine obezbedi blizu 400.000 tona otpada za dobijanje energije. Ako nema ni primarne ni sekundarne selekcije, pitanje je koji će to otpad biti“, Pavlović sumnja da će i dragocene sirovine biti spaljivane, samo zato što je neko preuzeo po građane štetne obaveze. „Spaljivanje bez prethodno izdvojenih resursa za recikliranje neprihvatljivo je i sa stanovišta Poglavlja 27 pristupnih pregovora sa EU. Kada se odlučite da tako tretirate otpad, morate da imate opravdan razlog prema svim standardima i direktivama koje je država Srbija usvojila“, naglašava Natalija Stojmenović iz Inicijative Ne davimo Beograd. Uvidom u dokumentaciju projekta Vinča, Inicijativa je utvrdila da je tehnologija za prečišćavanje otpadnih voda dobra, za razliku od one za prečišćavanje vazduha, kako će ono što dišemo biti još zagađenije. „Privatizacija“ najveće deponije u Srbiji sobom nosi i finansijske zamke, jer Grad će u narednih 30 godina investitoru isplaćivati preko 38 miliona evra godišnje iz budžeta, dok će gro troškova direktno plaćati građani preko četiri do pet puta povećanih računa za tretman i odvoženje otpada. „Na njihov teret će pasti i troškovi izgradnje infrastrukture za prenos toplotne energije, skuplje dva do dva i po puta nego na međunarodnom tržištu, i to samo u prvih 12 povlašćenih godina“, upozoravaju iz Inicijative. Građani će platiti i branu koja sprečava klizanje postojeće deponije, ali i cenu eksproprijacije i raseljavanja stanovništva sa područja oko deponije, kao i izgradnju dodatne deponije za višak otpada, i alternativnog pristupnog puta preko Velikog Sela i Slanaca. Platiće i regulisanje sanacije opasnog otpada, dok će se strani investitori bogatiti njegovim upravljanjem i upravljanjem komunalnim otpacima, ističe stručni tim Inicijative. Za to vreme, Strategija upravljanja otpadom 2014-2019. je istekla, a da nije evaluirana, niti je nova doneta. U nacrtu ovog dokumenta, odnosnog na period 2021-2026. godine (2020. je preskočena), o kom se za sada samo spekuliše, nazire se promena kursa ka stvaranju osam regionalnih centara za reciklažu i proizvodnju energije, umesto fokusiranja na već prevaziđene regionalne deponije (iako jedine sanitarne). Kod nas su od 2014. one izgrađene u Užicu, Lapovu, Jagodini, Leskovcu, Pirotu, Sremskoj Mitrovici, Vranju, Pančevu, Gornjem Milanovcu i Subotici, dok su one u Inđiji i Novoj Varoši još u formiranju. Međutim, i tu se krug zatvara istom tezom: bez kompostiranja, reciklaže i korišćenja otpada kao energenta, znatno se smanjuje i njihov vek trajanja. Premda je odnos države prema otpadu blago rečeno - krajnje zabrinjavajući, ona kao glavni problem uvek ističe divlje deponije. NJihov broj varira u opsegu od 2.305 do 4.500, prema procenama stručnih službi i ekoloških udruga. „Na osnovu ličnog iskustva boravka u prirodi i čišćenja otpada, utisak je da je Srbija pretvorena u nepreglednu deponiju“, kaže Pavlović. I stvaranje divljih deponija ide na dušu građana, premda veoma često stanovnika ruralnih područja gde nije regulisano odvoženje smeća, pa se ono „selektuje“ u sopstvenoj režiji na ono podložno paljenju i drugo, izbacivanju u šipražje i jaruge. Osim što evidentira divlje deponije, i to na osnovu dojava građana, država nema planova za njihovo istrebljenje, iako neke u Vojvodini dosežu površinu i od desetak kvadratnih kilometara, dok je svako četvrto nelegalno smetlište u Srbiji u blizini naselja i reka. Da situacija bude još gora, paljenju otpada ponekad pribegavaju i sama komunalna preduzeća, ili ga gurnu u reku, dok slične greške prave i needukovani aktivisti, iako iz najbolje namere da Srbiju očiste, kaže Pavlović. On stoga edukaciju smatra jednim od najvažnijih koraka ka ispravnom odnosu prema đubretu. Važno bi bilo i pooštriti kaznenu politiku, ili se držati propisanog maksimuma od (svega) 150.000 dinara za pravna lica, 75.000 dinara za preduzetnike i 25.000 dinara za građane, on dodaje. Negativnom trendu nije od pomoći ni niska otkupna cena sekundarnih sirovina, jedva isplativa za neformalne sakupljače. Depozitni sistem, pri kom potrošač plaća za ambalažu pri kupovini, a taj mu se novac vraća kad je ispražnjenu donese nazad u trgovinu, još je u povoju. „Ministarstvo zaštite životne sredine ga ni ne pominje od početka pandemije, premda su na nekim mestima u Kragujevcu i Beogradu postavljeni tzv. reciklomati, zahvaljujući operateru upravljanja ambalažnim otpadom Sekopaku“, kaže Kristina Cvejanov. „Tako ostaje da se nadamo da će privreda preuzeti inicijativu i obezbediti uvođenje sistema koji omogućava da se više od 90 odsto plastičnih i staklenih boca, limenki i tetrapaka reciklira“, ona zaključuje. Nešto bismo postigli i davanjem subvencija za izgradnju postrojenja za recikliranje, dodaje Pavlović. Godilo bi i povećanje broja inspektora koji ne bi reagovali tek na nalog Ministarstva, već i po direktnoj prijavi građana. „Ovako, kontrola se uglavnom zasniva na proveri dokumentacije o kretanju otpada, analizi otpadnih voda i izduvnih gasova koje su ’naravno’ uvek dobre, a rade se periodično“, on objašnjava šta sve otežava dokazivanje ekološkog prestupa. A zapravo teškog kriminala nad našim životima. Apsurdna je i činjenica koju ističe Jezdimirović: Srbija trenutno više novca prikupi na ime ekoloških taksi nego što uloži u zaštitu životne sredine. A ulaže svega 0,3 odsto BDP-a. „Novac ipak nije ključni problem sa kojim se suočavamo, već nedostatak političke volje i znanja na ključnim pozicijama“, Jezdimirović napominje. U uređenom sistemu o otpadu se razmišlja pre nego što on nastane. Jer, kad nastane, onda je već kasno. Međutim, naša vlast ne razmišlja u okvirima dugoročnog rešavanja problema, već reaguje tek kad je opomene neko iz EU. Jasna vizija političara, kako ističe Pavlović, izmiče usled suočavanja sa faktom da je aktuelni sistem daleko ispod evropskih standarda, čije ispunjenje traži mnogo vremena. Previše, u odnosu na trajanje političkih funkcija. Da vlast misli na budućnost, sračunala bi opštu korist od produkcije oko 340 kilograma otpada godišnje po glavi stanovnika. Kad se tome dodaju otpaci industrije, stiže se do 12 miliona tona svekolikog smeća po godini. Ukoliko se ne dozovemo pameti, ugušićemo se u đubretu, jer se „otpad gomila brže no što se mi o njemu brinemo“, što bi rekao Pavlović. I brže no što direktoru Agencije za zaštitu životne sredine Filipu Radoviću treba da stavi paraf na odgovore koje su za NIN pripremili njegovi zaposleni, zbog čega smo ostali uskraćeni za zvanično tumačenje ekoloških prilika u Srbiji.