Jedna Italija, dve Engleske

Kad su fudbaleri i stručni štab italijanske reprezentacije iz svoje baze nadomak Firence pošli za Rim, na prvu utakmicu na netom okončanom Evropskom prvenstvu, timski autobus je greškom krenuo pre nego što je stigao da se ukrca Đanluka Vijali, nekada legendarni igrač a danas bliski saradnik selektora Roberta Mančinija; propust je brzo uočen, autobus se vratio da pokupi Vijalija i ekspedicija je, uz neizbežno zavitlavanje na njegov račun, nastavila put. Italija je tu utakmicu odigrala izvanredno - usput rasturivši turski tim na sastavne delove - i preko noći navela mnoge da je proglase jednim od favorita šampionata, među koje je dotle malo ko ubrajao. Sami igrači i stručni štab su, pak, u opisanoj zgodi videli nekakav znak, i od nje napravili ritual koji je potom ponavljan pred svaku utakmicu do kraja šampionata, sve do finala u kome će na Vembliju na penale pobediti Englesku: autobus je svaki put kretao bez Vijalija, koji je ostajao da čeka u atrijumu zgrade; posle pređenih nekoliko desetina metara autobus bi stao, Vijali bi dotrčao i ukrcao se; putovanje bi započelo. I tako sve do titule evropskih prvaka, prve posle 53 godine čekanja. Može se na ovu pričicu gledati kako je kome volja - kao na simpatičnu anegdotu, smešno praznoverje, ili pomalo od oba - ali i ona govori nešto o atmosferi u italijanskom taboru: atmosferi koja je, uz sve fudbalsko umeće, nesumnjivo doprinela velikom uspehu. Videlo se to i po načinu na koji su pred svaki meč pevali himnu, i po tome koliko su saosećanja pokazali za saigrača Leonarda Spinacolu - jednog od najboljih na turniru, na kraju uvrštenog u idealni tim prvenstva - kada se na četvrtfinalnoj utakmici s Belgijom teško povredio: kao što kaže prvi stih nacionalne himne, bili su zaista italijanska braća. I zasluženo su trijumfovali. Osvajanjem titule italijanski fudbaleri su, međutim, postigli i nešto još mnogo veće, što se peharima i medaljama ne može izmeriti: silno su obradovali naciju koja je posle velikih patnji tokom užasne, pandemijom obeležene 2020, i sama zaslužila nešto što će je, makar na neko vreme, podići i razveseliti. Pobeda na EP je, kako je to formulisao Vinčenco de Luka, predsednik italijanske regije Kampanja, stoga više od sportskog uspeha; ona je „od simboličkog značaja koji prevazilazi okvire samog rezultata: veliki znak nade i novog rođenja naše zemlje i čitave Evrope nakon 16 najtežih meseci u posleratnom periodu“. I mada nema dokaza da sportski trijumfi, ma koliko veliki bili, imaju stvarnog efekta na raspoloženje javnog mnjenja zemlje čiji sportisti su ga ostvarili, još manje na promenu sistema vrednosti - ako iko zna da takav uticaj suštinski ne postoji, znamo mi ovde; inače bismo dosad bili balkanska Švajcarska - socio-politički konteksti u kojima se ti trijumfi dešavaju čine da pobede na sportskom terenu ponekad implicitno poprimaju karakter istorijski relevantnih događaja. U konkretnom slučaju, taj kontekst dali su kolektivna trauma kroz koju je Italija prošla u proteklih godinu i po dana, probuđena osećanja solidarnosti i empatije, ali i beznađe u koje je zemlja zapadala u ranim fazama pandemije, kad su ljudi umirali većom brzinom nego što ih je bilo moguće sahraniti. Svoditi pobedu italijanskih fudbalera isključivo na sportski uspeh, bez uzimanja u obzir širih društvenih okolnosti u kojima je do nje došlo, zato bi bilo u najmanju ruku kratkovido, pa makar sve vreme na umu imali i opasku britanskog kolumniste Sajmona DŽenkinsa, izrečenu nakon finala, da je „reprezentativni fudbal identitetska politika dovedena do apsurda“. Išlo je, istini za volju, raspoloženje u Italiji blago uzlaznom linijom i pre nego što je šampionat počeo. Pandemija se najvećim delom drži pod kontrolom - mada vlada, ne bi li pospešila vakcinaciju, sada najavljuje uvođenje restrikcija za nevakcinisane. Premijer Mario Dragi - od februara na čelu tehnokratske vlade čijim formiranjem je izbegnut prevremeni izlazak na birališta nakon raspada dotadašnje vladajuće koalicije - uspeo je da, u skladu s reputacijom koju uživa (kao tadašnji predsednik Evropske centralne banke smatra se najzaslužnijim za spas evra kada je budućnost zajedničke valute bila dovedena u pitanje), stabilizuje ekonomsku situaciju i zemlji obezbedi nasušno potrebna sredstva iz evropskih fondova; ovogodišnji rast bruto društvenog proizvoda trebalo bi da iznosi četiri odsto. Italiji je ovog proleća pošlo za rukom čak i da prvi put od 1990. pobedi na nezvaničnom evropskom šampionatu u kiču, poznatijem kao Pesma Evrovizije; a Mateo Beretini je, baš na dan finalnog meča EP u fudbalu, postao prvi italijanski teniser koji je nastupio u finalu Vimbldona. Trivijalnosti, svakako; ali kad je svaka dobra vest dobrodošla, nešto što svejedno popravlja samopouzdanje nacije za koju se, kako primećuje briselski sajt Politiko, „ponekad čini kao da ima kompleks niže vrednosti“. Šta je, na drugoj strani, s Englezima, za koje bi se moglo konstatovati da prečesto imaju suprotan problem - kompleks više vrednosti? Pa, tu je najpre, kao što su mnogi ostrvski i evropski hroničari proteklih dana i činili, potrebno napraviti jasnu distinkciju između dve dramatično različite Engleske koje danas obitavaju u nelagodnoj koegzistenciji. Jednu, bolju i lepšu, oličavaju njena fudbalska reprezentacija i selektor Garet Sautgejt. Ne zbog prikazane igre - koja, ma koliko se svrsishodnom pokazala, nikoga nije impresionirala, uprkos povremenim trenucima inspiracije i neospornom obilju talenta na okupu; već zbog onoga što je, ne samo na EP nego i mnogo pre toga, van terena, demonstrirala ova po mnogo čemu izuzetna grupa visoko osvešćenih mladih ljudi. Sastavljena od igrača koji u punoj meri odslikavaju etnički, rasni i socijalni diverzitet današnje Velike Britanije, Sautgejtova Engleska je „ujedinjena, mlada i instinktivno progresivna“, napisao je po okončanju prvenstva za Gardijan britanski istoričar Dejvid Olusoga. „Ona je raznolika, i komotno se oseća u toj raznolikosti. Ona ima potencijal - da smo u stanju da je u potpunosti prigrlimo - da povrati i dekontaminira nacionalne simbole. Ovaj engleski tim nameran je da sam ispisuje vlastitu istoriju - u snažnom kontrastu s kultom ozlojeđenog, nazadnjačkog nacionalizma jednog dela njegovih pristalica.“ Naspram tom i takvom timu, čiji su se brojni članovi poslednjih godina paralelno s blistavim sportskim karijerama afirmisali i kao autentični aktivisti - uključujući se u kampanje (ili ih čak sami pokrećući) protiv raznih vidova društvene obespravljenosti, od dečjeg siromaštva do rasne i seksualne diskriminacije - stoji ona druga Engleska, koja je svoje ružno lice čitavom svetu pokazala i na ovom prvenstvu; najnasilnije, po običaju, onda kad rezultat nije bio u skladu s očekivanjima. U toj Engleskoj „nacionalnim himnama drugih zemalja se zviždi, a navijači rivalskih timova, uključujući žene i decu, bivaju maltretirani na stadionima i ulicama. (…) U toj Engleskoj neki ‘navijači’ veruju da je prihvatljivo zviždati i sopstvenim fudbalerima zbog toga što su odlučili da podrže jedni druge u suprotstavljanju rasističkom vređanju kome su konstantno izloženi tamnoputi članovi ekipe“, piše Olusoga. Upravo su rasističke uvrede uglavnom preko društvenih mreža upućene trojici tamnoputih engleskih fudbalera koji u finalu nisu realizovali penale bile te koje su najviše zgranule bolji deo nacije, nateravši i premijera Borisa DŽonsona (koji je uoči EP odbio da osudi zviždanje već ustaljenoj praksi protestnog klečanja ostrvskih fudbalera pre početka utakmica), te ministarku unutrašnjih poslova Priti Patel (koja je takođe pred početak takmičenja takav način protesta diskvalifikovala kao „politiku gestova“) da, u aktu autentičnog licemerja, osude ponašanje kakvom su iz kalkulantskih razloga prethodno odbijali da se suprotstave. Ostaće upamćen briljantan odgovor Tajrona Mingsa, reprezentativca iz redova Aston Vile, koji je jednom jedinom rečenicom na Tviteru razbucao tu dvoličnost ministarke i, implicitno, čitave Konzervativne stranke, koja je pod DŽonsonovim rukovodstvom podilaženje niskim porivima najzadrtijeg dela populacije pretvorila u ključni element svog ideološkog repozicioniranja. I tako su na kraju obe Engleske poražene. Ali samo za jednu ima nade.