Milan Miša Čolović

Šestog jula je otišao – bez povratka – još jedan prijatelj, još jedan drag, neobično pitom, nečujan čovek... Divan, nežan umetnik... Toliko nečujan da smo ga morali, uporno i ne uvek s uspehom, tražiti po velikim putanjama njegovog kreativnog života: od Kragujevca gde je rođen 1944, do Beograda gde je 1969. završio Akademiju (danas Fakultet) likovnih umetnosti a ubrzo potom do Švedske i Velike Britanije, pa preko okeana do Kanade i povratka u Evropu, u večitu umetničku prestonicu sveta – u Pariz, da bi se u sumrak naših života, 1998. godine - trajno ali opet skriveno vratio u Beograd i Pančevo. Umesto pariske svetlosti velegrada - prigrlio je prirodu: posetila sam ga u njegovom gročanskom okruženju, gde su mu društvo bili odblesci sunca na Dunavu, titraji lišća na povetarcu, biljke što su nevino ali bujno rasle oko njegovog pribežišta... Tu su mu društvo činile brojne slike, crteži i akvareli kojima je beležio svoja raspoloženja i svoje doživljaje promena u prirodi. Tu se povremeno sretao sa porodicom i retkim prijateljima. Tu se u potpunosti okrenuo sebi, čednošću deteta kojemu je dopušteno da ne haje za okolinu i velike diskurse koji zatamnjuju svest i truju dušu. Toliko je pritajene topline i iskrene naivnosti bilo u našem prijatelju Miši Čoloviću... I u njegovim slikama, često manjeg, malog, pa i minijaturnog formata – upravo po meri jednog ljudskog daška, kratkog slučajnog susreta, treptaja okom, zvuka koji protutnji i bleska koji nas iznenadi pa nestane. To je bio Miša u zrelosti svoga slikarstva. A zainteresovao nas je sve još svojim studentskim radovima i onim što je izložio u tek otvorenoj Galeriji Doma omladine Beograda sredinom šezdesetih godina. Te slike su bile apsolutna suprotnost onome što je radio njegov uvaženi profesor i član uticajne Decembarske grupe Zoran Petrović: u jeku novih vizuelnih kodova i prihvatanja apstraktnih modela koji su se u tadašnjoj jugoslovenskoj umetnosti kretali u rasponu od socijalističkog modernizma do opasnih, nihilističkih poruka enformela, Miša Čolović je među prvim slikarima svoje generacije smelo – dakle, svakako ne nečujno – pretočio u svoja dela svet koji ga je okruživao, taj mali svet njegove i naše realnosti, bez glasnih ideja, jakih reči i velikih ciljeva da menja čovečanstvo i umetnost; samo sa željom da njegova slika bude apsolutni refleks sopstvenih vizuelnih i duhovnih doživljaja, mera nas samih. Tako je rođena nova figuracija: Mišina slika sa jarkocrvenom ružom je amblem toga vremena. I naše mladosti. A to se zaboraviti ne može...