Benedeta i Bartolomea

Aleksandra mi, na vajber, poslala fotku Nojeve barke od peska, koja je napravljena u danskom gradu Blokhusu. A pored ove Nojeve lađe napravljena je peščana grupna skulptura Nojeve porodice, ali samo sa jednim sinom, što je, samo po sebi, uzbudljivo, uznemirujuće. Šta li su ti ludi Danci sa ovom peščanom Nojevom barkom hteli da poruče svetu? A i Aleksandra? Šta li je htela kada mi je ovo na vajber poslala? Da li misli da je i moja Nojeva barka krhka i da će se raspasti pod naletom suvoplaninskih tropskih oluja? Ali, Srbima se, u svakom slučaju, sprema jedna ekološka katastrofa! Vlada Ane Brnabić, koristeći opštu obamrlost javnosti od ovih tropskih vrućina, poslala je, maltene inkognito, Skupštini predlog zakona po kome svaki tajkun može da zakupi na 99 godina vrelo, jezero, reku, šumu, brdo ili planinu, i da tako Srbija postane svačija i ničija, a najmanje da bude država! I, ako taj zakon u Srbiji prođe, a pored Ivice Dačića prolaze vozovi, onda to znači da je došlo vreme za opštenarodni ekološki ustanak. Neka svaki Srbin deluje kako misli da bi trebalo i neka ne sluša ni Karađorđa, ni kneza Miloša. Mora da se kreće iznova, kao posle Nojevog potopa... A luduje se i van Srbije, recimo, u Kanu. Tamo je Pol Verhoven filmom Benedeta zaronio u 17. vek, u vreme inkvizicije, kada su dve monahinje iz Toskane, Benedeta i Bartolomea, zbog lezbejstva završile na lomači, iako su se, bogzna kako, klele u Isusa, u koga režiser Verhoven veruje samo kao u čoveka – što i jeste za pohvalu. Film je rađen po knjizi DŽudit Braun Neskromna dela: Život lezbejskih sestara u renesansnoj Italiji, što govori da lezbejstvo, pa i pederastija nisu od juče u samostanima i manastirima. To znam iz ličnog iskustva. Kada sam 1984. godine, za Uskrs, posetio Hilandar, još na manastirskoj kapiji saletela su me tri mlada kaluđera i svako me vukao u svoju ćeliju na kafu i da sam bio naivan ko zna kako bih završio. I ne samo u Hilandaru, i ne od juče, cela Sveta Gora je, još iz Savinih vremena, bila puna „ćosavaca“ kako su ih onda zvali. Vaseljenski patrijarh je naredio da se „ćosavci“ sa Svete Gore proteraju i ta borba trajala je trideset godina, a oni su tamo do danas ostali. K. G. Jung, moj guru iz Švice kaže: „Sumnjam da bi neko, sem tebe, u Srbiji smeo da snimi film o ’ćosavcima’ sa Svete Gore. Jer, i u Svetom sinodu, ali i u Vladi Srbije sede ’ćosavci’ i ’benedete’! Ali, krajnje vreme je da se, bar na filmskom platnu, saopšti da su i u Srbiji manastiri još od ranog srednjeg veka snažna uporišta pedofilije i lezbejstva. Zato je Dositej Obradović predlagao da se manastiri zatvore, to jest da se pretvore u staračke domove ili domove za decu bez roditelja, pa i domove za sirotinju. Ali, ni danas ne vidim tog Dositeja koji bi, iznova, pokrenuo zatvaranje manastira!“ Da budem pošten, ne vidim ni ja! I šta onda očekujete? Samo je sveopšti ustanak rešenje za zaštitu reka, jezera i planina i za ukidanje manastira. Gledam na vajberu Nojevu barku od peska. Da li su Danci sve ovo već shvatili? I da li i oni misle da iz ovog 21. veka, iz ovog ćorsokaka, nema izlaza? Sa ovim mislima sam i zaspao, a onda sam usnio da i moja Nojeva barka nije od drvenih oblica, već od peska?! A moja Crna me je, u snu, tešila: „Ne boj se, tvoja Nojeva barka biće poslednje što će od Srbije da ostane!“