Gušenje slobode izražavanja

Novinari i aktivisti koji rade u odbrani javnog interesa često se susreću sa pritiscima poput javnih diskreditacija, učestalih inspekcijskih kontrola, nepovoljnijeg tretmana na konkursima koji se finansiraju javnim sredstvima ili sprovođenja istraga u vezi sa navodnim aktivnostima finansiranja terorizma ili pranja novca. Međutim, odskoro pritisci dobijaju i novi oblik, kroz pokretanje tzv. strateških postupaka protiv učešća javnosti, odnosno SLAPP postupaka (eng: Strategic Lawsuits against Public Participation). Primarni cilj ovih postupaka nije zaštita nekog legitimnog interesa tužioca. Štaviše, tužioci uopšte ne očekuju da „pobede“ u sudskom postupku, znajući da im okolnosti slučaja ne idu u prilog, već je njihova osnovna namera zastrašivanje tuženih. Kada se sagledaju neposredni povodi za tužbe protiv aktivista ili novinara, jasno je da su one usmerene na suzbijanje kritika i u budućnosti, odnosno na cenzurisanje istraživačkih novinara i odvraćanje aktivista od daljeg rada u javnom interesu. Primera radi, ukoliko aktivista godinama učestvuje u sudskim sporovima, pod konstantnim pritiskom troškova vođenja postupka, kao i potencijalnih sankcija, upitno je da li će istrajati u svojim naporima i nastaviti da ukazuje na propuste u radu institucija i pojedinaca. Tako ovi postupci vode gušenju slobode izražavanja, garantovane Ustavom Republike Srbije. Pokretanjem SLAPP postupaka nastoje se umanjiti ugled i reputacija tuženog, jer koliko god tužba bila neosnovana, u delu javnosti stvara se utisak da tužilac samo koristi svoja dozvoljena pravna sredstva za zaštitu od uvreda i drugih neosnovanih napada, a kada postupci na kraju budu okončani u korist tuženog, tema je u javnosti uglavnom već pala u zaborav. Konačno, iza ovakvih tužbi stoji i upozorenje drugim organizacijama, aktivistima i novinarima kakve posledice mogu imati ukoliko nastave da izveštavaju o nekoj temi od značaja za javnost. Ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da, za razliku od SAD gde ovakvim tužbama najčešće pribegavaju korporacije, u Srbiji SLAPP postupke pokreću nosioci javnih funkcija, a neretko i same javne institucije. Ovo praktično znači da ta lica koriste svoj mandat, a potencijalno i javne resurse, kako bi se obračunavala sa onima koji ukazuju na nepravilnosti u njihovom radu. Iako u Srbiji ne postoje specifični pravni mehanizmi kojima bi tuženi pred sudom dokazivali da se protiv njih vode upravo SLAPP postupci, određeni institut i našeg pravnog sistema, poput zabrane zloupotrebe prava (prepoznate u Zakonu o obligacionim odnosima i Zakonu o parničnom postupku), ipak se mogu koristiti protiv zlonamernih tužbi. Imajući u vidu da tužioci u SLAPP postupcima imaju značajnu finansijsku, medijsku i institucionalnu prednost, aktivistima i novinarima neophodno je pružiti podršku kako bi se umanjio disbalans moći između strana u postupku, pre svega kroz obezbeđivanje adekvatne pravne zaštite pojedincima, pokretima i organizacijama koji se suočavaju sa ovakvim pritiscima. Takođe, u pojedinim situacijama, iznošenje konkretnog slučaja u javnost može proširiti mrežu podrške aktivistima i novinarima, pre svega od drugih organizacija i građana koji su zainteresovani za rešavanje određenog problema. Konačno, povezivanje sa međunarodnim akterima i alarmiranje međunarodnih institucija koje sarađuju sa javnim institucijama u Srbiji može u nekim slučajevima doprineti stvaranju povoljnijeg ambijenta za suprotstavljanje SLAPP postupcima. To mogu biti specijalne procedure UN koje se pokreću pred specijalnim izvestiocem za branitelje ljudskih prava, kao i pred drugim specijalnim UN telima. Predstavljanje pravih ciljeva SLAPP postupaka, kao i pokazivanje negativnog uticaja koje odmazda protiv aktivista može imati na stanje prava i sloboda, ali i izveštavanje o napretku Srbije, načini su da se ojača pozicija aktivista i umanji jaz u moći između aktivnih građana i najčešćih pokretača ovih postupaka.