Kukavičje jaje ili formula za uspeh

U proteklim nedeljama pojavio se veliki broj predloga majstora izbornog inženjeringa o tome kako opozicija da se organizuje da bi pobedila SNS na predstojećim izborima. Istaknuto mesto, kao i ranije, ima pitanje moguće pobedničke opozicione liste, kojom bi se prevazišla slabost opozicije prouzrokovana njenim podelama i usitnjenošću. Sastavljanje velike, po mogućstvu jedne, liste vidi se kao prečica ka uspehu i rešenje mnogih problema. Logika je dosta jednostavna i deluje samorazumljivo i zavodljivo. Jedna lista će okončati beskonačne rasprave i podele unutar opozicije, motivisati građane da izađu na izbore i omogućiti im jasan izbor u borbi protiv režima Aleksandra Vučića i pokazati da je pobeda moguća. Pozivi ujedinitelja opozicije su toliko snažni da se koriste parafraze epskih pokliča poput Ujedinite se ili zauvek ućutite ili Svi za jednog, jedan za sve. Ipak, vreme i način na koji se otvara ovo pitanje ukazuje na to da se ne radi samo o uobičajenim odgovorima na istorijsko pitanje „šta da se radi?“. Moje pitanje je dosta jednostavno. Zašto je pitanje svih pitanja moguće saradnje i uspeha opozicije pitanje jedne liste? Utisak je da su stvari postavljene naopako. Jedna lista bi trebalo da bude rezultat saradnje i uzajamnog poverenja, ne uslov saradnje. U suprotnom, javni pozivi sa raznih strana da se na izbore izađe na jednoj listi više će proizvesti nepoverenje i podelu nego ujedinjenje, makar dok se na ubedljiv način pokaže da je to najbolji put da se ovaj režim smeni sa vlasti. Nije dovoljno mahanje istraživanjima koje niko nije video ili tendenciozno tumačenje rezultata istraživanja koja to ne pokazuju, poput tumačenja istraživanja Demostata. Nije dovoljno ni selektivno pozivanje na prethodna ili tuđa iskustva, jer ni ona to ne pokazuju. Zanemarićemo na ovom mestu pitanje da li će pregovori o izbornim uslovima dati neke rezultate i da li će opozicija doneti odluku da izađe na izbore kako bi razmotrili ovu argumentaciju o jednoj listi ili jednom opozicionom frontu. Ispravan je utisak da su građani siti podela u opoziciji i svađa lidera i da žele da ih vide da zajednički deluju kako bi došlo do smene vlasti. Ovo stanje se često tumači kao izraz želje građana da vide opoziciju na jednoj listi za izbore ili makar na jednoj velikoj listi koja bi razdvojila pravu od lažne opozicije. Svako ima vlastitu viziju takve podele, jer jedna lista nikada nije lista svih koji se legitimišu kao opozicija, nego selekcija onih koji se smatraju poželjnim saveznicima. Problem za građane, ali i za opoziciju, jeste što su sadašnji protivnici bili dojučerašnji saveznici, a često dolaze i iz iste stranke koja se delila, tako da se postavlja legitimno pitanje: a zašto ste najpre podelili stranku a onda tražite da se ujedini u predizbornoj koaliciji? Problem je, nažalost, dublji od često pominjane liderske sujete. Ona možda jeste jedan od uzroka, ali ne jedini razlog zašto različitim opozicionim organizacijama nedostaje kapacitet da deluju zajednički i koordinisano. Tu su i pitanja organizacije i strukture stranaka, načina finansiranja, itd., o čemu ovde nećemo raspravljati, jer nas interesuje pitanje da li jedna lista može da prevaziđe ove podele i da unapredi sposobnost opozicije da zajednički deluje. Imajući u vidu dosadašnja iskustva stvaranja savezništava, čini se da je ideja jedne liste pre kukavičje jaje, nego formula za uspeh. Opozicija se opet više bavi sobom i vlastitim podelama nego izborima i kampanjom. Opozicija ne bi trebalo da bude talac vlastitih podela, ali ni talac imperativa jedne liste, posebno što je trenutna rasprava o jednoj listi više stvar političkog pozicioniranja unutar opozicije i borba za poziciju ujedinitelja, nego što je pokušaj artikulacije zajedničke izborne platforme. Uostalom, dva prethodna opoziciona saveza, Savez za Srbiju i Ujedinjena opozicija Srbije raspala su se, prema vlastitom priznanju aktera, zbog nemogućnosti zajedničkog delovanja usled razlika i teškoća u dogovaranju. Ostaje još jedan argument za ovakvu vrstu ujedinjavanja. Protivnik je takav da treba zanemariti razlike i osloboditi se tiranina, a posle ćemo se deliti prema programskim razlikama. Vredno je razmisliti o tome da li ova pozicija ide naruku upravo kampanji koju protiv opozicije vodi vlast, a to je da su svi oni isti, neprincipijelni i bez programa, i da im je stalo samo do vlasti. Ovako ujedinjena opozicija mogla bi da vodi samo negativnu kampanju protiv vlasti, a tako bi teško mogla da nagovori nekoga da promeni svoje mišljenje na izborima. Posebno fini detalj ovih rasprava jeste insistiranje na tome da je jedna lista posebno važna za izbore za Skupštinu grada Beograda, važnija nego za eventualne parlamentarne izbore. Ovi argumenti dobijaju snagu iz pretpostavke da su izbori u Beogradu prvi korak ka demontiranju vlasti i da će pokrenuti talas koji će srušiti vlast na svim nivoima. Iznose se razni argumenti. Jedan je da su izbori u Beogradu najneizvesniji i da su šanse opozicije da pobedi na njima najveće, a drugi je strah od rasipanja glasova kakvo se dogodilo na gradskim izborima 2018. godine. Treći argument je da izbori u Beogradu nisu ideološki i da je zbog toga lakše postići sporazum. Nijedan argument ne govori u prilog tome da je jedna lista najbolje rešenje. Prvi argument počiva na pretpostavci da će jedna lista, ili makar veliko ukrupnjavanje opozicije, imati sinergijski efekat i da će motivisati građane da izađu na izbore. Ova pretpostavka nije samorazumljiva jer efekat može biti i obrnut. Takav efekat nije bio vidljiv na izborima 2018. godine, bez obzira na to što je predizborna koalicija Dragan Đilas – Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju! kao široki opozicioni savez osvojila najveći broj - 18,93 odsto glasova. Samo godinu dana ranije, na predsedničkim izborima, dvojica koalicionih partnera sa te liste, Saša Janković i Vuk Jeremić, na predsedničkim izborima su osvojili više od 30 odsto glasova u Beogradu. Ako bi dodali glasove i ostalih opozicionih grupacija i dalje ne bih došli do rezultata sa predsedničkih izbora. Štaviše, ova lista, pored toga što ima veliki broj odbornika u Skupštini grada, nije uvećala svoj kapacitet za zajedničko delovanje nego se brzo raspala i postala nevidljiva. Slično važi i za koaliciju Dveri i Dosta je bilo, u tom periodu ova koalicija je ocenjena kao „neprirodna“ i dovela je do značajnog pada podrške strankama koje su dve godine ranije postale parlamentarne stranke. Situacija je, naravno, različita, ali poenta je ista, sama činjenica ukrupnjavanja ne daje željeni efekat, a da će ga baš sada dati i pod kojim uslovima, to je stvar za ozbiljniju raspravu sa puno više preciznih podataka. Još manje ubedljiv je argument o rasipanju glasova ostajanjem ispod cenzusa. Ako se analizira 19 odsto rasutih glasova sa izbora 2018. godine, videćemo da skoro polovinu tih glasova čine stranke i grupe građana koje nisu opozicione, nego su uglavnom sateliti vladajuće stranke i teško je tvrditi da su to opozicioni glasovi. Bez obzira na to, veoma je lako napraviti izbornu matematiku sa više lista prema kojoj ne bi došlo do rasipanja glasova, osim ako argument o ostajanju ispod cenzusa ne služi kao pretnja onima koji se ne bi priključili jednoj listi da će njihove glasove preuzeti velika lista, a oni ostati usamljeni i izolovani. Ali takve pretnje obaranjem ispod cenzusa ne govore o tome da vam je više stalo do obaranja režima nego do vlastitog pozicioniranja. Takva praksa nije nepoznata sa izbora 2018. godine. Argument o tome da izbori u Beogradu nemaju snažnu ideološku dimenziju mnogo govori o doživljaju lokalne politike i lokalne demokratije. Gradske politike su o vrtićima, prevozu i gradnji, tako da tu nema velikih ideoloških rascepa kakve izazivaju velike teme poput Kosova, EU, NATO… Mnoštvo lokalnih inicijativa i pokreta širom Srbije reagovalo je tokom prethodnih godina upravo na takav odnos stranaka prema lokalnoj politici, na njeno potcenjivanje i zanemarivanje u visoko centralizovanoj državi poput Srbije. Važna lokalna i životna pitanja ne mogu večito ostati u senci rešavanja velikih državnih problema. Stoga ovo jeste važno ideološko pitanje koje većina stranaka ne prepoznaje. To i jeste jedan od razloga zašto postoji veliki jaz između stranaka sa jedne i inicijativa i pokreta sa druge strane, koji ne može da prekrije jedna lista. Više godina unazad postoji u Srbiji nepoverenje i napetost između delovanja tradicionalnih političkih stranaka i pokreta i inicijativa sa političkim ambicijama. Za pokrete i inicijative stranke su izgubile kontakt sa realnim životnim problemima građana i zainteresovane su samo za vlast i partijski interes. Zbog toga izbegavaju svaku identifikaciju sa političkim strankama. Za stranke, pokreti i inicijative su kvariše koje amaterski stupaju u političko polje. Politiku bi trebalo prepustiti profesionalcima koji umeju da vode političku igru, a koji se nalaze u partijama. Zbog toga se stranke često paternalistički i sa potcenjivanjem odnose prema delovanju pokreta i inicijativa, koji su u prethodnom periodu uspešnije mobilisali opoziciono nastrojene građane da se bore za konkretne ciljeve. Nepoverenje u stranke u Srbiji jeste ozbiljan problem i prepreka za delovanje opozicije, ali ono nije samo rezultat režimske propagande nego je delom rezultat istorije delovanja opozicionih stranaka sa kojom same nisu u stanju da se razračunaju. Lakoća sa kojom je vlast uspevala da kooptira članstvo, odbore pa i cele stranke i da ih prevede na svoju stranu nalaže oprez. Preletanje odbornika i predaja Vračara 2016. godine pokazuje na koji način široke koalicije mogu biti podložne prekrajanju izbornih rezultata. Iz ovog razloga prebacivanje odgovornosti za sudbinu gradskih izbora na pokret Ne davimo Beograd, optužbe da je saradnik režima i stranih pomagača (najeksplicitnije Mlađan Đorđević) ili da „rizikuju da upropaste sve“ (Boban Stojanović) u najmanju ruku deluju čudno. One izazivaju ozbiljnu sumnju da je svima u opoziciji veća briga rušenje vlasti od vlastite promocije i podele opozicije na nas i lažnu opoziciju. Još više čudi ovakav stav ako se ima u vidu da, osim načelnih najava, nema nikakvog dogovora između etabliranih političkih stranaka, pa se čeka samo jedan pokret da se dovrši posao. Tretiranje onih koji su sumnjičavi prema ovakvim političkim igrama i ne misle da je ista kapa dobra za sve kao neprijatelja jeste opasna politička praksa, koja nam se dugo obija o glavu. Logičniji put za ujedinjavanje, ukrupnjavanje ili zajedničko delovanje jeste građenje poverenja i saradnja tamo gde je to moguće efikasno činiti i gde opozicija deli iste ciljeve. Prvi od njih je rušenje kriminalne vlasti, ali on ne prekriva sve razlike. Istorija opozicionog savezništva u Srbiji pokazuje da je usiljeno ujedinjavanje češće imobilisalo opoziciju i crpelo resurse na beskrajno dogovaranje i borbu oko naknadnih tumačenja, nego što je unapređivalo sposobnost za političke borbe. Podsećanje na 2000. godinu i mit o jednoj listi ne pije vodu iz mnogo razloga, ni protivnik nije isti, niti opozicija raspolaže istim resursima, a ciljevi su izgubili mobilišuću snagu. Pokušaj da se ponovi takav poduhvat mogao bi završiti Marksovim upozorenjem da se veliki događaji u istoriji drugi put pojavljuju kao farsa. Opozicija ima veliki prostor za saradnju. Mnogo je posla potrebno obaviti pre nego što se izađe na izbore koji bi se lakše obavili koordinisano i bez rešavanja uzajamnih nesuglasica, nadmudrivanja, pritisaka i pretnji. Opozicioni deo javnosti u Srbiji odavno vapi za artikulacijom političkog nezadovoljstva koja bi im ponudila rešenja koja prevazilaze ona dosadašnja i pokazala da je moguća politika koja će na prvo mesto stavljati njihove interese ili da makar neće raditi na pljački, prodaji i vlastitom bogaćenju. Ideja da je jedna lista prečica ka njihovom glasu ne obećava mnogo, čak je teško zamisliti da se takva artikulacija može ponuditi unutar jedne platforme. Teško je zamisliti na kakvoj bi platformi počivala jedna lista koja bi uključivala sve značajne aktere koji se legitimišu kao opozicija, sve frakcije Demokratske stranke, vernike u nauku i antivaksere, zelene, crvene i plave grupacije, čak i desnicu bližu centru i proevropsku opoziciju zajedno. Još je teže pretpostaviti kako bi izgledala izborna kampanja u kojoj bi se sve to zastupalo. Ne postoji magična lista koja bi rešila probleme ujedinjavanja koje bi bilo delotvorno. Verovati da je sve to moguće ostvariti izbornim inženjeringom jedne liste jeste ozbiljno potcenjivanje sposobnosti građana da procenjuju vlastitu životnu situaciju i spremnosti postojeće vlasti da brani zauzete pozicije. Vlast je visoko podigla cenu za promenu i rizik svalila na leđa onih koji to pokušaju. Zbog toga je potrebna i bogatija izborna ponuda i spremnost opozicije za uzajamnu saradnju i koordinaciju. U suprotnom, isti ljudi će 2026. godine raspravljati o jednoj listi, najboljoj strategiji i svaljivati krivicu na druge stranke, pokrete ili neobrazovane i neobaveštene građane. Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka i koordinator Političkog saveta pokreta Ne davimo Beograd