Ova vlast bi da vlada večno

Retke su javne ličnosti koje o kompleksnom društveno-političkom trenutku u Srbiji mogu da govore s višestrukim iskustvom, pa i kompetencijom, slagao se sagovornik s njima ili ne. Milan St. Protić je jedan od njih. Pravnik i istoričar koji se nakon školovanja i rada u SAD 1992. vratio u Srbiju da bi se priključio opozicionim borbama protiv režima Slobodana Miloševića, diplomata koji je službovao u Vašingtonu, Švajcarskoj i Lihtenštajnu, ali i neko ko nastoji da razluči formu od suštine, pa u očiglednom skretanju aktuelnih vlasti od catch-all politike udesno uoči aprilskih izbora primećuje politikantski oportunizam. Od nedavno usvojenog Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, plasiranja projekta srpskog sveta i nezakonito proglašenog Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, zašto je srpskim vlastima toliko stalo da građane Srbije stalno podsećaju da žive u – Srbiji? „Upotreba i zloupotreba nacionalne istorije moguća je tamo gde građani o njoj vrlo malo znaju. Dovoljno je da kontrolišete medije. Bez javnog filtera koji bi podsećao šta su određene figure i događaji značili u njihovo vreme i šta mogu da znače sad, sve je dozvoljeno, a ko nema objektivan stav prema nasleđu, koliko je to moguće, imaće sadašnjost i budućnost koju kroje drugi, za svoje potrebe. Želja ove vlasti je da vlada večno i ona radi u skladu s tim. S druge strane, verujem da je to uvek obojeno nijansom crvene. Ova vlast je ove godine obeležila još jedan praznik koji nije zvanični državni, a to je 4. jul, ili dan ustanka naroda Jugoslavije, iako bi se mogao nazvati i danom kada je počeo građanski rat, jer je tada Srbin pucao na Srbina. Levo i desno u Srbiji nisu isto levo i desno kao u zrelim demokratskim sistemima, umnogome zato što Srbija nije raskrstila s komunističkim nasleđem, i sad ne znamo šta je naša prošlost, a šta su naše ideološke predrasude. Zaokret udesno o kojem se priča je danas isti kakav je bio i devedesetih, manipulativan, pa ste imali nekakve četnike po Bosni i Hrvatskoj, a svi su bili potomci partizana. I komandanti su im bili partizani, a s četnicima iz Drugog svetskog rata nisu imali ništa zajedničko. U Srbiji je danas pozitivno biti antifašista, ali je negativno biti antikomunista, iako verujem da je između ta dva zla mrtva trka. No, svako koketovanje s levim i desnim ekstremizmom danas potiče iz istog centra moći“, kaže Protić za NIN. Dan srpskog jedinstva ustanovljen je s entitetom druge države, a da Vlada nije Skupštini predložila ni izmene i dopune Zakona o državnim praznicima. Da li će taj praznik nestati s promenom vlasti? Meni je kao Srbinu sramotno to što je Dan srpskog jedinstva zapravo imitacija albanskog Praznika zastave. Nijedna vlast u Srbiji sve od 1918. nije u srcu zaista imala interese srpskog naroda, već ambiciju da zloupotrebi to tanano, naivno, pomalo romantično nacionalno osećanje kako bi ostvarila svoj cilj, apsolutnu vlast. Ne sećam se kada je ovde vladala sloboda, možemo samo da merimo stepen neslobode. A kada će se aktuelni vlastodršci promeniti, to nije izvesno. Danas su institucije njene produžene ruke, pa može i da krši zakone i Ustav bez bojazni. Tu se situacija ne popravlja, štaviše, pogoršava se, što mnogima nije očigledno, a trebalo bi da bude. Kao i u vreme komunizma, poništavaju se individualne slobode, a nameće se jednoumlje. Retorika možda jeste desna, ali tehnologije vladanja su leve. Istorijski gledano, da li je moguće uspostaviti vezu između proboja Solunskog fronta i srpskog jedinstva? Kako je u tom kontekstu 15. septembar važniji od, recimo, Cerske bitke? Ili Kolubarske. Proboj Solunskog fronta je vojnički gledano nesporno ključni momenat Prvog svetskog rata na Balkanu. Uostalom, borbe su bile najveće, jer se sučelilo oko 800.000 i oko milion vojnika. Tu nisu učestvovali samo zaraćeni balkanski narodi, već većinom vojnici Antante – Francuzi, Italijani, Grci, Englezi... Srbi su čak bili manjinska vojska, jer su prethodno izgubili celu jednu armiju, pa su na front došli s dve, umesto s tri. Solunski front je doveo do oslobođenja Srbije, a indirektno i nekih drugih teritorija, što je bio uvod u stvaranje Jugoslavije, jer su paralelno s borbama vođeni pregovori za stvaranje zajedničke države, od Krfske deklaracije pa nadalje. Sa današnjom situacijom to nema nikakve veze, jer ni ta vojska ni Kraljevina SHS odavno ne postoje. Postoji samo ta površnost koja prosto zveči. U prilog tome – komandant prve armije, koji je probio Solunski front, izbio sto kilometara ispred svih drugih i ušao u Beograd, tada general, a potom i vojvoda Petar Bojović, skončao je u devedesetoj godini nadomak Kalenićeve pijace u nemaštini i poniženju koje su mu naneli skojevci. Slično je skončao i major Dragutin Gavrilović. To nikada nismo osudili, sada se busamo u njihove grudi, a oni koji o tome danas govore ne daju ni pet para za žrtve koje su naši dedovi podneli. Inače bi vladali drugačije. Na svečanosti povodom praznika, Vučić je rekao da će po kritičarima ispasti da je izmislio i Stefana Nemanju i Solunski front kako bi pobrao političke poene. Zašto se insistira na proizvodnji referendumske atmosfere – ako niste za nas, niste ni za Srbiju? Ispiranje mozga narodu prolazi jer nema otpora, a otpora nema jer naš narod nije obavešten, da tako kažem, o sopstvenoj prošlosti. Zato danas ne znamo šta je u našoj prošlosti bilo dobro i ponosa vredno, a šta je bilo za stid i osudu. U tim okolnostima, jedan vlastodržac prilično skromnih intelektualnih sposobnosti, može se reći, uz pomoć mehanizama koje ima na raspolaganju može da ubedi većinu u šta god hoće. Ako uništite školu, pustite najbolju decu da vam odu iz zemlje, držite medije na kojima puštate rijalitije sa scenama seksa od sedam ujutro – a sve to ova vlast godinama radi – dobićete neinformisanu, drogiranu naciju kojoj možete da radite šta god hoćete. Ako svaki drugi ministar i funkcioner ima falš diplomu ili zvanje, nebitno je šta drugi znaju i koje su škole završili. Trebalo bi lepo da dodeljujemo zvanja kako ko želi – ja bih da budem doktor, može, ja bih da budem akademik, može, evo, mene interesuje filologija, izvolite diplomu. Ne može lekar da bude protiv vakcina, ne može krizni štab, dakle elita okupljena zbog krizne, urgentne situacije, da trpi poniženja, pa makar i zbog čina i mogućeg zapošljavanja porodice, ne mogu tužilac i sudija da ne rade ono što treba, ali da rade ono što ne treba – recimo, da se Upravni sud izjašnjava o odluci Senata BU o doktoratu ministra finansija. Odnosno, može, ali u partijskoj državi. Mi nismo u stanju da postignemo elementarni društveni dogovor o kojem je Žan-Žak Ruso govorio. Tako je i sa demokratijom. Ovi pregovori vlasti i opozicije ništa neće doneti, zato što vlast neće demokratiju. Ona je krhka, nežna biljčica, i da bismo je imali, mi moramo da se dogovorimo da je želimo, a onda i da se za nju borimo. Ne da je tražimo od autoritarne vlasti, jer ako nam je ta vlast i da, moramo da se pitamo zašto nam ju je dala. Ovakva opozicija joj samo pomaže u brisanju poda. Kako vam današnja opozicija izgleda u odnosu na onu iz devedesetih? DOS je imao gomilu mana, zato ništa nije ni uradio, ili je uradio minimalno. Da smo mi bili bolji, naprednjaci ne bi došli na vlast i to je naprosto istina. DEPOS je bio respektabilniji, jer je okupljao intelektualni krem opozicije s kojima je čovek mogao da se ne slaže, ali s kojim je bilo čast i zadovoljstvo raditi. Od LJubomira Simovića do Slobodana Selenića, od Koste Čavoškog do Leona Kojena, od Nikole Miloševića do Borislava Pekića, zbog kojeg sam ušao u DSS i koji je bio inspirator te stranke. Pred svoju smrt je napisao pismo Vojislavu Koštunici i ohrabrio ga da se otisne iz DS. Nažalost, nije doživeo njeno formiranje. Zamislite te ljude danas, zamislite da im neko ospori stručni, pa i moralni integritet i autoritet. Tome suprotstavite 700.000 članova SNS-a među kojima nema jedne osobe od formata i dobićete otprilike sliku o razlici između devedesetih i sad. Da li današnjoj opoziciji jednostavno fale nesporne veličine? Ne fali samo njima, nego celom narodu. Nije da su povučeni, nego ih nema. Mi smo prvi Orden Karađorđeve zvezde dali Novaku Đokoviću, koga ja volim i za koga navijam, ali složićemo se da jedan teniser ne zavređuje takvu državnu čast. S druge strane, kome da ga date? Možda sam i ja naopakih vrednosti, ali svejedno, ostajem pri stavovima. Da li su ekološki problemi ti koji mogu izazvati vlast? Za mene pitanje Rio Tinta nije primarno ekološko, nego je pitanje vizije budućnosti koju ova vlast plasira. Sve i da je projekat „Jadar“ najčistiji, a ekološka šteta će po svemu sudeći biti katastrofalna, opet bi bio pogrešan, jer usred tradicionalno seljačke zemlje kojoj treba emancipacija, vi život u rudniku i motanje kablova postavljate kao strateški cilj na kojem građani još treba da budu zahvalni. I, naravno, neće deca vlastodržaca i članova partije da rade u tim pogonima, radiće Srbi. I još treba da tapšu. To je po meni suština problema ove zemlje, a nisam čuo nijednog opozicionara da o tome priča. Ne smeta njima program na Pinku ili RTS-u, nego samo da li će oni da se pojave. Ja tamo ne gostujem već tri ili četiri godine, jer mi ne prija uloga glupog Avgusta. A današnji opozicionari rade obratno – oni traže da se pojave, pa kad dožive javno poniženje, kada ne mogu do reči da dođu, čude se i ljute i traže izvinjenje i reakcije regulatornih tela koja očigledno posao rade po direktivi. Pričaju pola na engleskom, izgledaju imućno, a u srži čoveka je da ne voli strance i bogataše koji su, eto, došli da im poprave život. Dok god su ovakvi mediji, ne treba da se na njima pojavljuju, jer, ako ćemo pravo, to i nije najbolji vid bavljenja politikom. Bio je nedavno kod mene jedan opozicioni političar s kojim nisam istomišljenik, neću ga imenovati, i pitao me je za savet. Rekao sam da imaju dva izbora. Jedan je da se ovome suprotstave svim silama, da menjaju temelje Srbije, da ne jednom, nego deset puta za godinu dana obiđu ista mesta u Srbiji, bez telohranitelja i šofera, da odgovaraju na neprijatna pitanja ljudi, da eskiviraju podmetanja i dokažu da su deo naroda. Da uvide da tu ima i četničkih i ljotićevskih i partizanskih kuća, da je sve to Srbija koju treba animirati. Da izađu pred petoro ljudi, jer će sledeći put doći deset, pa pedeset. Taj put je teži. Drugi, lakši, jeste da učestvuju u političkom životu kakav jeste, da glume ikebane, da možda osvoje pet-šest odsto, pa da posle par izbornih ciklusa opet nestanu. Koliko vidim, krenuo je drugim putem. Devedesetih smo u politiku ulazili iz ubeđenja, ne iz koristoljublja. Imali smo struke kojima smo jedva čekali da se vratimo i cenili smo sebe. Kakva je Srbija, kakva je vlast, pa ni opozicija ne može da bude bolja. Da li su ideje Otvorenog Balkana i „srpskog sveta“ usaglasive? Nisu utemeljene ni na čemu osim na praznoj retorici, čak ne ni na frazama, nego na parolama, pa ni ponaosob ne zaslužuju komentar, a kamoli upareno. Ova vlast ne zna šta je međunarodna saradnja, ne zna ni šta je pitanje srpstva koje je veoma kompleksno, nego, eto, baca udice u javnost i čeka. Nije njih briga ni za Kosovo, ni za Republiku Srpsku, ni za srpsku manjinu u Crnoj Gori, ni za dobrosusedske odnose. Naš obrazovni sistem je urušen, a na vlast dolaze najneobrazovaniji, ili, još gore, najlošije obrazovani ljudi. Budale i zamlate koje čitaju knjige, ako uopšte čitaju. Garašanina svi pominju, a Načertanije niko nije ni prelistao. Naš predsednik se svojevremeno pozivao na Veberove teze o protestantskoj etici, iako je Veberov najveći doprinos bio u definiciji države: teritorija, narod, vlast. Ako pratimo Vebera, da li je Kosovo srpsko ili nezavisno? Ali u toj konfuziji i može da se u isti koš stave Putin i Dostojevski, koji na dva mesta kaže: ako Hristos i istina idu različitim putevima, ja idem za Hristom. To s Putinom nikakve veze nema, osim što su obojica Rusi. Vratimo se na Rio Tinto – Zola je pre sto godina u Žerminalu opisao jad i bedu rudnika, a ovi budućnost Srbije vide upravo tu. Štaviše, Vučić je rekao da je Stefan Nemanja izmislio nas, kao da vladari smišljaju narod. Da li je njegova želja da bude verzija velikog župana za 21. vek? Kako sam vam već rekao, prazne parole koje treba da zasene prostotu. Milošević se kačio za Kosovsku bitku, zato što je iz svesti naroda istisnuto sve drugo, a ta bitka je preživela preko pesme. Vi imate snimak srpske televizije gde Ratko Mladić u Srebrenici izgovara: ovo je osveta zbog bune na dahije, a verovatno je mislio na seču knezova. U takvom brkanju pojmova, mogućem usled sveopšteg neznanja, vi možete i Stefanu Nemanji da na onom spomeniku u ruku umesto krsta stavite mač, pa da izgleda kao templarski vojnik, kako je primetila istoričarka umetnosti Aleksandra Davidov Temerinski, a ne kao kaluđer, što je na kraju života bio, svojom voljom. Koliko znam, Vučić ne planira da se zamonaši. Na svečanosti su oko njega bili Dodik i patrijarh Porfirije, a čestitke je poslao i Andrija Mandić. Da li bi Amfilohije bio prisutan da je živ? Celog života sam član SPC, mogu da kažem da sam pravoslavni hrišćanski vernik, koliko uspevam u tome, ali mene moja crkva razočarava i žalosti, jer sve ređe od velikodostojnika čujem Hristovu reč. U tome je prednjačio Amfilohije, ali on je bio vrhunski školovan teolog koji je uz to bio veoma talentovan za politiku. Jednom sam ga, možda suviše grubo, nazvao pravoslavnim ajatolahom Homeinijem, jer je reč o dvojici istinskih duhovnika s istinskim političkim žarom. Arhitekta krnjenja vlasti DPS u Crnoj Gori bio je upravo on, što ne čudi, jer su u mnogim pogledima Amfilohije i Đukanović bili slični. Koristeći instrumente kojima crkva raspolaže, koristeći identifikaciju tamošnjeg naroda s crkvom, pre negoli s drugim partijama, on je uspeo da poljulja samovlašće osobe s kojom je pre toga negovao odnose. S druge strane, Đukanović nije u državničkom smislu sazreo u prethodnih trideset godina. Reagovao je nepromišljeno i kapriciozno. Da je lično primio srpskog patrijarha i da je prisustvovao ustoličenju novog mitropolita, još da se prekrstio nekoliko puta, ništa ne bi izgubio, a ukazao bi se kao veliki pomiritelj podeljenog naroda i šanse na predsedničkim izborima bi mu porasle. Ovako, s Đukanovićem na mestu predsednika i upokojenim Amfilohijem, čitav projekat donedavne crnogorske opozicije se našao na ledini i otvorio je prostor za dalju saradnju srpskih vlasti i crkve. Demokrate i Demokratski front su čak postigli sporazum za rekonstrukciju Krivokapićeve vlade, očito u smeru da DF dobije ministarska mesta… Ne znam da li i koliko Beograd stoji iza toga, ali priznaćete da nije logično da ključni ljudi pobedničke strane ne učestvuju u vlasti. Meni to sve liči na ono što se dešavalo u DOS-u. Đukanovića da nema, oni bi se odavno razišli, a ovako su primorani na kompromise. Čim smo pobedili Miloševića, odmah su se pojavile divergentne pozicije u pogledu na ključna politička pitanja, što znači krah rezultata. Poslednji potez prethodne crnogorske skupštinske većine bilo je usvajanje Deklaracije o genocidu u Srebrenici, u kojoj na samom početku piše da genocidni narodi ne postoje, iako su provladini mediji u Srbiji taj dokument predstavljali kao potpuni otklon Podgorice o Beograda… Za ovih trideset godina, naučio sam da ovde niko ništa ne radi iz ubeđenja. Đukanović je tu rezoluciju mogao da progura u bilo kom trenutku pre formiranja nove većine, ali se, eto, tad setio. NJegov cilj je bio da podrije novu vladu koja, jasno je, o tome nema jedinstven stav. Moj stav o Srebrenici je jasan kao dan i više puta sam ga iznosio. Međutim, kao što Srbi manipulišu s Jasenovcem da bi se pogoršali odnosi s Hrvatima, kao što Hrvati umanjuju razmere Jasenovca, tako i Bošnjaci Srebrenicu koriste kao monetu za potkusurivanje. Od užasnih zločina se pravi spektakl nakon pedeset godina ćutanja ili relativizovanja. Kakav je onda problem u tome da se svima dostupan dokument tumači tendenciozno? Predsednik Srpskog narodnog vijeća Milorad Pupovac je povodom praznika poručio: čestitam, uz podsećanje na slavne delove srpske istorije, ali mi se u Hrvatskoj trenutno spremamo za popis. Čini se da su hrvatski Srbi najviše osetili kako izgleda previše se oslanjati na Beograd? Pupovac se očigledno razlikuje od drugih lidera Srba u regionu u stepenu intelektualizma, on je rečit, trpeljiv, sklon kompromisu, iz šinjela Jovana Raškovića, i jedino neko takav može danas da predvodi Srbe u Hrvatskoj, kada ih ima jedva četiri posto u odnosu na 12 procenata pre rata. Možda bi s tim, većim procentom i tamošnja politika bila drugačija. Ali, Pupovac bi mogao da sutra digne ruke i jednostavno se bavi svojim poslom univerzitetskog profesora. Čime će drugi srpski lideri iz regiona da se bave? Čemu će da se vrate iz politike? S druge strane, za dobrobit Crne Gore je da se ne nadjačava i da se uvažava tamošnji srpski činilac, ko god ga predvodio. Izmišljanje crnogorske crkve, nasilno sklapanje jezika, identiteta, to može da bude samo kratkog veka. Čiji je mitropolit bio NJegoš, koje crkve? Radije su za tekst himne izabrali kafansku pesmu koju je prilagodio ustaški saradnik i crnogorski izrod Sekula Drljević, nego da su prihvatili tekst koji je napisao njihov poslednji kralj, simbol crnogorske državnosti, kralj Nikola. Ali nije bio podoban, jer je bio prosrpski orijentisan. Vlast u Srbiji isto radi. NJihov pristup društveno-političkim pitanjima je mešavina kafanskog i uličarskog, fluidan je, sve prolazi na falš. Znanje bez dubine, sve šešeljevska škola, tračarsko, pokupljeno usput. Gledam, Aleksandar Vučić se busa kako je bio najbolji student Pravnog fakulteta. Šta si ti, dete? Kakve veze ima tvoje studiranje s vođenjem države? A uz to, i ja sam taj fakultet završio, mogu da procenim. Kako je rekao Jovan Skerlić, možda ne mogu da snesem jaje, ali mogu da odredim koje je mućak. Po svemu što vidimo, predsednik baš i nije neki pravnik.