Jer ste vi to tražili

Delovalo je kao klasična igrica „hoće me narod“, ali, bilo je i onih koji su, posle sednice Glavnog odbora SNS u subotu, „prvi put u istoriji“ održanoj bez prisustva lidera stranke i predsednika svih građana, Aleksandra Vučića, procenili da je na pomolu malo drugačije mešanje naprednjačkih karata: ono, koje najavljuje ulazak u fazu povremene selidbe vlasti sa predsedničke na premijersku funkciju i obrnuto, po receptu čiju su uspešnost testirali Milo Đukanović i Vladimir Putin. Ima li u tim spekulacijama imalo osnova? Zvanično, na sednici kojoj je, u odsustvu Vučića, opravdano odsutnog zbog odlaska u državnu posetu Turskoj, predsedavao potpredsednik stranke Miloš Vučević, odlučeno je da izborna skupština SNS bude održana između 21. i 24. oktobra. Opet je najavljeno ono čuveno „čišćenje kukolja“, taman da izazove prigodan predizborni marketinški efekat, ali je ostalo nejasno da li će tada biti biran i novi (stari) predsednik stranke, ili će to odlučivanje biti pomereno za proleće, nakon završetka predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora. Vučević je obavestio javnost da je na sednici bilo različitih mišljenja o tom pitanju i da se čeka stav lidera SNS, ali je i podsetio da je Vučić više puta ponovio da ima „ozbiljnu zadršku“ da se ponovo kandiduje za predsednika stranke. Nije, naravno, izostalo ritualno zaklinjanje u Vučićevu neponovljivost i neophodnost, koje se mnogo više od pomenute priče o „ozbiljnim zadrškama“, slaže sa činjenicom da aktuelni predsednik Srbije već godinama propušta priliku da uradi ono na šta je nagovorio Tomislava Nikolića u momentu kad je postao predsednik države – da se, u skladu sa ustavnom odredbom o nespojivosti funkcija (član 115), povuče sa pozicije predsednika stranke. Uz ocenu da ogromna većina članstva očekuje da dosadašnji predsednik nastavi da je vodi, Vučević je, suštinski, najavio i njegovu predsedničku kandidaturu, rekavši da „Vučić ima moralnu obavezu“ da je prihvati. To smo, uostalom, već gledali: Vučić se prvo nećka, pa čak i otvoreno tvrdi da se neće kandidovati za predsednika (kampanja 2017), ali stranački funkcioneri za to neće ni da čuju, zbog čega on, na kraju, popusti pred pritiscima i na svoja pleća natovari ceo teret kandidature i potonje neograničene vlasti. Ipak, sve intenzivnija kampanja koju vodi Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, stvorila je prostor i za drugačije spekulacije. Jasno je, naime, da bi tako personalizovana i tako istaknuta kampanja bila nemoguća bez Vučićeve saglasnosti – a, kada se tome doda činjenica da je Aleksandar Šapić, pompezno najavljeno naprednjačko pojačanje „viđeno“ na funkciji gradonačelnika, unapred saopštio da Vesića ne vidi u svom budućem timu, eto idealnog prostora za spekulisanje o malo drugačijoj kombinatorici za budućnost od one koja je delovala kao „gotova stvar“ (Vučić predsednik, Šapić gradonačelnik, Vesić ministar nečega, Brnabić i dalje premijerka - što je, tvrdi se, njena velika želja - bar dok se Marko Đurić ne umori od ambasadorovanja u Americi). A znamo i da Vučić voli da priredi izborna iznenađenja. Kao jedna od mogućih varijanti pojavila se ona u kojoj bi Vesić – naravno, u slučaju pobede na ne baš sigurnim beogradskim izborima – dobio funkciju gradonačelnika, za koju mu je, iako se ne zarađuje osvojenim glasovima, potrebno popravljanje imidža. Lakše zamisliva opcija za „namirenje“ Šapića, u tom slučaju, bila bi neka ministarska funkcija – mada postoji i opcija na koju je, suštinski, ukazao nekadašnji ministar ekologije, socijalista Goran Trivan u intervjuu Danasu, pomenuvši mogućnost da je ujedinjenje SPAS-a i SNS-a bio način da se „pacifikuje Šapićeva stranka koja je jačala“. U tom slučaju, moguće je i da bi, nakon lomljenja opozicione kičme Šapiću, bilo kakvo namirenje nekadašnjeg vaterpolo asa bilo nepotrebno. Pojavila se, međutim, i daleko neobičnija verzija, prema kojoj bi Šapić mogao biti predsednički kandidat - idealan za obraćanje biračkom telu u vremenu ozbiljno zapaljenih nacionalnih strasti i isto tako idealan za statiranje na ustavno ne naročito snažnoj funkciji. Tako bi se ispunili uslovi da se prava vlast, oličena u Vučiću, na miru preseli u kabinet premijera. Za Dušana Spasojevića, profesora Fakulteta političkih nauka, reč je o potpuno neosnovanoj spekulaciji – i to ne zato što je Vučić uveliko u predsedničkoj kampanji, već zato što je predstojeći izborni ciklus previše rizičan da bi se bilo šta menjalo. Vučić je, kaže, jedini izvestan pobednik na predsedničkim izborima, a svaki drugi potencijalni izbor, bez obzira na to kakva bi mu podrška bila pružena, imao bi problem. Nije nikakva novost da Vučić uvek ima više opcija, ali je, u ovom slučaju, prema mišljenju Spasojevića, tek nakon izbora moguće neko novo kombinovanje – recimo, da se, u sklopu ustavnih promena, sa direktnog izbora, pređe na izbor predsednika u parlamentu i da to bude prilika za povratak na premijersku funkciju. Pod uslovom, naravno, da se proceni da je takav manevar potreban, ali i da početak pada naprednjačke popularnosti, na koji ukazuju neka istraživanja, ne dobije ubrzanje koje bi rezultiralo promenom političkog pejzaža. Ukratko – ništa se ispod žita ne dešava, a cela priča sa mogućim odlaganjem izbora predsednika SNS i „neizvesnošću“ oko predsedničkog kandidata vlasti, veruje Spasojević, klasično je razvlačenje, odlaganje čiji je cilj upravo da se mi pitamo šta se dešava i učitavamo značenja kojih nema. Jedno od takvih mogućih ne baš opravdanih „učitavanja“ mogao bi biti i utisak da je poslednjih dana Vučić, zapravo, bitno ojačan – posetom Angele Merkel i izneverenim očekivanjem da bi evroposlanici mogli izvršiti pritisak u pravcu popravljanja izbornih uslova, s jedne strane, ali i neverovatnom izjavom nekadašnjeg predsedničkog kandidata Saše Jankovića, s druge strane. Spasojević, međutim, kaže da bi EU Vučiću mogla da naškodi, što se nije desilo, ali, s druge strane, ne može mnogo da mu donese. I blagonaklonost odlazeće nemačke kancelarke i suštinska nemoć evroposlanika omogućili su da se u provladinim medijima vlast (opet) predstavi kao pobednik, a opozicija kao neko ko pravi problem, ali to nije neka naročita novost – takve tvrdnje prisutne su svakodnevno, samo se sada pojavila nova tema na kojoj se ta verzija pokušava dokazati. „Jedina razlika je u tome što je opozicija imala malu nadu da će se nešto bar malo pomeriti, a sada deluje da se to neće desiti“, kaže Spasojević za koga ni sva ona spinovanja protekla iz izjave Saše Jankovića o savetima da do vlasti dođe tako što bi se prvo približio Vučiću, nemaju dugoročni značaj. Do izbora, uostalom, ima još pola godine, a navikli smo da je učestalost izbijanja skandala ovde takva da se obično ne sećamo onog od pre dva dana, ma kako veliki izgledao. Drugim rečima – uprkos bombastičnim vestima, stanje na političkoj sceni moglo bi se opisati oveštalom frazom „ista meta, isto odstojanje“. Ali, to ne znači i da nema promena u raspoloženju javnosti, o kojima ne govore samo istraživanja javnog mnjenja nego i sve očiglednije teškoće vlasti da obezbedi dovoljno publike za Vučićeve svakodnevne nastupe širom Srbije. Frustracije građana gomilaju se svakodnevno, a razlozima koji ih izazivaju ne vidi se kraj – poskupljenja su enormna, posledice neodgovornog rukovođenja korona-krizom po zdravstveni sistem su katastrofalne, zagađenje vazduha i vode je nepodnošljivo, pravna nesigurnost je potpuna, korupcija neskrivena, nepotizam očigledan, kriminal cveta, a svakodnevni saobraćajni kolaps i urbanističko zlostavljanje ne muče samo Beograđane... Trenutno izgleda da energija za proteste ne postoji - a možda, zapravo, samo nedostaje okidač koji bi mogao pokrenuti nakupljeni bes?