Kalimero u borbi protiv straha

Ime Brajana Brkovića ponovo je osvanulo u medijima povodom ispisivanja naziva nerešenih afera preko srpskih trobojki kojima je uoči novog praznika, Dana srpskog jedinstva, zastave i slobode, grafitiran Liman, jedina novosadska opština gde su na junskim izborima izgubili naprednjaci u tri mesne zajednice. Jovanjica, Naplatna rampa Doljevac, Krušik, PKB, Savamala, Oliver Ivanović... za neke su bili podsetnik na krah domaćih institucija, a za druge pokazatelj „stranog plaćeništva“ mladog aktiviste. Prvi su mu, ako su bili očevici pomenutog dela, čestitali pokazivanjem palca nagore ili trubljenjem iz automobila, ili mu lajkovali postove na Fejsbuku i Instagramu, ako nisu prisustvovali događaju. Mnogi bi ga od te fele bodrili u sebi, za sve drugo preplašeni, tako akumulirajući hrabrost. Drugi su za taj „vandalizam“ tražili vezu u Brajanovom „antisrpstvu“, nasleđenom od dede Jevrema, pesnika, i oca Balše, pisca i novinara. „Nebojša Čović je jednom, u težnji da nas oblati, rekao da je i moje ime keltskog porekla, rezultat porodične mržnje prema Srbima“, Brajan navodi. Bilo je i trećih sa reakcijama, što su mu preko društvenih mreža slali preteće poruke. „Na one kratke, tipa ‘smrade šiptarski’ ili ‘ustašo’, više se i ne obazirem, dok duže čitam, nadajući se da su maštovitije“, smeška se ovaj dvadesetsedmogodišnjak, pripisujući uskogrudost komentara tome što su listom „orkestrirani“. Dokaz mu pruža činjenica da je od početnih dvestotinak, broj pretnji spao na svega nekolicinu do te post festum večeri. Kao da je neko sa vrha huškačke piramide hteo da promeni metu verbalnog progona, po receptu iz SNS kuhinje, Brajan podozreva. Princip tog mehanizma je razgneviti grupice golobradih nacionalista (navijača i srednjoškolaca) što iz neznanja svoju vrstu rodoljublja potpisuju fašističkom svastikom. „Ko da im bilo šta objasni, kad je propalo formalno obrazovanje, a roditelji od silnog posla nemaju kad da im se posvete“, Brajan tu decu razume, ali i njihove inspiratore. „Ako im istraživanja javnog mnjenja pokažu da im je rejting pao, oni prisvajaju zastavu, izmišljaju praznike i pujdaju narod na već označene“, on tumači metod reanimacije popularnosti. Spolja iskonstruisani animozitet prema svemu tuđem, obiće se manipulisanima o glavu, ili se preobratiti u suprotnost kad emigriraju negde i postanu cimeri sa nekim Bošnjakom ili Hrvatom, Brajan dodaje. Do tad će, ipak, veličati Milana Nedića, pomagača Trećeg rajha za vreme nacističke Nemačke i odlaziti mu na pomene. Ovo neće proći a da Brajan ne reaguje: ići će od policajca do policajca i zahtevati da se protivustavni skup obustavi. Onda će mu neko s višim činom reći da se „skloni zbog lične bezbednosti“, a ovaj mu odgovoriti da ničija bezbednost i ne bi bila ugrožena da protivzakonito okupljanje nije bilo dozvoljeno. Premda dovoljno hrabar da od bunta ne odustane, ponekad se plaši kad prođe pored kakve mračne niše među zidovima svoje zgrade, gde bi mogli da se kriju njegovi najindoktriniraniji protivnici. S nalogom da ga prebiju. „U stvari, najviše se brinem zbog majke, ali onda mislim - šta da joj radim, kad me je tako vaspitala“, mladić priznaje. A ona je, pored oca, najzaslužnija za usađene slobodarske ideje i poriv za borbom protiv nepravde, u čemu njegov deda, mnogo ranije prognan, nije imao nikakvog direktnog udela. Rodnog podgoričkog doma Brajan se i ne seća, ali pamti da su mu roditelji u detinjstvu čitali istorijsku literaturu, uvek vezanu za konflikt dobra i zla. I prenosili mu uverenje da ljude ne treba razlikovati prema ličnim svojstvima – veri, nacionalnosti, seksualnom usmerenju i sličnim karakteristikama. Na to je Brajan nakalemio i nešto svoje, recimo, svest o odgovornosti, „kad su, u kriznom trenutku, sve oči u njega uperene“. Razvio je i talenat da druge pokreće, ali ne uz pomoć nabudženih motivacionih govora, već iz čiste iskrenosti. Ta poslednja osobina, kaže, i najviše fali na aktuelnoj političkoj sceni, zbog čega su na delu lažni kompromisi, postignuti zarad podilaženja glasačima i usled prekognicije tabloidnih naslova. Ovo Brajanu znači da je Vučić uspeo da na svoj teren navuče opoziciju, i tako je (dodatno) prefrigano oslabi. Ipak, neka vrsta organizacije mora da postoji, smatra, zašto je bio član Pokreta Jedan od pet miliona i Stranke slobode i pravde, dok je sam osnovao neformalno udruženje Reakcija, još u srednjoj školi. Nezadovoljan radom učeničkog parlamenta, a sa „karakternom crtom Kalimera“, organizovao je događaje od kojih su se pare slivale u fond za ekskurzije za siromašne, recimo. Na studijama (menadžmenta) pokrenuo je Omladinsku organizaciju OSA sa ciljem da se građanstvu približi politika „od koje svi zavisimo, makar i preko cene autobuskih karata“. Sad na radnom mestu konobara, što radi da bi zaradio za master, o politici ćuti, dok u slobodno vreme grabi teorijska znanja koja će da primeni u politici. A uči i na sopstvenim greškama. Pa duma šta je mogao da uradi drugačije da transparent „Vučić je diktator“, dugačak 40 metara, bude zakačen na Petrovaradinskom mostu, poslednjeg dana ovogodišnjeg Egzita. Šta je mogao da učini da predupredi špijuniranje zbog kog je ovo sprečeno. „Dobro je imati pravnika uz sebe, jer će on znati zakone, i naterati policiju da transparent razvije po pločniku ne bi li se uverila da crvena boja što se nazirala u smotuljku, nije krv, što su hteli da nam prišiju“, Brajan otkriva. Pomenuti slogan, istina četiri puta kraći, ipak je pokazan kupačima na Štrandu (koji su mahali i fotografisali) i prolaznicima jedne od glavnih ulica u Zrenjaninu. Jer, šta je započeto, valja se dovršiti, a ne zadovoljiti se pokušajima, što je možda i glavna mana opozicije, po Brajanovom mišljenju. On sam još ne zna kako biti dosledan u svakoj situaciji i samo naslućuje način da se deca ne leče preko SMS poruka, već u domaćim zdravstvenim ustanovama. Ili, kako ubediti stručnjake da pristupe političkom radu bez straha da će odatle „biti izlaktani“ od neznalica. Ili, kako zaustaviti migracije mladih ka Zapadu, i njihovu potragu za šansama, što su samo neke od stvari koje Brajana bole. „Ali, nije sramota pitati kad nešto ne znaš“, njegov je kredo, u praksi mnogo puta oproban. Takav, Brajan je svestan da još nije dorastao nekoj čeonoj političkoj poziciji, sve iako je dežurni negativac u tabloidima. U stvari, postoji samo jedan primer kad uz njegovo ime nije išao pridev „antisrpski“. „Jednog jutra sam se probudio, a na mom krevetu je bila patka sa devet pačića. Valjda ih je majka tu prenela sa krova moje tadašnje zgrade, blizu Dunava“, Brajan ilustruje. Osećaj nakon uspešne akcije porinjavanja gostiju u reku, bio je najbliži onom što želi od politike. Zasad je, ipak, zadovoljan što su svi protesti u kojima je participirao ili ih sazivao, mnoge oslobodili od straha. Ne toliko od posledica, već i samog učešća. Mešanja u bilo šta potencijalno problematično. Neprijatelj, opet, nije mentalno jači, ali raspolaže debelim finansijskim sredstvima. Tako je u stanju da trobojke sa početka teksta ponovo izradi, nakon što su ih stanari zgrada u sivo prekrečili. I opet, da prekriju nazive afera Jovanjica, Krušik, Savamala.., nakon što ih je Brajan ispisao. Dovoljno je, uostalom, uporediti i kvalitet transparenata sa jedne i druge strane političkih okršaja, Brajan ukazuje, i zaključuje: „Da mi imamo toliko novca, čudo bismo napravili“. Ko su to „mi“? Brajan Brković i njegovi drugovi aktivisti. A „oni“ su razni Vulini, Vučići, Lončari.., ali i Veselinovići i Bosanci, drugi ešalon vlasti, što svoje usluge naplaćuju preko zagarantovanog dobijanja tendera za bilo šta. A onda povedu kolonu pod parolom „Predaja nije opcija“, u najblažem slučaju. U nešto još Brajan veruje: ako postoje mehanizmi da se narod zatupi, sigurno ima i takvih što omogućuju obrnut proces. Stoga sistematično radi na njegovom osvajanju.