Litijumska dolina ili litijumska kolonija

U poslednjih nekoliko meseci pažnja naše javnosti je zaokupljena planovima internacionalnog rudarskog konglomerata Rio Tinto da otpočne eksploataciju nalazišta litijuma i borata u rejonu Jadra u zapadnoj Srbiji. Kako se moglo očekivati, vlast u Srbiji, sama korporacija Rio Tinto, kao i nekolicina zvaničnih posetilaca iz inostranstva, svi su saglasni u podršci ovom projektu. Građanstvo u Srbiji je pak mnogo obazrivije: u anketi čije je rezultate Demostat objavio u aprilu ove godine, samo 19 odsto ispitanika je smatralo da su uslovi za ovaj projekat ispunjeni, dok se 29 odsto protivilo projektu po svaku cenu. Većina ispitanika (52%) se i dalje dvoumi, tražeći dodatnu transparentnost i garancije naučne javnosti, ekoloških aktivista ili nevladinih organizacija. Takvih garancija, kao ni detaljne i objektivne procene ekonomskih koristi i ekoloških šteta koje ovaj projekat može proizvesti, za sada niotkuda. Ali da počnemo od početka: čemu ovoliko interesovanje za litijum, i zašto baš sad? Litijum je hemijski element od velikog značaja za tehnologije obnovljive energije. Taj značaj se trenutno prvenstveno zasniva na njegovoj ulozi u litijum-jonskim baterijama. Pošto je litijum najlakši metal u prirodi, litijum-jonske baterije su lagane u poređenju sa ostalim vrstama baterija, te su zbog toga popularne u električnim kolima, mobilnim telefonima, laptopima, i drugim uređajima gde je potreban prenosiv izvor električne energije. Pored toga, litijum je takođe potencijalno gorivo u fuzionim reaktorima, koji su trenutno u fazi razvoja ali bi mogli proizvoditi ogromne količine energije iz relativno male mase litijuma. Problem je, međutim, što je litijum redak. U Zemljinoj kori ima ga samo 0,002 odsto: oko pedeset puta manje nego mangana, hiljadu puta manje nego natrijuma i dve hiljade puta manje nego gvožđa. Postojeći rudnici litijuma, od kojih su najveći u pustinjama Čilea i Australije, neće biti u stanju da pokriju rastuću potražnju za ovim metalom. Odatle i interesovanje rudarskih kompanija za nova potencijalna nalazišta litijuma i ubrzanu eksploataciju dokazanih rezervi ovoga metala. Proces ekstrakcije litijuma iz njegovih ruda je veoma zahtevan, naročito po pitanju korišćenja vode. Naime, litijum se obično proizvodi u vidu svojih soli, na sličan način na koji solane proizvode morsku so: velika količina vode sa rastvorenim litijumom se ostavlja da lagano isparava u plitkim rezervoarima, dok litijumove soli ne iskristališu. Međutim, dok se morska so proizvodi iz morske vode, dakle sasvim prirodnog materijala, rastvori litijumovih soli se moraju veštački napraviti. To se najčešće radi tako što se sumporna kiselina upumpava u potencijalno podzemno nalazište, gde ona rastvara mineralne materijale; taj se rastvor onda ispumpava na površinu i ostavlja da ispari. Korišćenje velikih količina jako agresivne sumporne kiseline je drugi veliki problem u preradi litijumovih ruda, jer može dovesti do kontaminacije podzemnih i nadzemnih voda. Rudarenje litijuma takođe proizvodi emisije ugljen-dioksida - između pet i 15 tona za svaku tonu iskopanog litijuma. Mnogi od kritičara Rio Tintovog projekta ističu da će Srbija biti oštećena strana u ovoj razmeni: u zamenu za relativno jeftin sirov mineralni materijal, dobiće zagađenje svojih voda i krajolika. Tačno je da će nova radna mesta biti stvorena, ali uglavnom u niskokvalifikovanim rudarskim poslovima. Razvijenije zemlje koje će proizvoditi i plasirati litijum-jonske baterije na tržište pokupiće profit, dok će kompanije koje ih prave dobijati subvencije od njihovih vlada za razvoj ove „zelene“ tehnologije. Već viđena i prilično (neo)kolonijalna priča: zapadnoevropske sile, i kasnije Amerika i Japan, eksploatišu tuđa mineralna bogatstva već više od 500 godina. Takvi odnosi su imali i imaju nebrojene neželjene posledice kako na prirodnu sredinu, tako i na stanovništvo tih kolonija ili pseudokolonija. Milioni južno i srednjoameričkih Indijanaca su poginuli ili umrli od premorenosti i bolesti u španskim rudnicima srebra u današnjem Peruu, Boliviji, i Meksiku, a slična situacija se ponovila u afričkim rudnicima zlata, dijamanata, kobalta, koltrana i drugih minerala. Ekološku degradaciju pratilo je stvaranje ekonomske zavisnosti kolonija od kolonizatora. Dok je kolonija proizvodila samo nekolicinu sirovina, bila je prinuđena da uvozi skoro sve ostalo iz Evrope. Ovakav disbalans ekonomske moći je s vremena na vreme stvarao ekonomske probleme i u samim kolonijalnim silama. Na primer, mezoameričkim civilizacijama je Španija otela toliko zlata da je taj metal devalvirao na evropskom tržištu u šesnaestom veku. Oteto zlato je predstavljalo nezarađeni prihod, a nezarađeni prihodi uvek vode inflaciji: u slučaju Španije, ona je trajala više od sto godina, od početka šesnaestog veka do sredine sedamnaestog - iako je pezeta u to doba bila vezana za zlato! Ipak, današnja eksploatacija metala vezanih za obnovljivu energiju trebalo bi da se znatno razlikuje od eksploatacije drugih minerala tokom dvadesetog i vekova koji su mu prethodili. Dok su mineralna bogatstva zapadnoevropskih kolonija bila korišćena za industrijalizaciju, ratovanje, ekspanziju katoličanstva i druge nacionalne projekte zapadnih sila, većina tehnologija obnovljive energije - kao što su automobili na električni pogon, vetrogeneratori ili solarni paneli – razvijaju se upravo zato da bi se smanjile globalne emisije ugljen-dioksida i zaustavile klimatske promene koje prete da drastično ugroze svetsku privredu i društvo. Sa takve globalne tačke gledišta, kolonijalni pristup - u kome se razvijena zemlja okorištava bez mnogo brige za koloniju - više jednostavno ne drži vodu. Emisije ugljen-dioksida u Srbiji će se osetiti u Nemačkoj ili Engleskoj, i zapadne kompanije ne bi smele da dobijaju finansijsku podršku svojih vlada za razvoj „zelenih“ tehnologija ukoliko ne smanje zagađenje u čitavom globalizovanom lancu proizvodnje, a ne samo na njegovom kraju. Ovaj trenutak je tako i svojevrstan test sposobnosti zapadnih demokratija da zaštite interese svog građanstva kada se oni razlikuju od čisto kapitalističkih interesa moćnih kompanija. To su manje-više uspele da urade kada se radi o akutnom, vidljivom zagađenju: voda i vazduh u bogatim zapadnim gradovima su danas gotovo banjskog kvaliteta. Čim se iz tih gradova izađe, međutim, standardi zaštite opadaju - Rio Tinto je 2020. uništio drevno nalazište aboridžinske kulture čak i u razvijenoj Australiji, zbog čega je njegov tadašnji CEO smenjen. Upravo ti i takvi projekti u balkanskim ili australijskim zabitima su pravi ispit iskrenosti zapadnih vlada i njihove proklamovane posvećenosti zaštiti životne sredine. Akutno zagađenje je eksternalizovano, tj. prebačeno daleko od očiju zapadne javnosti u krajeve sveta koji tipičnog NJujorčanina ili Parižanina uopšte ne zanimaju, kao npr. Jadar u zapadnoj Srbiji. Tačno je da se globalno zagrevanje polako krčka, ali se ono zapaža tek malo u klimatizovanim kancelarijama po Londonu ili Berlinu, od njega mnogo više pati poplavljena sirotinja u Bangladešu ili ona bez vode za piće u Jemenu. U takvoj atmosferi gramzivih kompanija i nezainteresovanih zapadnjaka, uloga informisanih, globalno angažovanih, i nekorumpiranih vlada u razvijenim državama je kritična. Litijum nije jedini mineral vezan za obnovljivu energiju koji se proizvodi pod ekološki problematičnim uslovima. Kobalt je metal koji se takođe koristi u litijum-jonskim baterijama za proizvodnju elektroda. NJegove naslage se uglavnom nalaze u Demokratskoj Republici (DR) Kongo. Odsustvo skoro bilo kakve pravne države u DR Kongu znači da se eksploatacija kobalta vrši bez ikakvih kontrola vezanih za očuvanje prirodne sredine ili bezbednost rudara, a profit od ovog vrednog minerala često završava u rukama paramilitarnih formacija koje terorišu lokalno stanovništvo. Takvo bezvlašće onda sprečava i uspostavljanje pravne države, nastavljajući začarani krug. Neke se mere preduzimaju da se ovaj lanac prekine, ali su one trenutno nedovoljne: svode se na razne izveštaje radnih grupa, pozive na (neobavezujuću) kontrolu porekla, i inicijative za edukaciju potrošača u zapadnim zemljama. Evropska unija je početkom ove godine donela propis kojim se reguliše uvoz tzv. konfliktnih minerala, ali kobalt začudo nije uključen među njih. Jeftin i prljav kobalt iz Konga se i dalje ugrađuje u tesle i ajfone. Na drugoj strani sveta, metali poznati pod imenom „retke zemlje“, koji se koriste u vetrogeneratorima, koncentrisani su u Kini, gde se eksploatišu po standardima zaštite životne sredine koji su daleko niži od zapadnih. Koristeći te metale, zapadne kompanije koje proizvode vetrenjače de fakto uvoze zagađenje iz Kine, ali često bez ikakvih finansijskih posledica - zato što se to zagađenje dešava u drugoj zemlji. Ovakav uvoz zagađenja nije ograničen samo na minerale. Francuska i Nemačka su bile kritikovane zbog uvoza palminog ulja (koje se koristilo za proizvodnju biodizela) iz Indonezije, u kojoj su se plantaže palmi sadile na zemljištu sa koga je prethodno paljenjem uklonjena prašuma. Kako ispraviti ovu situaciju na globalnom nivou? Zakonska regulativa po kojoj su kompanije odgovorne za zagađenje tokom čitavog globalizovanog proizvodnog lanca je tek u povoju u Evropskoj uniji i SAD: trenutno se razmatraju mere koje bi dodatno oporezovale uvezene proizvode proporcionalno količini ugljen-dioksida emitovanog tokom njihove proizvodnje. U slučaju samog litijuma, njegovo recikliranje se trenutno gotovo uopšte ne praktikuje, ali bi uvođenje tehnologija za reciklažu smanjilo potrebu za kopanjem novog litijuma. Takođe, baterije zasnovane na natrijumu, koji je daleko jeftiniji od litijuma i dostupniji iz čistijih izvora, trenutno se razvijaju, ali uglavnom za stacionarne primene u skladištenju viškova struje; vremenom će one verovatno postati ubedljiva konkurencija litijumu. Konačno, prava „perspektiva“ litijuma na dugi rok su fuzioni reaktori, za koje se očekuje da će ući u komercijalnu eksploataciju za tridesetak godina. Šta na kraju činiti sa rudnicima litijuma u Srbiji? Trenutna jagma za ovim metalom je zahvatila i razvijene zemlje, pa se novi rudnici litijuma razmatraju i u SAD i Australiji. Pratiti standarde zaštite životne sredine iz tih razvijenih zemalja, i zahtevati da se takvi ili viši standardi poštuju i u Srbiji bi bio prvi korak u inteligentnoj i dugoročno održivoj eksploataciji ovog prirodnog bogatstva, za šta su izgledi minimalni. Sa ekonomske tačke gledišta, sprega između rudarstva i visokotehnološke proizvodnje samih litijum-jonskih baterija u Srbiji bi bila neophodna da bi se izbegla neokolonijalna kletva: situacija u kojoj pohlepna i na brzinu planirana eksploatacija prirodnog bogatstva na kraju osiromašuje zemlju. Hoće li Srbija poći putem Konga ili Australije? To uglavnom zavisi od nje same. Snaga njenih demokratskih - i, možda još važnije - samoupravljačkih institucija je negde između ove dve krajnosti, a tu u sredini je i nivo bespomoćnosti i (ne)zainteresovanosti njenog stanovništva.