Naprednjačka trijaža

Užurbano i na samoj ivici panike predsednik Vučić je na vanrednoj konferenciji za medije najavio – sutra izlazimo sa našim merama. Pa i bilo je vreme, zvanično umire skoro 40 ljudi dnevno, a u međuvremenu smo obavili sve što je bilo neophodno: uspešno smo oženili Gašićevog sina, proveselili se i propisno izdivljali na fudbalskoj utakmici i bez ikakvog ograničenja napevali i napljuvali sa antivakserima u užem centru prestonice. A onda je usledilo pojašnjenje – ne, nije ga briga ni za te mrtve, ni za redove ispred kovid ambulanti, a ni za činjenicu da ispred od naprednjaka „renovirane“ Infektivne klinike u Beogradu polumrtvi ljudi leže na daskama, time će se baviti jednom ili možda nikad. Panika koja iziskuje hitne mere je izazvana daleko urgentnijim problemom - kosovsko rukovodstvo je počelo da deli neki papir umesto automobilskih tablica. Nadajmo se da će doneti adekvatne mere da bar taj papir-tablicu uspešno reši, s obzirom na to da je u borbi protiv korone baš zatajio. Ne samo da nije prošao „švedski model“, što nam najbolje ilustruje činjenica da su upravo Šveđani zabranili ulazak svih građana iz Srbije bez obzira na to da li su vakcinisani ili imaju negativan PCR test, već je zdravstveni sistem morao da pređe na ratnu trijažu – lekari su prinuđeni da biraju koga će i na koji način spasavati: nekome će, poput Milomira Marića, lično direktor Infektivne dati terapiju, a neko će nakon cele noći provedene pred ambulantom sa bočicom antibiotika biti odaslat kući da se sam bori sa kovidom. Recimo, iako kovid pacijenti često umiru od tromboze i plućne embolije, u kovid ambulantama se ne radi analiza D–dimera (zgrušavanje krvi), a samim tim i ne propisije potrebna terapija. Ukoliko pacijent natrči na ljubaznog lekara on će mu došapnuti da to uradi o sopstvenom trošku (cena je 1.650 dinara), ali nigde nema table koja ukazuje na ovaj ne baš mali problem sa mogućim smrtnim ishodom i jasnog uputstva šta pacijent može sam za sebe da uradi. A nije teško: ako je lošeg materijalnog stanja, moraće da se odluči za C vitamin, a ako može da odvoji novac za lečenje onda bi rizik mogao da smanji injekcijama fraksiparina (2.000 dinara) koje može ili sam sebi da bode ili da plati nekom ko će to učiniti. „U nekim ambulantama lekari su se izborili sa sopstvenim rukovodstvom i omogućili da se pacijentima daje fraksiparin, ali ni to nije rešenje. Pacijenti moraju sami svakog dana da dolaze do ambulante, a to znači da se iscrpljuju i da pritom šire zarazu. To je samo jedna od slika sjaja i bede našeg zdravstvenog sistema, koja varira od toga da li je šaljemo u svet ili je ovde živimo. U svet idu snimci sa vakcinacionih punktova koji su savršeno uređeni, na kojima je sve obeleženo i organizovano do perfekcije. Kovid ambulante ostaju zabeležene samo u svesti onih koji su te redove prošli, ili nisu jer su se nakon 10 sati čekanja vratili kući ne mogavši da izdrže do susreta sa lekarom. Zbog toga i imamo situacije da čitave porodice ostanu kod kuće, svi su bolesni i nema ko da ih dovede, što dovodi do zapuštenih stanja i smrti. O ljudima koji su u redovima niko ne brine, ako se sruše podiže ih neki drugi pacijent ili njihov lični pratilac koji će se, ako nije pozitivan, tu sigurno zaraziti. Od kada je u zdravstvu ukinut profil bolničara, pacijent je na ničijoj zemlji od izlaska iz saniteta do prijemnog pulta i niko nije u obavezi da ga stavi na nosila ili kolica“, kaže prim. dr Slavica Plavšić, pulmolog. Pa, bolničara nema, sestre su uglavnom raspoređene u kovid bolnice, rendgenologa je već godinama premalo, a ni lekari opšte medicine nisu fizički u mogućnosti da zbrinu priliv koji imamo. Prema analizi koju je uradilo Udruženje za zaštitu prava izabranih doktora opšte medicine (UZPIDOMS) samo 13 odsto od ukupnog broja lekara, koji su stalno zaposleni u beogradskim zdravstvenim ustanovama, radi u kovid ambulantama. Zbog toga je UZPIDOMS uputio dopis Ministarstvu zdravlja sa predlogom kako da se ojačaju postojeći kapaciteti i predlog da se u rad uključe lekari iz instituta i zavoda za javno zdravlje, kojih je 23, kao i specijalizanti koji ne mogu samostalno da rade u bolnicama, ali i stalno zaposleni doktori iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika ŽTP-a. „Ne znamo koliko smo dopisa uputili, a ništa nismo uspeli. Od kraja vanrednog stanja ukazujemo Ministarstvu koliko je opšta medicina opterećena i angažovana na tri fronta. Radimo u svojim ordinacijama u kojima pomažemo pacijentima koji ne mogu da stignu ni do jednog specijaliste, pa uz redovan posao zbrinjavamo kardiološka, urološka, endokrinološka... pa i mentalna stanja koja nisu nimalo zanemarljiv problem u ovom trenutku. Uz to radimo i na vakcinacionim punktovima i u kovid ambulantama. Ukazivali smo da doktora ima sasvim dovoljno, da mnogi nisu učestvovali u ovoj borbi i da ćemo mi koji radimo sagoreti. Ne znam da li je ta hronično loša organizacija posledica nestručnosti rukovodilaca, ili se to radi namerno da bi što veći broj građana na kraju bio primoran da se o svom trošku leči privatno. Recimo, rukovodstvo domova zdravlja insistira da doktori opšte medicine, i samo oni, rade daleko duže od svih drugih u kovid ambulantama, a njihov rad ne podržava ni rad laboratorije, ni rendgena, niti uzimanja briseva. U mom Domu zdravlja sestre koje uzimaju i očitavaju briseve ne rade posle 20 časova, pa čemu onda da lekari rade nakon toga? Ako pacijent dođe posle 16 časova, onda laboratoriju može da uradi tek sutra. Mi više dana radimo ’prvi pregled‘, vraćamo pacijenta po pet ili šest puta. Zašto? Ne znam da li je u pitanju sadizam donosilaca odluke - hoćemo da građani budu maltretirani i čekaju po pet puta u redovima ili potreba da se prikaže kako veliki broj ljudi prolazi kroz kovid ambulantu“, kaže prim. dr Milica Nikolić Urošević, predsednica UZPIDOMS-a. Na drugoj strani, uz sporadične pohvale nekih kovid ambulanti i nekih lekara, pacijenti su uglavnom osećaju kao da su prošli još veću torturu nego što im je priredila sama bolest. Na pitanje gde su se zarazili sve češće odgovaraju – ako ne pre, onda ovde i sada i ukazuju na nemanje distance, putokaza, pa ni linije razdvajanja poput onih u tržnim centrima. I na još nešto – da im ništa nije jasno kada završe pregled. „Naravno da im nije jasno, satima stoje sa temperaturom u tom haosu, dobijaju ogromne spiskove lekova koje sami moraju da kupe i kada se vrate kući ne znaju ni kako da primene terapiju, ni da li je ona dovoljna. Izmoreni su, ne mogu da prate uputstva, a često nemaju ni novac za ono što im je potrebno jer se samo antibiotik dobija besplatno. Zbog toga sam otvorila naloge na svim društvenim mrežama i počela da pomažem ljudima. U prethodnom talasu mi se javio čovek čiji je otac od 83 godine i sa saturacijom 80, koja je opasna po život, vraćen kući dok ne uradi PCR test. Posavetovala sam ga da iznajmi aparat koji se zove koncentrator kiseonika i da usput kupi masku, fiziološki rastvor i kanilu. Iako nema medicinsko znanje, sin je bio veoma pribran, nabavio je sve za dva sata, sve vreme smo bili na telefonskoj vezi i kada je to doneo kući objasnila sam mu kako da uključi aparat i da reguliše na pet litara, tako da je ocu već posle pola sata bilo bolje a saturacija se popela na skoro 90. Mislim da ćemo uskoro imati mnogo takvih situacija, a moja dužnost je da pomognem radeći ono što najbolje umem da radim“, kaže dr Plavšić. I tu dolazimo do suštine stvari, a ona nije u solidarnosti koje ipak još ponegde ima, već u činjenici da se ljudima preko telefona ili Tvitera spasava život u zemlji „ekonomskog tigra“.