Naše pravo da saznamo ponešto

Koliko god da smo navikli da u raznim kontekstima čujemo rečenicu koja počinje sa „Imamo dobar zakon, ali...“, ipak nismo čuli i da to „dobar“ znači najbolji u Evropi, a trećeplasirani u svetu. A upravo tako se ocenjuje važeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Takav zakon i činjenica da je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ostao gotovo jedina institucija koju vladajuća većina još uvek nije ukrotila, omogućio je da ponešto i saznamo. Ne baš da se probijemo kroz stepen tajnosti „poverljivo“ i ustanovimo koliko košta spomenik Stefanu Nemanji, što je NIN i te kako pokušavao, ali je uspelo u slučaju razotkrivanja manipulacije sa brojkama prošle godine, kada smo ukazali na prave razmere epidemije koje su Batut i Ministarstvo zdravlja prikrivali. U poslednjem godišnjem izveštaju poverenika primećuje se veliki broj osnovanih žalbi, neadekvatna odgovornost organa vlasti, otežano sprovođenje ovlašćenja poverenika... i zaključuje da se stanje u ostvarivanju prava na slobodan pristup informacijama ne može oceniti zadovoljavajućim. To izgleda znači da bi u slučaju Srbije, za nesmetano ostvarivanje prava zakon morao da postane i prvoplasirani u svetu. Konačna verzija nacrta njegovih izmena objavljena je 26. jula nakon javne rasprave, ali ostaje da se vidi da li će ga i Skupština usvojiti u istom obliku. Jedna od dobrih strana postojećeg pravnog okvira je što ukoliko neko traži informaciju za koju se ispostavi da je proglašena za tajnu, to ne predstavlja dovoljan razlog da zahtev bude odbijen. Potrebno je i da se dokaže da postoji realna opasnost da bi objavljivanje traženih informacija moglo dovesti do konkretnih teških posledica, kao i da je sprečavanje takve štete važnije od interesa javnosti da ih sazna. A ako to nije slučaj, Zakon o tajnosti podataka predviđa da se shodno rešenju poverenika opozove tajnost i omogući uvid u tražene podatke. U praksi naravno taj mehanizam ume da zakaže, kao što jeste u slučaju potraživanja cene spomenika Stefanu Nemanji. Uprkos svim naporima NIN-a i poverenika da Gradskom sekretarijatu za kulturu objasni da u slučaju podizanja javnog spomenika finansiranog javnim sredstvima postoji evidentan interes javnosti da zna koliko je novca građana u tu svrhu utrošeno, a da se nastupanje štetnih posledica realno ne može očekivati, niti da je uskraćivanje takve informacije neophodno u demokratskom društvu (takođe jedan od zakonskih uslova) – informaciju nismo dobili ni posle više od godinu dana. Grad smatra da nije opravdano očekivati da snosi odgovornost za odluku Vlade o proglašenju tajnosti u čijem donošenju nije učestvovao, ali problem je što dok se pomenuta izmena Zakona ne usvoji, sigurno neće snositi ikakve posledice za oglušivanje o izvršno rešenje poverenika. „Kažnjavanje organa vlasti nije funkcionisalo od 2017. godine, zato što je tada promenjen Zakon o opštem upravnom postupku i ukinuta je novčana kazna, a poverenik nije mogao da izriče naizgled mnogo strožu sankciju, a to je kazna do jedne desetine ukupnih godišnjih prihoda tog organa vlasti“, kaže poverenik Milan Marinović Postoje dva uzroka tom problemu i oba zvuče pomalo neverovatno. Jedan je da i Uprava za trezor i Ministarstvo finansija tvrde da, pošto pojam „ukupnog prihoda korisnika budžetskih sredstava“ (na osnovu koga treba da se odredi visina kazne) nije definisan zakonom, oni ne mogu da dostave taj podatak o bilo kom ogranu vlasti. A čak kada bi poverenik nekako i došao do njega, sve institucije koje bi potencijalno mogle da sprovedu prinudnu naplatu kazne – od sudova, preko Poreske uprave do Komore javnih izvršitelja – proglasile su se za nenadležne. U takvim okolnostima ne iznenađuje da dok je recimo 2016. godine u 92 odsto slučajeva podnošenje žalbe na kraju dovodilo do dobijanja tražene informacije, prošle godine je izvršeno tek 74 odsto rešenja poverenika. „Kazna od 200.000 dinara je postojala do 2017, a na moj predlog na radnoj grupi je povećana dva i po puta i sada će maksimum biti 500.000. Uvek će neko reći ’pa šta, ko neće da da – platiće’, ali ne možemo ni mi ići unedogled. Ipak, cenim da će izmena zakona – ako bude usvojena onako kako smo se dogovorili – kod velikog broja organa vlasti imati efekta“, dodaje Marinović. U međuvremenu, sve što poverenik po zakonu može još da uradi kada neko istrajava na sakrivanju informacija, jeste da se obrati Vladi za pomoć, a samo u prethodnoj godini je to učinio 46 puta. Čak je i Skupština koja je godinama bila nezainteresovana za godišnje izveštaje nezavisnih tela, pa i poverenika, kada ih je konačno stavila na dnevni red 2019, usvojila zaključak kojim je podsetila Vladu na tu obavezu i preporučila joj da primeni dostupne mehanizme, obezbedi izvršavanje rešenja poverenika, kao i da pokrene postupke za utvrđivanje odgovornosti državnih organa i funkcionera u njima koji nisu izvršavali svoje zakonske obaveze. Pa da li je Vlada poslušala poslanike? „Od 2005. naovamo, nijedna vlada, u odnosu ni na jedan organ vlasti – nije izvršavala rešenja. To nije karakteristika samo neke vlade, to su sve vlade od kada postoji Zakon i od kada postoji obaveza da pomažu Povereniku u izvršenju njegovih odluka, i tu se nije ništa promenilo. Ipak, preporuka Skupštine je pozitivna stvar. Sam zaključak kao takav znači da se Skupština prvo pozabavila izveštajem, drugo da je ustanovila da treba da izda takav zaključak i da pokuša da utiče na Vladu. Što se u konačnom to nije promenilo u praksi, to je već druga priča“, odgovara Marinović. A kao što Vlada ignoriše i poverenika i parlament, organi vlasti često ignorišu tražioce informacija - najveći broj žalbi povereniku je upravo na tzv. ćutanje uprave, a prošle godine ih je samo na temu kovida bilo 149. I dok Ustav kaže da „svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja“, a generalni sekretarijat vlade da oni nemaju ništa veće mogućnosti na raspolaganju od samog poverenika, teško je ne primetiti da nikada nismo čuli premijerku da se – kao za obaveznu vakcinaciju – naglas zapita da li je toliko uskraćivanje informacija po Ustavu. Koliko onda možemo da očekujemo od predloga izmene zakona? „Ako bi bio usvojen sa postojećim tekstom, bio bih izuzetno zadovoljan. Sa jedne strane značajno je proširen krug organa vlasti koje obuhvata Zakon. Unormalićemo ostvarivanje prava preko suda, jer upravna inspekcija koja je do sada (i još uvek će to moći) imala mogućnost vršenja nadzora i podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, to prethodnih godina nije radila, a sada je to pravo dobio i poverenik. A poverenik će to raditi - ja vam jemčim. Velika stvar je i što je data mogućnost povereniku da izađe iz Beograda i osnuje svoje jedinice u drugim delovima Srbije. Puno je promena urađeno kako bismo sa jedne strane olakšali ostvarenje prava, a sa druge da bismo sprečili zloupotrebe. Na primer, propisana je i sankcija za lice od koga ovlašćeno lice za pristup informacijama od javnog značaja u nekom organu vlasti traži informaciju, a ovaj mu ne dostavi”, odgovara Marinović. U radnoj grupi koja je izradila predlog zakona iz nevladinog sektora učestvovali su Nemanja Nenadić i Ana Toskić Cvetinović, koja je izjavila da je bila šokirana uklanjanjem najproblematičnijih odredaba iz radne verzije i da je skeptična da li će u takvom obliku i ostati do usvajanja. Sa druge strane, spisku od šest organa vlasti protiv kojih se po zakonu ne može podneti žalba povereniku, već samo Upravnom sudu koji postupa mnogo sporije, pridodata je i Narodna banka – bez adekvatnog obrazloženja. Takođe, Nenadić je ukazao da je produženje roka u kome poverenik mora da odluči po žalbi sa 30 na 60 dana (predloženo usled preopterećenosti velikim brojem predmeta) moglo biti izbegnuto zapošljavanjem dodatnog osoblja koje bi rešavalo žalbe. Ali kada se sve podvuče, čini se da ćemo zaista dobiti bolje i primenljivije zakonsko rešenje od postojećeg. Samo teško da će ga vlast voleti išta više od starog.