Košarkaški visokoletač

Uz rizik da se ponavljam, jer sam poslednjih dana mnogo govorio i pisao o Dušanu Ivkoviću, naslovom spajam dve njegove strasti: košarku i golubove. Obe je nasledio od starijeg brata Slobodana-Pive, a obojici je Radnički bio druga kuća. Porodični dom bio je bukvalno preko puta stadiona Radničkog što je sigurno uticalo da braća odaberu košarku, iako su bili talentovani i za druge oblasti. Dušan je prvo bio prosečan igrač da bi u Radničkom počeo i buduću blistavu trenersku karijeru, koja ga je vinula u najveće trenerske visine. Afirmisao se kao trener Partizana sa Kićanovićem i Dalipagićem, a kasnije još više kao selektor Jugoslavije. Prvo inostranstvo bila mu je Grčka, Solun. Kasnije se preselio u Atinu i Olimpijakosu je doneo titulu prvaka Evrope. Nova etapa, u ruskoj košarci, počela je 2002. Tri godine je radio u CSKA, stizao na F4 ali nije uspeo da se okiti titulom prvaka Evrope. Posle toga prihvatio je poziv Dinama iz Moskve. Već u prvoj sezoni osvojio je ULEB kup, i kompletirao „kare“ klupskih evro-titula. Nadam se da mi neće biti zamereno i malo lične istorije. Finale ULEB kupa igrano je u Šarloa, protivnik je bio Aris, a rezultat 73:60 svedoči o nadmoći Ivkovićevog tima. Te noći, tokom slavlja, došli smo do ideje o eventualnoj saradnji u Dinamu. Ja sam rekao da sam posle šest godina u Evroligi pomalo umoran, on nije rekao ništa ali me je posle nekoliko dana pozvao i pitao da li bih došao u Moskvu, u Dinamo, na mesto direktora za međunarodne odnose. Zamolio sam za nekoliko dana za razmišljanje i - prihvatio. Tokom boravka u Moskvi 2006/07. družili smo se svakodnevno, što u klubu, što u njegovom stanu gde je njegova supruga Nena spremala razne đakonije, što u restoranu kod čuvene Perke, odmah ispod naše ambasade. Te godine shvatio sam u čemu je Dudina trenerska moć: osim što je mnogo znao, umeo je da znanje prenese. Bio je trener koji je mogao da pomogne svakom igraču. Od onih manje talentovanih pravio je solidne klupske igrače, a od samoukih majstora košarkaške dijamante. Kod svih oko sebe širio je autoritet i to na osnovu znanja. Sa igračima je znao, ako nije drugačije išlo, da bude i grub, da im svašta kaže, ali i da ih očinski pohvali kad urade nešto dobro. Ivković je, figurativno, imao dva fakulteta. Završio je geodeziju, ali umesto kopanja po zemlji tražio je, i nalazio, košarkaške dijamante. Brusio ih je do savršenstva. Drugi fakultet „završio“ je na ulici, na svom Crvenom krstu gde je odrastao. To ulično vaspitanje, u najpozitivnijem smislu, sticao je u trouglu koji su na Krstu i Čuburi činili Pozorište, stadion Radničkog i čuvene kafane u tom kraju. U teatru se upijala kultura, na Radničkom su se učile vrline sporta i takmičenja, u kafanama se sticalo dragoceno životno iskustvo. Dudini prijatelji bili su glumci, sportisti, golubari.. Iz kuće je poneo vaspitanje i uverenje da je škola veoma važna. U pomenutim ustanovama imaginarnog Bermudskog trougla sticao je životno iskustvo, spremnost na borbu i stalno dokazivanje. Duda je po vaspitanju i obrazovanju bio gospodin, ali kada je trebalo znao je da bude i „mangup“ u pozitivnom smislu te reči. NJega niko nije mogao da folira, jer je taj „predmet“ apsolvirao najvišim ocenama na „uličnom univerzitetu“. Imao je redak dar za uspešno prenošenje znanja igračima, koji su mu slepo verovali. Kada je prestao da bude selektor i postao savezni kapiten, a vođenje reprezentacije prepustio Željku Obradoviću, preselio se na drugi kraj klupe i nije se mešao u vođenje utakmice. Asovi formata Bodiroge, Danilovića, Đorđevića... pričali su mi da im je bilo dovoljno da ga vide na klupi, makar i na drugom kraju, pa da im bude lakše. Kada se vratio u Beograd nije se ustručavao da se i politički angažuje, od čega je mogao da ima, i imao je, samo štetu. Čak je i oproštajni meč morao da organizuje u Atini jer u Beogradu takav akt, u to vreme, ne bi bio rado viđen od strane vlasti. NJegovo poslednje delo je odbrana terena na kome je sedište Sportskog društva Radnički. Neki tajkuni su „bacili oko“ na zgodan teren na Crvenom krstu, ali Duda je svojim autoritetom odbranio dom u kome su tokom veka postojanja stasale generacije sportista i reprezentativaca u raznim granama. Dudini golubovi visokoletači bili su šampioni Srbije, kao što je on - košarkaški visokoletač - bio šampion u Jugoslaviji, Grčkoj, Rusiji i Evropi. Možda preterujem, ali mislim da je Duda Ivković „peti svetac“ srpske košarke. Prva četvorica su Bora Stanković, Nebojša Popović, Radomir Raša Šaper i Aleksandar Aca Nikolić. Duda je fantastičnim rezultatima i stvaranjem igrača nastavio njihovo košarkaško remek-delo. Bio je u dva mandata predsednik Udruženja trenera sveta pri FIBA, a imao je odličnu saradnju i sa Evroligom. Ostaju njegove titule, trofeji, brojni igrači i treneri kojima je pomogao i još brojniji prijatelji koji su na njega uvek mogli da se oslone.