Rast nam počiva na trulim osnovama

Intervju sa Urošem Delevićem, profesorom Univerziteta u Londonu, koji se u svom naučnoistraživačkom radu bavi međunarodnom ekonomijom, započinjemo jednim od gorućih pitanja svetske ekonomije. Pitanjem u vezi sa najnovijim podacima o rastu inflacije i u svetu, i u Srbiji. Ta tema mesecima izaziva pažnju svetskih ekonomista koji se spore oko toga da li upravo svedočimo pregrevanju svetske ekonomije ili samo kratkotrajnom prilagođavanju. Šta će u narednom periodu biti sa stopama inflacije, a šta sa stopama ekonomskog rasta zbog ekspanzivne monetarne i fiskalne politike i štampanja obilja novca kako bi se vodeće svetske ekonomske sile što pre oporavile od najnovije krize? Smatrate li vi, kao Rubini, da će se svet suočiti sa stagflacijom, odnosno istovremenom stagnacijom ekonomskog rasta i visokom inflacijom? Šta vam porast inflacije govori? Ekspanzivna monetarna politika je normalna pojava u trenucima šokova agregatne tražnje, odnosno kriza koje doprinose iznenadnom padu tražnje, pa je to što rade Evropska centralna banka ili američki FED normalan odgovor na krizu. Inflacija će u razvijenim, velikim ekonomijama uvek biti apsorbovana zbog velikih proizvodnih kapaciteta, odnosno jačine privrede. Te zemlje kontrolišu monetarne agregate, štampaju svoj novac i kapaciteti su im takvi da uvek mogu da usmeravaju novac za stvaranje novih dobara i usluga. Podaci u SAD govore da je u krizi došlo do zatvaranja mnogih firmi, ali su se formirale i nove, čak je preduzetnička inicijativa i porasla. Tamo je veći rizik od deflacije. A što se tiče manje razvijenih ekonomija, one su podložnije rastu inflacije, pogotovo ako imaju primarnu emisiju novca. Ali, taj podatak od 4,3 odsto u Srbiji u avgustu opet ne govori o tome da ćemo se vratiti na visoke stope inflacije, pogotovo što mi ne koristimo primarnu emisiju novca za javnu potrošnju. Čak i kada bi do nje došlo, opet ima prostora za to, a da se ne desi hiperinflacija kakve smo imali u prošlosti. Pored neizvesnosti sa inflacijom, svet strahuje od rasta dugova, i javnih i privatnih, ali i toga šta će doneti postkovid era. Ova kriza je drugačija od ostalih. NJu su izazvale same države koje su karantinom kreirale smanjenu tražnju, a ograničenim radom smanjenu ponudu. Za očekivati je da su, donoseći mere, znali kakav to ima uticaj na ekonomiju. Primera radi, Srbija je želela da sačuva radna mesta po svaku cenu, odnosno njene pandemijske mere bile su krajnje neselektivne. Umesto da su se ciljali oni čija radna mesta imaju šansu da opstanu, pomagalo se svima, pa i onima koji će to radno mesto izgubiti čim mere prestanu da važe. Posledice toga će biti veće zaduživanje, ali i smanjena potrošnja, odnosno potrošački sentiment. LJudi su u krizi uplašeni i imaju tendenciju da više štede, pa i onda kada im se pojave veći prihodi. To se u ekonomiji zove uravnjivanje potrošnje. To onda mora ostaviti posledice i po stope ekonomskog rasta. Naravno. Za ovu godinu se najavljuje stopa rasta od šest odsto, ali je to posledica niske prošlogodišnje osnove, ničega drugog. Posle šokova, kakav je rat, kada ekonomija stane, i najmanje njeno pokretanje odraziće se tako da će biti visoke stope rasta, a to se dešava i sada. Međutim, verujem da ćemo se vratiti na naš prirodni rast, koji je, nažalost, oko tri odsto godišnje. Ovi podaci o rastu BDP-a za jednu noć ili na mesečnom nivou ne govore ništa. Stope rasta se posmatraju u desetogodišnjem periodu, što je kod nas oko tri odsto i skeptičan sam da u narednim godinama može biti znatno veći. Zbog čega? Zbog strukturnih problema naše ekonomije. Naša privreda je u osnovi, u svom korenu trula. Ako gledamo na čemu ova država stoji i šta ona stvara, videćemo da ona ne stoji na dodatoj vrednosti domaćih proizvodnih kapaciteta, već na zaduživanju u inostranstvu, stranoj privredi i javnim preduzećima. Domaći privatni sektor ima veoma malo učešće u dodatoj vrednosti, a ako pogledamo čime se domaća privreda bavi, onda je to uglavnom prerađivačka industrija i trgovina. Zato je ovaj rast na trulim osnovama. Strane direktne investicije su neodrživ model rasta, one ne mogu biti katalizator razvoja već samo dodatak na domaću industriju, nikako zamena za nju. Jer za strane investicije je karakteristična prolaznost. Postoje faktori koji utiču na privlačenje, od makroekonomskih, infrastrukturnih do institucionalnih i one biraju destinaciju po tome gde su ti faktori bolji. Ali, tu su stvari lako promenljive, pogotovo ako imate radno-intenzivnu privredu koja lako može da menja lokaciju. To je jedan od razloga što je naš rast baziran na lošim osnovama. Drugo, javna preduzeća u kojima zaposleni imaju veće plate nego u privatnom sektoru, a ta preduzeća su manje efikasna od privatnih. I treća, ali zapravo najvažnija stvar je institucionalni okvir i nedostatak elementarnog pravnog poretka. Nije posao države da stvara radna mesta, to je nakaradno poimanje uloge države. Na njoj je da stvori okvir, a na nama da stvaramo radna mesta. Radna mesta mora da stvara neko ko je pametan, kreativan, analitičan i ima motiv da kreira radna mesta, a motiv će imati samo ako zna da je siguran. Država je tu da omogući slobodu i bezbednost na tržištu, jer bez toga nema motiva. Država mora da omogući da se zakon poštuje svakoga dana i primenjuje jednako na sve. Zašto kod nas raste preduzetništvo u onim segmentima privrede gde ima najmanjeg dodira sa državom, gde se država najmanje meša? Dakle, naša privreda je postavljena na pogrešne temelje i zato izostaje razvoj, a ne zato što smo mi manje pametni ili manje sposobni od Nemaca ili Britanaca. Suština je u tome što je nama potreban srpski izvoz, izvoz srpske privrede, a ne izvoz iz Srbije, jer to nije ista stvar. Već ste kritikovali mere za sanaciju kovid krize, zbog neselektivnosti. Radi li se tu o nedostatku kapaciteta administracije da selektuje ili o populizmu? Kapaciteta ima u administraciji, barem kvantitativno, sad drugo je pitanje kakav je kvalitet tih zaposlenih. Ministarstva privrede i ekonomije moraju imati stručnjake iz oblasti ekonometrije koji su u stanju da izračunaju, uzimajući u obzir sve varijable i moguće situacije, šta je potrebno uraditi i kakvi će biti rezultati. Mi umesto toga imamo eksperimente, prepisane iz neke druge zemlje. Tako se ne vodi ekonomska politika, jer dok vi eksperimentišete, privreda može da umre. Zamislite kada bi anesteziolog eksperimentisao sa anestezijom, šta bi se desilo pacijentu. Ako se odlučimo da dajemo 100 evra svakom punoletnom građaninu, mi moramo znati kakav će to uticaj imati, a zapravo je taj uticaj mali. Najpre, to je elementarno ruganje socijalno ugroženim, a drugo, pozitivni uticaj na privredu je slab. Ako jedan deo građana taj novac i potroši na egzistencijalna dobra, dobar deo neće. Potrošiće na uvoznu robu. I šta je rezultat: zadužili ste se da biste sproveli tu meru, taj novac država mora da vrati uvećan za kamatu, a svakako je taj novac završio van granica zemlje, jer su građani trošili na robu iz uvoza. Princip po kome se deli narodu kao da je milostinja, to je loš princip fiskalne politike. Neki ekonomisti govore da je naš javni dug na ivici održivosti. Smatrate li da smo u sigurnoj zoni, odnosno koja je to granica duga koju zemlja kao što je Srbija ne bi smela da pređe? Granica je 60 odsto udela u BDP-u, onako kako je i propisano Mastrihtom. Verujem da imamo održiv nivo duga, jer sve dok se zadužujemo po stopi koja je manja od stope ekonomskog rasta, nismo u opasnosti. Ali, važnije od nivoa našeg duga je na šta mi trošimo novac koji uzimamo. Ako se zadužujemo da bismo rasipali i ne upotrebljavamo ga da stvorimo neku novu vrednost, onda je to neproduktivno trošenje. I ono je bespotrebno, ma koliko da smo daleko od krize javnog duga. A verujem da jesmo daleko, pogotovo što nam sledi novi aranžman sa MMF-om. Ima li potrebe za novim aranžmanom? Kako gledate na našu saradnju sa MMF-om? Gledam sa podozrenjem, jer interes stranog faktora nije isti kao naš interes. Nisam pristalica toga da nam neka strana institucija ili vlada prelistavaju naše budžete i daju savete kako ćemo mi i na šta trošiti. Oni niti poznaju našu privredu, niti naš mentalitet. I zašto su oni veći stručnjaci i znaju više od nas samih šta je nama potrebno? Šta je problem da mi sami sednemo i napravimo ekonomsku politiku? Da kažemo ajde da profesionalizujemo javna preduzeća, da uzmemo profesionalni menadžment, da digitalizujemo tenderske procese, da kompjuter umesto čoveka određuje ko će dobiti neki posao. Postoji jedna neprihvatljiva servilnost i snishodljivost prema strancima, koja je za mene nepodnošljiva. A zašto to ne uradimo sami, ako je lako? Racionalizacija u javnim preduzećima je lako rešiva stvar, ako to želite da uradite. Država kao vlasnik preduzeća izda direktivu da želi profit i ako menadžment ima dobre rezultate biće nagrađen, u suprotnom kažnjen i smenjen. Uzmimo primer Komercijalne banke, koja je i pored problema i otpisa nenaplativih kredita stvarala profit. Država je trebalo najpre da ispita kako je došlo do gomilanja nenaplativih kredita i da utvrdi odgovornost onih koji su to dozvolili, kao i odgovornost onih koji su sklopili svojevremeno ugovor u kome se unapred određuje koliko je država u obavezi da plati za izlazak međunarodnih banaka iz vlasništva. I da onda banku zadrži u svom vlasništvu, da državna Komercijalna banka vrši akvizicije i širi se, a ne da je umesto svega toga proda. Zašto je važno imati jaku državnu banku? Gotovo svaka država na svetu ima barem delimičnu kontrolu u nekoj banci. To je neophodno jer tako imate na mikronivou alat kojim sprovodite monetarnu ili fiskalnu politiku. Preko takve banke možete sprovoditi strateške državne projekte, ulaganja u infrastrukturu, subvencije i slične politike koje su od nacionalnog interesa. Smatrate li da je Srbija svoj tranzicioni put morala i mogla da trasira drugačije? Mogla je da ide u postepenu privatizaciju onih preduzeća koja nemaju suštinsku ulogu u stvaranju nove vrednosti. Takav primer je Parking servis, koji državi uopšte nije potreban. Ali ne, on je i dalje državni, a privatizovana je banka. Država je smislila izvršitelje, privatizovala je sudstvo, ali je zadržala Parking servis. Moralo se znati šta se kojim redom privatizuje, a ne prvo prodaš najvrednija preduzeća. Istovremeno smo morali graditi institucije, odnosno prvo pravila privatizacije, a onda privatizovati, a ne obrnuto. Što se tiče stranih investicija, one su bile i sada su neophodne, zato što smo u začaranom krugu. Izašli smo iz socijalizma, rat je takođe zaslužan za propast dela privrede i gubitak tržišta, ali delom je za to kriva i tranzicija. Nema štednje, nema investicija, nema zaposlenosti, i onda se sve vrti u začaranom krugu. Jedno od rešenja je da strani investitori ulože, stvore neku zaposlenost, ti ljudi stvaraju neki višak, mogu da štede i onda kreće začarani krug da se razbija. To se nije desilo, jer investitori koji su došli nisu omogućavali ljudima da napreduju i da imamo taj efekat pravljenja preduzetnika od bivših zaposlenih u tim stranim kompanijama, a što je suština. Mi ovde imamo protočni bojler, investitor dođe, uzme profit i ode. Zašto se nama to desilo? Da imamo Geoks i njemu slične investitore? Zato što je država napravila uredbu tako da više para dobija onaj ko ulaže više u rutinske aktivnosti. I onda imate praktično da polovinu investicije daje država, preko subvencija. To je privatizacija dobitaka, a socijalizacija gubitaka. Sa druge strane, misleći ljudi se progone iz zemlje na razne načine, a ako oni odlaze ostaju oni manje obrazovani koje možete zaposliti u toj radno-intenzivnoj proizvodnji, ili ih prekvalifikovati što je spor proces, ili ih koristiti u domaćoj industriji, u domaćim preduzećima, što je u stvari trebalo raditi. Nije isto kada imate stranu ili domaću kompaniju, jer domaći investitor neće otići preko noći i zatvoriti fabriku, a i reinvestiraće profit ovde. Dakle, ovakva politika subvencija je potpuno promašena, jer nije postigla nijedan od ciljeva zbog kojih je doneta. Analize koje smo radili, a koje su objavile Ujedinjene nacije, pokazuju da je zaposlenost ostala praktično na istom nivou. Strane investicije su stvorile neka radna mesta, ali su i istisnule neka druga. Subvencije su, dakle, potrebne ali samo gde je dokazan efekat multiplikacije, kao i u visokotehnološku industriju. I to nije nikakva nemoguća misija, to se već primenjuje u svetu. Da vas sada kreatori ekonomske politike pitaju za savet, šta biste im rekli? Da prestanu sa upodobljavanjem naše domaće privrede sa interesima stranih faktora, jer u toj igri nikada nećemo biti vlasnici kapitala. Država mora biti ta koja ulaže u obrazovanje i koja će biti motor inovacija. Poznata je ta neoliberalna mantra da država ne treba da se meša u privredu, ali ako pogledate odakle dolaze inovacije i nova tržišta, odnosno inventivni proizvodi, to je uvek iz neke državne kuhinje, a ne iz privatne. Drugo, zašto ne postoji nijedan strateški dokument kako multinacionalizovati domaću privredu? Zašto mi ne možemo da povećamo investicije naše privrede u inostranstvu, jer tako se pravi jaka domaća privreda. Ne razumem zašto se Telekom, ako je već uspešan, ne širi dalje, zašto to ne radi EPS, zašto se investicije domaćeg privatnog sektora u inostranstvu mogu izbrojati na prste ruku? Šta mislite o našem evropskom putu? Protiv sam mešanja bilo kog stranog faktora u naša unutrašnja pitanja, a članstvo u EU neminovno zahteva odricanje od suvereniteta. Nacionalni parlament članstvom u EU gubi svaki smisao. Možda ovaj naš, u ovoj našoj demokratiji, takođe nema nekog naročitog smisla, ali članstvom u EU tek ne bi imao nikakav smisao. EU nam diktira i ekonomsku i spoljnu politiku. Ovde vlada narativ da su ljudi siromašni zato što nismo u Uniji, a nema nijednog dokaza da postoji korelacija između članstva i blagostanja. Neće nam EU pomoći da izgradimo sistem i institucije. Kako komentarišete jačanje ekonomskog uticaja Kine u Srbiji, ali i povike jednog dela javnosti da se pretvaramo u kinesku provinciju? Ne vidim zašto bi kineske investicije bile opasnije od američkih ili nemačkih. Za mene je problem što puteve i mostove ne grade naši, a ne zašto ih grade baš Kinezi. Tačno je da mi imamo problem sa primenom tih međudržavnih sporazuma i zaobilaženjem tendera, ali ne vidim da se transparentnije sklapaju poslovi ni sa zapadnim kompanijama i državama. Čisto ekonomski gledano, Kina ima konkurentne kamatne stope i ugovore kakvi bi bili i sa svima drugima. Ako ćemo iskreno, mi smo daleko izloženiji prema Zapadu nego prema Kini, ali ne vidim toliku poviku zbog toga. A da ne govorim da je Kina zemlja koja nema pretenzije na našu privredu, niti državu, dok se za neke druge to ne bi moglo reći. Pa na KiM takve pretenzije na rudno bogatstvo već postoje. Ne volim neargumentovane hajke, odnosno to zaziranje od uticaja Rusije i Kine. Važno je pod kojim se uslovima zadužujemo, odnosno na šta taj novac trošimo. Ako su to putevi, pruge, energetika, onda nemam ništa protiv što je to kineski kapital.