Eho tranzicione priče

Umetnica Ivana Ivković predstavila je svoj rad Posle Vas koji se opire žanrovskoj klasifikaciji, jer to je hibrid dramskog komada, ambijentalne instalacije, izložbe i proširenog kina, a može biti i kontinuirani grupni performans, izvođen svakog radnog dana Salona Muzeja savremene umetnosti Beograd od 15 do 20 sati, sve do 20. oktobra. Posle Vas je i „vizuelno-izvođački eksperiment u galerijskom prostoru“, i „filmski set bez zvuka klape“, i „medij (ne)kontrolisanih društvenih izvedbi“, i „rodno i generacijsko višeglasje“, kako o tom intimnom spektaklu priča kustos Miroslav Karić. A, čini se, pre svega, to je „čas istorije iz ofa“, na temu devedesetih u Srbiji, i njihovog odjeka u novom milenijumu. Eho te nikad nezavršene tranzicione priče čuje se i danas, i čak iako nemamo pojma o pravoj prirodi ovog s pravom ozloglašenog fenomena, preživljavamo ga iz dana u dan emocionalno. Da se osećanja ne bi otela kontroli, Ivkovićeva ih usmerava probranim vizuelnim elementima - tekstom Jordana Cvetanovića, pesmom Olje NJaradi, nastupom petoro glumaca (Vladica Čulić, Željko Maksimović, Petar Jovanović, Đorđe Živadinović Grgur i pomenuta NJaradi), plesom Lenke Ranković - koji u tu istorijsku spiralu upisuju deo sebe, kako i autorka izrasta iz individualnog rada slikarke, što joj je formalno zanimanje. Ali, i pored njenog blagog gurkanja, svakom je dato da na svoj način razume ono što se dešava na tom „konzerviranom filmskom setu, otvorenoj pozorišnoj sceni, napuštenom TV studiju ili psihodeličnom video-ambijentu“. „Moj osnovni poriv bio je da prostor ove galerije učinim dinamičnim, da se u njemu nešto konstantno dešava i menja“, kaže Ivkovićeva. Tako je kreiran mizanscen ispunjen kamerama, monitorima, reflektorima, ogledalima kao iz garderoba holivudskih diva... Tu su i merdevine, valjda u ulozi filmskog krana. Sve je visoko stilizovano, a ipak i vrlo nalik rusvaju, ili umetničkoj radionici. Sa jednog zida mistiku širi foto-tapet antičkog hrama u 3D (doprinos Nemanje Lađića), i skupa sa muzejskim grčkim portretom podseća publiku na korene etičkih vrednosti, od kojih se, biće, odustalo. Drugu vrstu vertikale pruža video-instalacija u desnom ćošku, jer se na delu ukleštenom između dva druga ekrana odvija glavna radnja, prepuna (samo)preispitivanja. Ili se gledaocu samo tako čini, jer radnju nose i okolni događaji, s nekim čudnovatim narativom u fokusu, nekad rečiti samo zahvaljujući govoru tela protagonista, katkad u akciji, a katkad u usporenom modu afterpartija. „U Posle Vas upravo se radi o suprotnostima, između fejk i stvarnosti, stvarnog i nestvarnog, tuge i sreće, reda i haosa, realnog i rijalitija“, objašnjava Karić. To zajedno stvara pomerenost, glavnu odliku perioda na koji je ta iščašena forma usredsređena. Iako direktnih aluzija nema, kao ni prepoznatljive ikonografije, postavku razumeju i milenijalci, i starije generacije, i to uglavnom instinktivno. „Ne shvata je samo neko ko se samoizuzeo iz društvenih zbivanja“, ističe Ivkovićeva. NJu lično društvene prilike jedine i zanimaju, uključujući i izneverene nade građana u tzv. demokratskim promenama što su se nakon ubistva Đinđića pretvorile u kaljugu. Ili „lapavicu“, nakon „grmljavine“ u prethodnoj deceniji, kako je stvari stavio na svoje mesto Karić. NJu zanima i da gledalac tog kolektivnog dela pod njenom dirigentskom palicom ne bude samo pasivni posmatrač, već bi da on intereaguje. Ivkovićeva to i dobija, pa se poneko lati mikrofona i pridruži pesmi Hajde da, kojom je Bebi Dol označila i vreme buduće u odnosu na prva slavna izvođenja, ili Beograd spava grupe U škripcu iz istog perioda i sa istom moći anticipacije. Može i da se u radno vreme performera priključi njihovom obroku. Moći će, uskoro, i da snimi svoju poruku u „ispovedaonici“, kako se interno naziva deo enterijera koji čine sto, stolica, ekran i kamera. Paradoksalno, kakve su bile i devedesete (i sve naredne godine), uprkos kakofoniji zvukova, jednih iz direktnog govora glumaca, i drugih iz video-projekcije, kao i galimatijasu zbivanja što nužno stvara neku težinu, posetiocu se ne izlazi iz Salona. Da li je on u službi metafore višedecenijskog statusa kvo, ili je omađijan različitim nivoima percepcije onoga čemu svedoči, to je na svakom ponaosob da razluči. Kao i da se uhvati za deo Cvetanovićevog teksta koji njemu osobno znači, bio to citat iz neke popularne serije, političkog duela, Kleopatrine prekognicije ili ko zna kog delića tog govornog pačvorka. Sve se to može nekom u limbusu, Sabirnom centru, Odiseji u svemiru, Dogvilu..., čijom se arheologijom futura služi i Posle Vas. Jer, posle nas će biti isto u „istoriji koja se ponavlja“. Bogatstvo aktuelne ponude Salona je u različitim utkanim iskustvima, u emotivnosti bez ikakve patetike, u višeslojnom snimku prekretnice između dva sveta (analognog i digitalnog), ali i sasvim izvesnoj subverziji. Međutim, ni to ne direktno, već preko prilike da Ivkovićeva, primera radi, problematizuje nosioce čeonih funkcija u institucijama kulture, a kroz medijske nastupe. Jer, kad prođe „izložba“, ko će je se setiti u emisijama i stupcima prepunim politike? Stoga pitanje koje ona postavlja „da li ćemo izvesni MI dočekati svoj red“, može da postane zamajac mini-revolucije. Koja za sobom neće da ostavi besmisao, kao što se sa onom na međi vekova dogodilo. Ta revolucija bila bi nežna i, zapravo, sasvim prirodna, dozvolivši sad nevidljivima da se ispolje.