Središte koje popušta

Ukoliko niste gledali rediteljsku verziju filma Nikson Olivera Stouna, propustili ste ne samo najzabavniju već i suštinski ključnu scenu (da ne pominjemo kako se u njoj nalazio i jedan od najhororičnih kadrova iz devedesetih – nećemo opisivanjem kvariti efekat šoka) u kojoj naslovni junak biva verbalno silovan od strane direktora Centralne obaveštajne agencije. „Sigurno ti je poznata moja omiljena pesma, Jejtsov Drugi Dolazak?“, pita Niksona gospodar sveta iz senke, u umalo izgubljenom tumačenju Sema Voterstouna, svakako vrednom Oskara za epizodnu ulogu. Zatim recituje (ovde u prevodu Milovana Danojlića): Kružeć i kružeć u sve širem luku Soko ne čuje više sokolara Sve se razliva; središte popušta Puko bezvlašće preplavljuje svet Kulja krvomutna plima, na sve strane Obred nevinosti davi se u njoj Najbolji ni u šta ne veruju, dok se Najgori nadimaju od žestine Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak... Tu ćemo, na polovini pesme, ostaviti Vilijema Batlera Jejtsa, upamtivši motiv „središta koje popušta“, najsažetiji mogući opis željene mete televizijskih serija kojima ćemo se baviti u nastavku teksta. AMC-ov ovogodišnji žanrovski eksperiment, Kevin može da se nosi u k***c (Kevin Can F**k Himself) autorke Valeri Armstrong, u prvih par scena nam predstavlja svet „sitkoma“, snimljen sa tri uglavnom statične kamere (jedna za „master“ kadar, dve za krupni plan). U predgrađu američkog severoistoka, Kevin (možda savršeni, možda previše karikaturalni Erik Piterson) je mali bog svog još manjeg univerzuma. Radnik servisa za dostavljanje paketa, opsednut sobom do tačke da se zapravo radi o naoko odraslom desetogodišnjaku, Kevin je u braku bez dece sa Elison (Eni Marfi) koja će, ispravno, tokom „sitkom“ ekspozicije ostati za gledaoce misteriozni i nebitni inertni sagovornik, zadužen za isticanje neobičnosti naslovnog junaka. Tu su i komšije, u „sitkom“ svetu simpatično „idoidni“ Kevinov najbolji prijatelj (u stvarnosti je njegovo ponašanje odgovarajuće pre za osobu kojoj država mora da odredi staratelja), prijateljeva sestra, neudata i zadužena za otrovne, sarkastične komentare (izgovorene ukočenog vrata, pogleda usmerenog ka nedefinisanom praznom prostoru – autorka serije je dobro proučila formu), te otac, naoko normalni penzioner prljave mašte i prošlosti, onda kada dijalog zahteva eksplicitniji humor. Jasno je, Elison je potpuno sama – kao pokazni odgovor na pitanje koje se postavlja nakon femicida, „zašto nije otišla posle prvog šamara?“. U „sitkom“ svetu, naravno, fizičkog porodičnog nasilja nema, dok psihološko mučenje nastanjuje nemoguće šarenu scenografiju, poznatu nam od Prijatelja nadalje. A onda, Elison otvara vrata i izlazi u eksterijer, u hladno sivilo mrtve provincije, gde dok hoda ka svom radnom mestu (u osnovnom, „sitkom“ svetu nepominjana prodavnica alkoholnih pića) prolazi pored zbog bankrota zatvorenih nekorporativnih uslužnih ili ugostiteljskih objekata. Reklo bi se da je koncept serije – nalik, recimo, odličnom filmu Hladne duše sa Polom Đamatijem, inspirisanom polušalom Vudija Alena – potekao iz epizode serije Lui u kojoj Lui Si Kej snima pilot-epizodu „sitkoma“, sa glavnim likom nalik Kevinu, neobrazovanim a nadmenim porodičnim čovekom što svakim postupkom unižava svoju ženu, suviše negovanu i privlačnu za dato okruženje. „Ona bi trebalo da ostavi smrada i da ga natera da se suoči sa sobom. Moraće, kada pored sebe ne bude imao nikoga koga će da ’spušta’“, protestuje Lui kod reditelja, dok glumica želi da joj se odgovori na pitanje „snimamo li mi ovo ili ne?“, jer, krediti i školarine se moraju nekako plaćati. Na kraju prve, najbolje i sasvim ibzenovske epizode serije Kevin može da se nosi u k***c, Elison poseče šaku i kap krvi nepovratno demistifikuje scenografiju. Nakon toga, sve postaje moguće, i Elison odlučuje ne samo da napusti svog mučitelja, već i da ga ubije iz principa, čime serija dobrim delom kreće, recimo, putem Čiste hemije, tj. tražeći zanimljivost kroz prikaz obične osobe koja je krenula u pravcu zločina. Što je šteta, koliko god da je gledljivo, jer, forma, ili mešavina formi, toliko je otvorena da je, kao što je primećeno par rečenica iznad, „sve bilo moguće“. Autorka je, nažalost, sputavajući samu sebe, dekonstrukcijom jedan od žanrovskih postulata popularne kulture usmerila ka drugom. Za dramaturško-formalnu nesputanost priče u čijem se središtu nalazi principijelna ženska osveta, stoga, moramo da se okrenemo Netfliksu i – za „kvantitet pre kvaliteta“ standarde tog striming servisa – iznenađujuće temeljnoj seriji Brand New Cherry Flavor (bukvalni prevod bi bio Potpuno nova aroma trešnje, no zbog dvosmislenosti naslov je ostao nepreveden) autora Nika Antoske i Lenore Zion, po romanu Toda Grimsona. Osim što se radnja dešava u Holivudu početkom devedesetih, roman (na koricama „blurbom“ pohvaljen od strane DŽejmsa Elroja) tamo je i tada i napisan, čime je milenijalski autorski dvojac dobio sigurnu bazu koja je svet serije oslobodila od naučenih stereotipa. Roman je, usput, odavno rasprodat, što će reći da je neko iz autorsko-producentske družine verovatno godinama po rančevima nosio svoju ofucanu kopiju, maštajući o tome koja bi trenutna zvezdica bila idealna za otelotvorenje glavne junakinje. Na kraju, pronađena je ne zvezdica, već Glumica, do sada najprimećenija u animiranim ili rotoskopiranim emanacijama iz filma Alita: Borbeni anđeo ili sa zadrškom preporučljive serije Undone. Snažno ljudsko prisustvo bilo je neophodno da dramsko „središte ne bi popustilo“, dok se ceo materijalno-duhovni svet Lise – mlade rediteljke koja u Holivud donosi svoj kratki art horor film, u nadi da će postati celovečernji – zemljotresno raspada, i to nakon što je sve počelo bajkovito. Sredovečni filmski producent, možda inspirisan (iz srpske daljine smemo da kažemo) DŽerijem Brukhajmerom, obećava Lisi umetnički proboj brzinom svetlosti, istinski podstaknut bizarnom privlačnošću njenog studentskog rada. No, kada Lisa skloni njegovu ruku sa svog kolena (očigledno, trenutna tematska datost), film će joj biti oduzet i prosleđen sledećem mladom sanjaru o slavi na zanatsku obradu. Producent ne zna da je Lisin filmić fascinantan zato što je obogaćen istinskim samopovređivanjem glavne glumice, te da nju od dolaska u Holivud gladno prati – sada kreće fantastika – veštica Boro, u za ironičnost celine prikladno distanciranom tumačenju Ketrin Kiner. Duša će biti prodata, kletva na producenta bačena, Lisa će danima povraćati mačiće od kojih veštica crpi životnu snagu, astečke priče o magičnim jaguarima i ljudskim telima kao ljušturama mitskih bića biće priključene fabuli (mada, Lisa jeste rođena u Brazilu, tako da nasumičnosti nema), tradicionalni vudu zombiji naseliće seriju... Ipak, svi ukrasi neće zatrpati osnovni motiv koji veli da svaki čin, a posebno ako sadrži traženje usluge, ima svoju neprijatnu cenu – što Brand New Cherry Flavor čini uljezom u sadašnjoj sociopatskoj kulturi. Da ne bude zabune, radi se o sumanuto maštovitoj seriji koja može da izdrži linčovsko-kronenbergovski temelj bez opasnosti da celim zdanjem zavlada eklekticizam. A kad smo već kod citata i uzora, Lisa će u jednom trenutku pomenuti film Posednutost Andžeja Žulavskog (što izlazi kako valja – kao replika nadobudnog dramskog lika, umesto kao scenarističko hvalisanje), sa televizijskog ekrana jednoj sceni će kontekst dodati belgijske Crvene usne/Ćerke tame Harija Kimela, dok je serija muzički ukrašena pesmama brazilske psihodelične grupe iz šezdesetih Os mutantes ili zaboravljenih pop-rok alternativaca iz devedesetih Concrete Blonde. Dok središte sveta sve više popušta, barem jedna od dve serije kojima smo se bavili od nadolazeće katastrofe tvori prizor za pamćenje. Dok druga, iako rezultat nije savršen, svakako pronicljivo primećuje labilnost konstrukcije.