Kapitalizam, ljubavna priča

Kada je 2007. Nataša Milović objavila knjigu Škola za sluge… nije slutila da će petnaest godina kasnije lično iskusiti praktičnu „školu za sluge“ neoliberalnog sistema kao povlašćena emigrantkinja s papirima. Ta prva knjiga omogućila joj je da postane stipendistkinja Ministarstva nauke, a ova druga, romaneskna, autorefleksivna studija - tek će joj otvarati neke nove puteve. Nataša je novu knjigu U Kvinsu nema seksa (Besna kobila, 2021) pisala u različitim trenucima, obično kada izgubi neki od svojih radnih angažmana – čistačice u klozetima, prodavačice u buticima luksuzne robe ili trgovinskim lancima, servirke u espreso baru, promoterke, radnice u keteringu... To su trenuci u kojima, ionako bez samopouzdanja, autorka postaje još nesigurnija, u kojima se preispituje da li je školovanje put za karijeru ili put za: „Rezervnu armiju. Nezavisnih. Intelektualaca.“ Preispituje svoje i tuđe ambicije u svetu konstantne neizvesnosti, začaranog kruga nedostižnog američkog sna. Tri se tematska toka prepliću i prožimaju: iskustva „jugoslovenskog“ odrastanja; iskustva studija i delanja u tranzicionom svetu Srbije, te na kraju, iskustva života na margini, u „stabilnom“ kapitalističkom sistemu, koji odbacuje i marginalizuje neuklopljene i drugačije, posebno one čiji snovi nisu sticanje i gomilanje bogatstva. U priču uvodi mnoštvo likova - duhovitih ili ironičnih, sebičnih ili solidarnih, emotivnih ili ravnodušnih. Rečnik, način i tempo govora, različiti su od lika do lika, a i sama autorka menja govor: nekad onako kako se od nje očekuje, a nekad upravo obrnuto, da iznervira ili provocira sagovornika. Roman je komponovan u četiri velika poglavlja, a unutar svakog od njih nalazi se niz odvojenih sekvenci različitih dužina i ritmova. Svaka sekvenca referiše na film: Loganov beg i Povratak DŽedaja vezani su za sekvencu patnje čistačice u višespratnici, a ne za Epl prodavnicu na Petoj aveniji; Profesorka klavira je u javnom toaletu, a Poslednji tango u Parizu u sekvenci starice kolekcionarke. Ne samo što koristi filmske naslove, Nataša Milović piše odslikavajući filmske scene svakodnevice, poniženja, verbalnih grubosti, empatije, samopomoći, ljubavi. U scenama je NJujork i kakvog znamo (Vilidž sa ljupkim restoranima, galerijama i kreativno osmišljenim radnjama) i kakvog ne znamo (Glendejl između Kvinsa, Bruklina i Ridžvuda – „granični prostor i ničija zemlja s dva bara“). U tim skrajnutim prostorima NJujorka autorka se seća Beograda, uočavajući razlike u odnosima, u obrazovnim sistemima. Teatrološkinja „porobljena neizvesnošću ekonomske ucene zvane neoliberalna pošast“, radi po nekoliko poslova istovremeno, uskače u saobraćajnu gungulu nastojeći da dođe pre vremena i time stekne koji minut za sebe, ali se to ne dešava. NJen socijalni život uprkos svemu je izuzetno bogat: LJilja i Siniša žive već 30 godina tu, Ceca i Marko su se upoznali u Barseloni; Maja je pravo sa kruzera kao magistar tehnologije stigla u restoran domaće kuhinje, a dizajneri Miloš, Kaća i Branko, stigli su preko istog lutrijskog programa. I uprkos tome što je reč o izuzetnim ljudima, atmosfera i život u NJujorku čini se da sprečava sedeljke i žurke, svi su odnosi jedan na jedan, tj. par na par – jer ovde niko ne dolazi sam. Sem Nataše, naravno! Stoga ne čudi pitanje „Da li provesti slobodan dan u sobi?“ Soba je univerzalno mesto, svuda. Prvih dana se budi u svojoj sobi kao „u tuđem snu“, jer ni soba koju plaćaš nije tvoja. Ideje naviru (kako da nekroturizam pokrene lokalnu ekonomiju u Kvinsu?), ali nedostaje samopouzdanje, fokus, vera u sopstvene kapacitete. Nataša je svoje „suicidalne ideje“ realizovala u Beogradu, od „Duge u parku“ (kalemegdanskom) do Scene „Carina“, ali uz sav talenat i sposobnosti u Srbiji nije daleko stigla. Stoga ovde izbegava ljude od ideja, kreativce, umetničare, idealiste i kvazikosmopolite. Autorefleksija o pisanju, o mogućnostima da sama postane autorka, da nađe teme koje će odslikati kontekst u kome je sada i onaj iz koga je otišla nesrećna (neprihvaćena uprkos uspesima), izuzetno je važan segment romana. Autorka će učiniti sve i uspeti da proglasi babu za devojku, tj. „Kvins baš kul krajem (...) Moj kraj, jebote! Ne na način onih koji su tu odrastali ali, baš zato, imam distancu, a imam i razumevanje.“ Kao i kad je reč o lepoti Novog Beograda. Čitajući knjigu Nataše Milović sećamo se Zimskog dnevnika Pola Ostera, Harvija Kajtela u filmu Dim, i Alana Forda... Ova knjiga je delo po sebi, autobiografska ispovedna proza koja se završava ljubavnom pričom i odlaskom iz grada koji melje, teroriše svojom strukturom. Stoga je posvećena stotinama hiljada onih koji su napustili Jugoslaviju i Istočnu Evropu u potrazi za boljom budućnošću, mladim, obrazovanim, talentovanim migrantima usisanim u konzumerističku kulturu neoliberalnog kapitalizma u kojoj će tek možda njihova deca biti ravnopravni građani.