Trikovi i spinovi

Dobra vest. Nobelovu nagradu za mir dobili su istraživački novinari Marija Resa i Dmitrij Muratov zbog hrabre borbe za slobodu izražavanja. Filipinska novinarka je ovo visoko priznanje zaslužila razotkrivanjem zloupotreba moći, upotrebe nasilja i autoritarizma u svojoj zemlji, kao i dokumentovanjem kako se koriste društveni mediji da bi se širile lažne vesti, maltretirali protivnici i manipulisalo javnim diskursom. A ruski novinar upisao se među laureate višedecenijskom odbranom slobode govora u Rusiji, kritičkim člancima na temu korupcije, policijskog nasilja, nezakonitih hapšenja, izbornih prevara i upotrebe ruske vojne sile unutar i van granica Rusije. Ova važna vest, na kojoj se srpska javnost nije previše zadržala, zatekla je ovdašnje istraživačke novinare upravo usred velikog posla razotkrivanja zloupotreba moći i vlasti, nakon curenja Pandora papira ali i tekućih kriminalno-koruptivnih afera kojim ova država obiluje. I usred ko zna kojeg po redu pokušaja državnog udara, kako vlast u Srbiji tretira istraživačko novinarstvo. Jer, otkrivanje kriminala i korupcije koji su povezani s vlašću ovde se već dugo izjednačava sa pokušajem rušenja predsednika države, iza koga stoje strani i domaći zaverenici i naravno istraživački novinari. Ali, taj banalni, više puta upotrebljeni blef, da kad god se vlast suoči sa neprijatnim činjenicama fabrikuje pokušaj državnog udara i ugroženost predsednika, još uvek, nažalost, uspeva. Jer, u Srbiji se sve vrti oko Aleksandra Vučića. Niko drugi i ništa drugo nije važno. To je taj trik koji radi, kojim se brzo zapuši svaka istina i obesmisli svaki istraživački napor. Zato pred novim dokazima koje iznosi portal KRIK o tome da je Siniša Mali zaista bio vlasnik 24 stana u Bugarskoj, ministar finansija kaže da je, u stvari, prava meta Aleksandar Vučić i njegova porodica. A onda to svi horski ponavljaju. Zato i Više tužilaštvo, umesto da preispita nove dokaze o bugarskim stanovima Siniše Malog i eventualno pokrene predistragu kako sugeriše zamenik javnog tužioca i član Državnog veća tužilaca Predrag Milovanović, preispituje „ishitrenu“ izjavu mladog kolege i spekuliše da li je ona plod njegovog neiskustva ili želje za ličnom promocijom. Sve je, dakle, već sto puta viđeno. Kliše otimanja teme istraživačkim novinarima spinom o zaveri protiv Vučića, u koju su ovog puta uvezali i Jovanjicu i prisluškivanje i Belivuka. A, scenario, uvredljiv, kao u jeftinom trileru. Vladimir Đukanović sa optuženim Koluvijom izvodi performans instaliranja Nebojše Stefanovića kao glavnog zaverenika. Istovremeno Tomislav Radovanović, načelnik Službe za specijalne istražne metode u UKP, dosoljava o stranim službama koje su umešane u slučaj „Jovanjica“ i paralelnim strukturama u MUP-u formiranim dok je ministar policije bio Stefanović i čiji je zadatak bio prisluškivanje predsednika. A bivši šef UKP-a Beograd s nanogvicom zbog odavanja službene tajne kriminalcima, optužuje bivšeg ministra policije da je zaustavio istragu protiv klana Belivuka. Još se svemu tome dodaju zagonetna pitanja, recimo šta su radile kamere ispred vile Bokeljka koju koristi predsednik, koje su strane službe bile uključene u tajni plan hapšenja brata Andreja da bi Aleksandar Vučić podneo ostavku, zašto je Koluvijin telefon bio na „pecanju“ kako kaže predsednik i da li su bila naručena pitanja na poligrafu koji su prošli direktor policije i policajci koji su hapsili Koluviju. Pa onda konferencija za medije Nebojše Stefanovića koju prenosi samo N1, dok na Pinku grmi Aleksandar Vulin o zaverenicima i poligrafu, a na RTS-u veselo, jer se emituje Šarenica. I taman kad se zagrejala atmosfera u iščekivanju epiloga, da se Stefanović nađe iza rešetaka, izlazi predsednik, koji je sve vreme potpirivao vatru, i kaže: „Pustite nas sa optužbama Đukanovića, to ćemo mi između sebe.“ Ma, da! Ovo je ionako bila zabava za narod, blef, sa namerom da zagluši glas ozbiljnih istraživačkih novinara o ozbiljnom kriminalu vlasti. Srču iza ove tuče skupljaće danima tabloidi. To im je ionako zadatak. Bila je ovo nedelja u kojoj su istraživački novinari dobili Nobelovu nagradu za mir, neki drugi su uspeli da nateraju austrijskog kancelara da podnese ostavku. A mogao je lepo da ode na poligraf i ostane kancelar, šale se ovdašnji tviteraši. Tako se to radi u Srbiji.