Pandorin pamuk i eritrejski papiri

Tužilaštvo za borbu protiv korupcije pokrenulo je istragu protiv predsednika Vlade u vezi sa postavljenjem stranačkog čoveka na čelo državnog fonda. Predsednik Vlade nije išao na poligraf, već je pod zakletvom negirao da je uticao na postavljenje. Nekoliko meseci kasnije tužilaštvo je otvorilo istragu o još jednom korupcijskom slučaju od pre nekoliko godina – plaćanju, odnosno potplaćivanju medija, kako bi vodili kampanju od koje bi aktuelni premijer, a tada ministar spoljnih poslova, imao koristi. Ujedno ga optužuju za krivokletstvo u vezi sa prvom istragom i njegovim iskazom. Nakon negiranja da je učinio bilo šta nezakonito, premijer, odnosno kancelar, podnosi ostavku. Čitaoci lako prepoznaju slučaj Sebastijan Kurc. To da se istražni organi bave najvišim funkcionerima, u vreme dok su na funkciji, nije nešto što zavređuje da se nađe u Zabavnikovoj rubrici „Verovali ili ne“, bar ne u uređenim državama. U Srbiji je, nažalost, to priča za rubriku „Fantastika“. U Češkoj su prošle nedelje održani izbori na kojima je, po svemu sudeći, dosadašnji premijer Andrej Babiš izgubio vlast. Nekoliko dana pre izbora, u Češkoj, istovremeno kad i u drugim zemljama, objavljeni su podaci iz Pandorinih papira koji Babiša dovode u vezu sa ofšor računima i skrivanjem imovine. Analitičari u Češkoj smatraju da afera, kojom su se tamošnji mediji bavili bez otklona i autocenzure, nije preterano uticala na njegove verne glasače, ali da je probudila dobar deo apstinenata. Ova dva primera pokazuju zbog čega nije bilo potrebno ni mnogo iskustva, ni znanja da se nakon objavljivanja Pandorinih papira zaključi šta će činiti mediji, a šta tužilaštvo i drugi nadležni organi u Srbiji. Takozvani mejnstrim mediji, oni koji su, bilo s potvrdom Tvitera, bilo bez nje, odranije poznati po romantičnom odnosu sa vlastima, smelo su objavili da je objavljeno nešto o Babišu, Šakiri i Milu. Potom su prošaputali da se pominju i Mali i Nikola Petrović, pa bez cenzure objavili da istražni organi treba da rade svoj posao, nakon toga uskliknuli da Mali kaže da su ti navodi recikliranje starih laži i, konačno gromoglasno dokazali da autocenzure nema kad istražni organi odrade svoj posao - preneli su saopštenje tužilaštva koje ne vidi bilo šta novo u odnosu na stanje od pre četiri godine i tadašnji zaključak - ne postoje dokazi koji bi ukazali da su se u radnjama Siniše Malog stekli elementi krivičnog dela. Nadležni organi su uradili ono što im je posao. A dosadašnja iskustva ukazuju da je posao nadležnih 1) da slučaj ostane otvoren dovoljno dugo jer može da zatreba za disciplinovanje; 1a) da slučaj ostane otvoren dovoljno dugo dok se prikupljaju informacije a svi zaborave šta se dešavalo; 2) da se zaključi da je funkcioner čist kao suza. Ovo je ilustrovano primerima - Transparentnost Srbija pre nekoliko godina istraživala je šta se dešavalo sa 11 slučajeva - sumnji na korupciju o kojima su izveštavali mediji ili su ukazivali (tada još) nezavisni državni organi. Najčešći odgovor iz nadležnih tužilaštava bio je „nije podneta krivična prijava“. U slučajevima kada je krivična prijava podnošena, pa odbačena, nije bilo moguće dobiti obrazloženje. Konačno, jedino dobro u ovoj tužnoj farsi jeste što se iz saopštenja tužilaštva da zaključiti da je ono otkrilo jedan skandal koji je promakao javnosti. Za člana Državnog veća tužilaštva izabran je, po svemu sudeći, nekakav maloletnik. Tako deluje kada se pročita prekorni ton na račun Novinske agencije Beta i zamenika tužioca u Drugom OJT u Beogradu u kome se on označava kao „mladi kolega“ koji daje ishitrene izjave i za sobom seje enigme. Usudio se, naime, da ukaže šta su nadležnosti tužilaštva i šta bi eventualno moglo da se uradi u vezi sa Pandorinim papirima. Što se ostalih nadležnih tiče, poređenje onoga što su Agencija za borbu protiv korupcije i Uprava za sprečavanje pranja novca radili 2015. i šta rade sada, odvelo bi nas na teren kuknjave za dobrim starim vremenima, iako smo te 2015. godine mogli da se zakunemo da ne živimo u dobrim vremenima. Na čelu preimenovane Agencije je čovek koji je do dana izbora praktično bio direktno povezan sa SNS, a na čelu Ministarstva u čijem sastavu je Uprava je čovek koji je, ako ne kroz slučaj 24 stana, a ono prodajom firme samom sebi (na šta je ukazivala upravo Agencija) izveo udžbeničku demonstraciju „slučaja koji otvara sumnju na pranje novca“, hajde da ovde upotrebim eufemizam. Čitava afera sa firmama i stanovima okončana je, inače, 2018. godine, kada je osnovno tužilaštvo, kome je više prepustilo istragu o neprijavljivanju imovine, obustavilo postupak protiv Malog primenivši mehanizam oportuniteta jer je uplatio 200.000 dinara. Pomen onoga što su nekada radili nadležni organi i packe koje stižu iz tužilaštva na račun onih koji se osmele da kažu da treba raditi svoj posao, pokazuju zbog čega je bilo važno da ljudi od najvećeg poverenja zauzmu odgovarajuća mesta u Vučićevom sistemu kontrole svih tokova u Srbiji. Ne treba sumnjati da bi bilo koji verni stranački igrač radio ono što mu se naloži, ali ne treba svako da ima mogućnost da prikuplja informacije koje bi ga dovele u položaj da, strahovito nadjačan, ne može biti poražen. Pat pozicija u kakvoj su Vučić i Stefanović, na primer. Zbog toga je Mali ministar finansija koji se češće u proteklih par godina viđao sa mađarskim zvaničnicima nego SVM i MSP zajedno. A ako vam se čini da ga Vučić ovom prigodom nije dovoljno srčano branio, možda se to učinilo i njemu, pa je izjavio ono što je nekima zazvučalo kao klasična teza „ne napadaju oni mene nego Vučića“. Jesu note slične, ali je melodija drugačija – „mene istražuju jer ne mogu da nađu račune Aleksandra Vučića“. Je li to podsećanje da je on tvorac najvažnijeg ekonomskog i finansijskog sistema u Srbiji? Ne mislim na državni sistem jer ipak ne verujem da je bilo koji od Vučića država niti da je Mali tvorac bilo čega u ovoj državi, od koristi za ovu državu i njene građane. Ne bih govorio u ime Eritreje i Eritrejaca kojima je možda otvorio oči kako da unaprede proizvodnju pamuka.