Preko leševa do otvorenih kladionica

Kada je vlasnica diplome iz marketinga i, što je mnogo važnije, članica SNS-a, izjavila da ne veruje u epidemiološke mere, medicinski deo Kriznog štaba je zavapio – slušaćemo te i služićemo pokorno, zajedno sa tobom ćemo nositi teret od preko 50 mrtvih dnevno, samo reci da smo mi predlagali neke mere i da smo kao nadglasani. Ministar zdravlja koji je po zakonu nadležan da donosi te mere, čak iako premijerka u njih ne veruje, nije imao primedbe - država je na pravom putu ako je prva u Evropi i druga u svetu po broju zaraženih i preminulih. A Ana Brnabić je pokazala izuzetnu velikodušnost za sve svoje saborce u kataklizmi do koje su nas zajedno doveli, pa ih je „abolirala“ rečima koje iz dana u dan ponavlja: „Ne verujem u mere, moja je odgovornost.“ Dakle, njena je „odgovornost“ što je prekršen Ustav koji garantuje pravo na život („LJudski život je neprikosnoven“, član 24) i što je još na početku epidemije zgažen osnovni zakon koji imamo – o zaštiti stanovnika od zaraznih bolesti koji su 2016. doneli a krajem 2020. izmenili njeni partijski drugovi, sa ciljem da uspostave zakonske obaveze (bar u normalnim državama zakoni tome služe) u epidemiji koju je vlada na predlog ministra zdravlja proglasila 10. marta 2020. A to znači da će od tog trenutka pa nadalje glavni subjekti u donošenju svih odluka biti ministar zdravlja, Republička komisija za zaštitu građana od zaraznih bolesti i Institut za javno zdravlje „Batut“, a ne premijerka koja se samoproglasila (ili su joj u tome pomogli pomenuti stranački drugovi) predsednicom nekog ad hoc izmišljenog tela pod imenom Krizni štab. Pa, može li se baš tako „preuzeti odgovornost“ i reći „slobodno me ogovarajte ako pola stanovništva umre ili završi sa teškim posledicama po zdravlje“ ili u svemu tome postoji i neka krivična odgovornost? „Predsednica Vlade je formiranjem KŠ i stavljanjem sebe na njegovo čelo, a ne znamo kako je ona uopšte došla tu, eliminisala ulogu onih organa koji su po zakonu nadležni. Takođe, Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji se morao aktivirati istog trenutka kad je proglašena epidemija, predviđen je niz mera koje se moraju preduzeti i ide se do najsitnijih detalja, od toga da se reguliše kako se organizuje prevoz ljudi za koje su sumnja da boluju od zaraznih bolesti, do toga da se analize mogu vršiti i u državnim i u privatnim institucijama, što za PCR nije važilo nikada. Zakon je dugo spreman i stručno urađen, a nije primenjen ni u pogledu nadležnosti, ni u pogledu mera. Postoji krivično delo nepridržavanja zdravstvenih propisa u vreme epidemije i nije potrebno da se zbilja dokazuje da se neko zbog toga zarazio, već je dovoljna samo apstraktna odgovornost koja se pre svega može pripisati predsednici Vlade jer je ona na čelu KŠ. Što se tiče lekara u KŠ, oni bi trebalo da podele pravnu sudbinu svih ostalih članova jer su morali da znaju da to što sede u KŠ znači neprimenjivanje propisa, a velikim delom ono što su radili nije bilo primenjivanje mera iz zakona već čista improvizacija. Uz to bi morali da pretrpe i neke duge sankcije, pre svega pred Sudom časti lekarskih komora“, kaže profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić. Biće da lekarima ta sankcija pred Sudom časti i nije baš velika briga imajući u vidu da je protiv bivšeg člana KŠ dr Branimira Nestorovića (antivaksera i rodonačelnika teze da je besmisleno koronu smatrati opasnom) stiglo nekoliko prijava, ali da sa pomenute adrese nije vraćeno ništa što bi ličilo ni na packu. A kada je u pitanju krivična prijava, i to ne samo protiv odgovornih lekara već i svih aktera u pogromu sopstvenog naroda, teško da je situacija preteća imajući u vidu da je Zagorka Dolovac reizabrana na funkciji republičke javne tužiteljke, a da je SNS i dalje na vlasti. „Svako može da podnese krivičnu prijavu, ali postupak može da pokrene samo javni tužilac, jer je to delo koje se goni po službenoj dužnosti. A tužilac može da ne uradi ništa i mi ne možemo da saznamo razloge zašto. Postoji mogućnost žalbe, ali se ne sećam kada je poslednji put usvojena. Nije mi teško da pišem krivične prijave, ali dok je ova vlast ništa od toga neće proći. Ipak su to dokumenta koja će jednom imati neku istorijsku vrednost, a možda će imati i pravnu u onim delima koja ne zastarevaju“, kaže Rakić Vodinelić. Šta sada kada je Srbija probila brojku od milion zaraženih? I to u trenutku kada glavnokomandujuća koja odlučuje hoćemo li živeti ili ne, tvrdi da su mere nebitne jer veruje samo u vakcine, koje nisu i neće biti obavezne, ali ih imamo. I kada se uspešnost njenog plana može izmeriti u brojkama: prošle godine u septembru (kada nije bilo vakcina) preminula je 71 osoba, a ovoga septembra skoro 1.000. I to samo zbog toga što se Srbija znatno opasnijem delta soju suprotstavila savetom da se nose maske i pravi distanca, iako je inače vrlo diskretan predstavnik SZO u Srbiji Marijan Ivanuša upozorio da imamo veoma malo mera i da bi „bilo korisno kad bi se dodala eventualno još koja“. „Ništa ne funkcioniše, a izjave premijerke su za krivično gonjenje. Van svake struke poništavaju sve zvanične udžbenike koji se izučavaju na medicinskom fakultetu, a takvo iznošenje netačnih informacija koje se tiču epidemije je po zakonu o Zaštiti stanovnika obmanjivanje i dovođenje građana u zabludu. A ta zabluda građane dovodi u opasnost da rizikuju svoje zdravlje i svoj život“, kaže dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta. Nažalost, dovodi ih u opasnost i kada su obavešteni. Država ne može da garantuje vakcinisanom građaninu ili nevakcinisanom detetu, koji imaju masku, da se neće zaraziti od nekog bez maske kome je kovid i zvanično potvrđen ali nije smešten u izolaciju već se šeta po državnim institucijama jer, kako kaže premijerka „nemamo jednog inspektora po jednom stanovniku i to ne može da se iskontroliše“. Pa gde su nestali nakon što su uspešno celu državu prošle godine držali u zatvoru? I što ne nabave nove, jer u zakonu (član 3) nedvosmisleno piše da se zaštita sprovodi „kontrolom sprovođenja mera i obezbeđenjem materijalnih i drugih sredstava za njihovo sprovođenje“. Zar ekonomski tigar stvarno ne može da nabavi sredstva i obezbedi mehanizme minimalne zaštite i zar zbilja nemamo tužioca koji u tome ne vidi krivičnu odgovornost? Prvu priliku da proverimo postoji li, imaćemo kada vidimo odgovor na tužbu koju je nedavno podneo profesor Medicinskog fakulteta Slobodan Marinković protiv Ane Brnabić „zbog nečinjenja“ i ministra prosvete Branka Ružića zbog „pokušaja uništavanja zdravlja naše dece u školama“. U otvorenom pismu javnosti je istakao da je od njih čuo najmonstruoznije izjave koje „nedvosmisleno pokazuju njihovu nameru da se, preko nekontrolisane epidemije, zarazi ili umre više od polovine stanovnika Srbije (kad se nevakcinisanima pridodaju stotine hiljada dece, ali i 20 odsto vakcinisanih)“, čime su „namerno sveli stanovnike ove države na nivo Darvinove prirodne selekcije, tj. biološke zakonitosti koja važi za životinje“. A što se tiče sudbine njegovih krivičnih prijava, ističe da će, ukoliko javni tužilac ne pokrene krivični postupak protiv njih, biti primoran da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Srećom u Strazburu ne važe isključivo sud partije i lični afiniteti Zagorke Dolovac, a žalba iskazana Evropskom sudu je moguća u slučaju da tužilaštvo ne uradi sve što mu je u moći a spada u njegovu nadležnost. Drugo je pitanje kako će naši državni organi da reaguju na presudu iz Strazbura imajući u vidu da ih prethodne baš i nisu potresale, a da su sa njihovim izvršenjem (recimo slučaj nestalih beba) i te kako umeli da prekorače rok. Nečinjenje koje se pominje i u već pomenutoj tužbi, ali i u nekim za koje nezvanično saznajemo da će uskoro da uslede, nije jedino krivično delo koje trenutno imamo kada je u pitanju epidemija. Posebno ne kada je u pitanju premijerka. „NJoj bi se na teret moglo staviti i to što se oglušila na nedavne preporuke medicinskog dela KŠ koji je predložio da se nakon 17 časova zatvori sve osim zdravstvenih institucija, apoteka, prehrambenih radnji i benzinskih pumpi. Rekla je da je to odbijeno, a ne znamo ni kakav je kvorum bio, da li je to doneseno jednoglasno ili je to samo odbio politički deo. Ne postoji nijedan akt kojim je uređeno kako se to radi, osim ako nemaju neke svoje interne akte sa kojima mi nismo upoznati. Uz to nam nije dala obrazloženje već samo svoj lični stav da ne veruje u mere već samo u vakcinaciju. Ako veruje u vakcine, zašto onda nije prihvatila ili sama načinila predlog da se određene kategorije stanovništva (zdravstveni radnici, zaposleni u javnim službama) obavezno vakcinišu? Time je prekoračila granice svojih ovlašćenja i načinila krivično delo koje se zove zloupotreba službenog položaja, a ono podrazumeva da pribavite neku korist sebi ili trećim licima ili teže povredite nečija prava. Korist je pribavila svima koji ostaju da rade i posle 17 sati, iako za to nema opravdanja (kockarnicama, noćnim klubovima, kafanama, organizatorima sportskih utakmica...), a ozbiljna povreda prava drugih lica sastoji se u tome što je takvu meru odbila u trenutku kada je zdravstveni sistem potpuno preopterećen i kada su otkazane operacije teškim bolesnicima, zbog čega mogu ne samo da izgube zdravlje već i život“, kaže Vesna Rakić Vodinelić. Nema sumnje, mnogi će ga izgubiti. Pritom, njihove porodice neće moći da dođu do pravde na način na koji se to može u civilizovanim državama u kojima su moguće zajedničke tužbe, kakve su već pokrenute u Velikoj Britaniji, Italiji, Francuskoj, pa čak i Kini. Pravno je to moguće jedino ako bi se išlo preko neke organizacije za zaštitu ljudskih prava, ali nijedna nije zainteresovana – svesne su da u ovom trenutku ne postoji mogućnost da se dobije spor protiv države, a suviše su siromašne da bi platile enormne troškove i takse kada ga izgube.