Već viđeno

Potrošači širom sveta, a naročito u zemljama poput Srbije, ovih dana doživljavaju deža vi. Nakon godina inflacije koja je u pojedinim trenucima bila toliko niska da ju je bilo potrebno i podsticati, medijski prostor ponovo pune vesti o svakodnevnim poskupljenjima. Cene sirovina, berzanske robe i hrane vinule su se u nebesa, preciznije probijaju maksimum u poslednjih deset godina, a niko, pritom, još uvek ne radi ništa konkretno kako bi došlo do smirivanja inflacije i vraćanja u uobičajene granice. I nije Srbija u tom globalnom trendu nikakav izuzetak, niti ovde cene rastu brže nego u nekim drugim zemljama - razliku čini činjenica da ovdašnjim potrošačima sećanja na stope inflacije koje su do pre desetak godina uglavnom bile dvocifrene još uvek nisu izbledela, a i sama pomisao na ono što se u monetarnom sistemu dešavalo s kraja osamdesetih i početkom devedesetih čini ih posebno nervoznim. Monetarne vlasti širom sveta smiruju tržišta navodima da se ne dešava ništa zabrinjavajuće i da je u pitanju „prolazni“ fenomen divljanja cena kao posledice kovid krize, ali sa druge strane, pojedini ekonomisti upozoravaju da centralni bankari ovako nešto pričaju zato što su nemoćni da se suoče sa situacijom i da inflaciju obuzdaju na adekvatan način. Ako se opet tačnim ispostave tvrdnje koje mesecima stižu od Nurijela Rubinija, neumornog u nastojanjima da upozori kako se svet nalazi pred jednim od najgorih ekonomskih fenomena, a to je stagflacija (istovremeni rast cena i pad privredne aktivnosti), a centralne banke u gotovo mat poziciji, ovaj ekonomista mogao bi umesto nadimka „doktor propast“ dobiti nadimak „prorok“. Hoće li Rubini biti u pravu? Je li ovo uvod u neku novu krizu ili je trenutno divljanje cena samo kratkotrajno prilagođavanje na situaciju u kojoj narasla tražnja nema adekvatan odgovor u ponudi? Mogu li se cene smiriti već polovinom naredne godine ili je došao kraj eri jeftinog novca i niske inflacije? Šta mogu biti posledice ukoliko centralne banke budu primorane da zatežu rasklimatane monetarne stege i povećavaju kamatne stope kako bi ispunili svoj glavni zadatak, a to je inflacija? Ko bi u tom slučaju mogao nastradati? Ekonomista Slaviša Tasić objašnjava za NIN da ova situacija „miriše na stagflaciju“, ali kaže da još uvek to nije. „Kriza može doći sa strane tražnje i sa strane ponude. Ako je tražnja problem, ona se nadoknadi tako što država više troši ili centralna banka štampa više novca. Upravo to je rađeno posle krize 2009. Sada, međutim, imamo krizu ponude, najpre zbog kovida, onda zbog pokidanih lanaca snabdevanja, sada zbog problema u energetskom sektoru, i sve je to problem na strani proizvodnje, odnosno ponude. Ako na jednoj strani imate fiskalne i monetarne stimulanse, a na drugoj ne možete na te stimulanse odgovoriti adekvatnom ponudom, onda to odlazi na rast cena. I to se trenutno dešava svetskoj ekonomiji“, objašnjava naš sagovornik navodeći da su fiskalne i monetarne vlasti pokušale da problem reše upravo intervencijama, što jeste imalo nekakav efekat, ali nedovoljan za oporavak, jer kako kaže „ispostavlja se da postoje strukturni problemi u ponudi koji se ne mogu rešiti makroekonomskim merama. Suštinski, ako imate monetarni stimulans, a zastoj u ponudi, to stvara stagflaciju. Da li će se ona i desiti, zavisiće od rešavanja problema u lancu nabavki“, zaključuje Tasić. Drugim rečima, sve dok se proizvodnja odnosno ponuda ne izbalansira sa tražnjom cene će biti veće. A veće cene otežavaće poslovanje, pa samim tim i privredni oporavak. Primera radi, podaci iz prošle godine pokazivali su da građevinarstvo raste uprkos kovid krizi, odnosno da nema zastoja na tržištu nekretnina. Ali, situacija se u 2021. promenila, najpre zbog značajnih skokova cena građevinskog materijala, pa se danas umesto o uzletu ili procvatu govori o tome kako će građevinarstvo usporavati globalni oporavak. Cene gvožđa, aluminijuma, drveta i gotovo svih drugih sirovina neophodnih u ovoj vrsti industrije krenule su već početkom ove godine, najpre sa blagim, a onda i sve većim rastom, što je investitore dovelo u problem. Više cene inputa otežavaju im sada izgradnju, što će onda dovesti do usporavanja rasta građevinarstva, a u krajnjem ishodu i do usporavanja celokupnog ekonomskog rasta, pošto i Srbija pripada grupi zemalja čiji je rast poslednjih godina „vukao“ upravo ovaj industrijski sektor. Još veću uznemirenost među privrednicima i potrošačima izazivaju vesti o eksploziji cena nafte, gasa ili električne energije, što tek ne može a da ne ostavi posledice po poslovanje privrede i njen očekivani oporavak. Mediji pišu kako tržište gasa u Evropi trese cenovna groznica zbog činjenice da je došlo do zastoja u isporukama tečnog naftnog gasa, a sa druge strane količine koje se drže u podzemnim skladištima upravo kao obezbeđenje za ovakve situacije nisu dovoljne da odgovore potražnji, što stvara pritisak na rast cene ovog energenta. Barel nafte na svetskim berzama takođe beleži rast, ali ono što posebno zabrinjava jeste poskupljenje struje. Evropa je praktično usred energetske krize koja, kako smatraju pojedini energetski stručnjaci, neće uopšte trajati kratko. Zbog politike koja zagovara veći udeo „zelene energije“ i smanjenje proizvodnje struje prljavim tehnologijama, ali i veće oslanjanje na gas, mnoge zemlje danas doživljavaju energetski šok. Stručnjaci objašnjavaju da su takse koje plaćaju zagađivači ili oni koji proizvode struju iz termokapaciteta samo delom dovele do skoka cene električne energije, ali da je zapravo ovo danas ceh manjkavosti nove energetske politike prelaska na čistu energiju i prevelike vezanosti za gas, čija je cena značajno porasla. Zahtevi da se takva politika preispita, odnosno da se reše problemi sa kojom se danas suočavaju proizvođači u Evropi, onemogućeni da posluju u okolnostima ovolikog rasta cena sirovina i energenata, već se mogu čuti širom Evropske unije. Ništa drugačije nije ni u ovom regionu. Iako nadležni u Srbiji uveravaju da gasa ima dovoljno na lageru, te da se cena za potrošače neće menjati sigurno do početka sledeće godine, kao i da će biti dovoljno struje, javnost se pita po kojoj to ceni. Jer ako i jeste za domaćinstva kilovat-sat među najjeftinijim u Evropi, privreda električnu energiju kupuje na tržištu, što znači da ukoliko se nije obezbedila pre nego što je cena počela da divlja, ovih dana tu energiju plaća daleko više. To će, sa jedne strane, otežati poslovanje privrede, a sa druge dovesti do porasta cena onoga što oni budu proizvodili. Ili, kako reče naš sagovornik, mirisaće na stagflaciju. Međunarodne finansijske institucije već su revidirale svoje julske procene, pa MMF sada tvrdi da će očekivane stope ekonomskog rasta ipak biti nešto manje od ranije prognoziranih šest odsto, a sve to zbog rizika dugova, inflacije, kao i neuravnoteženog izlaska pojedinih zemljama iz pandemijskih ograničenja. Ni iz Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija ne dolaze ohrabrujuće vesti. Nakon julskog predaha, cene hrane su opet porasle u poslednja dva meseca, te se nalaze na desetogodišnjem maksimumu. Samo cene biljnih ulja bile su ovog septembra veće za 60 odsto u poređenju sa prošlogodišnjim. Uzroci za ovaj skok cena hrane nalaze se u porastu cena žitarica i drugih sirovina, a sve to zbog ponude koja ne može adekvatno da odgovori na naraslu tražnju. Potrošačima u Srbiji vesti koje svakodnevno čitaju i slušaju o tome kako je litar ulja poskupeo na više od 200 dinara, odnosno kako danas možemo kupiti 84 litra manje nego pre godinu dana za prosečnu platu, mirišu na neka loša vremena. Ona kada su cene divljale iz sata u sat, a trgovinski rafovi opusteli preko noći. Ekonomisti sa kojima smo razgovarali kažu da se u Srbiji dešava ono što se dešava u celom svetu, te da je strah od hiperinflacije nerealan, i uprkos činjenici da je naša ekonomija na inflaciju daleko osetljivija nego što je to slučaj sa razvijenim zemljama naviknutim decenijama na niske stope inflacije, na kakve smo mi navikli tek poslednjih godina. Odgovarajući na pitanje da li je ovaj trenutni rast cena sirovina i berzanskih proizvoda prolazan ili će se ispostaviti da je Rubini u pravu, Đorđe Đukić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, kaže da će sve zavisiti od američkih Federalnih rezervi (FED). „Sve je u rukama FED-a. Zbog moći američkog dolara oči svih korporacija i investitora uprte su upravo u FED. Svedoci smo da je svaki njihov dosadašnji signal da je situacija pod kontrolom, odnosno da nema potrebe za pooštravanjem monetarne politike i podizanjem kamatne stope, na tržište uticao umirujuće. Tržište je, dakle, reagovalo mirnije nego što bi se to očekivalo. Otuda i nije bilo tolikih inflatornih pritisaka kakvi su se mogli očekivati zbog rasta cena energenata i sirovina, odnosno neke panične reakcije tržišta na rast cena“, objašnjava Đukić. Ipak, nastavlja naš sagovornik, „situacija se poslednjih dana menja i reakcije pojedinih članova Odbora FED-a mogu se protumačiti kao signal da će inflatorni pritisci biti jači, odnosno dugotrajniji nego što se očekivalo doskoro, te da će američka centralna banka morati da na to reaguje povećanjem kamatne stope“. Đukić kaže da bi se centralne banke mogle naći u polubezizlaznoj situaciji, odnosno razapete između potrebe da se zauzdava narastajuća inflacija povećanjem kamata i posledicama koje bi to povećanje moglo imati na servisiranje dugova, što državnih, što privatnih. „Najpre, da razjasnimo. Inflacija je u razvijenim zemljama, naročito u SAD, davno uvedena u mirne vode i otuda toliko blaga reakcija na ovoliko štampanje novca. Jednostavno, tržište se naviklo na nisku inflaciju i nije reagovalo nervozno. Drugo, kada govorimo o mogućem rastu inflacije, ne pričamo o hiperinflaciji, to su neozbiljne izjave, nego o rastu iznad zacrtanih koridora. Postoji bojazan da su ovi inflatorni pritisci trajnije prirode nego što se mislilo i to bi moglo naterati FED da zaoštrava monetarnu politiku, a svako zaoštravanje imaće za posledicu krizu dugova. Otuda ta nezavidna situacija u kojoj se nalaze centralne banke. Još gore je sa Evropskom centralnom bankom čiji manevarski prostor je još manji nego FED-a pošto ona kasni u svojim reakcijama, čekajući odluke država članica. Ona je praktično zarobljenik fiskalnih vlasti država članica i ne usuđuje se da izađe iz zone nulte kamatne stope, čekajući da vidi hoće li se članice dogovoriti kako će i u kojoj meri podsticati rast. I ko će snositi trošak naraslih problema u pojedinim zemljama, poput Italije“, ukazuje Đukić. Sagovornik NIN-a objašnjava da postoje i faktori koji bi mogli smirujuće uticati na inflaciju, ali da će krajnji ishod zavisiti od odluke FED-a na koji način će reagovati na ovo što se trenutno dešava. „Ispumpavanje inflatornih pritisaka može doći sa nekoliko strana. Postoji manjak radne snage u pojedinim segmentima tržišta radne snage, što smanjuje tu vrstu pritiska. Zatim, postoje procene da su na tržištu kriptovaluta propale milijarde dolara, što smanjuje količine novca u opticaju. I na kraju, kao što vidimo, nema adekvatne ponude na naraslu tražnju, odnosno postoji i pritisak stagnacije“, kaže Đukić navodeći da nije danas lako biti centralni bankar. „Od centralnih banaka, ali pre svega FED-a, sve zavisi. Moramo znati da situacija u svetskoj ekonomiji nije bila sjajna ni pre početka pandemije i postojala su žarišta. Sada, kada je pandemija izazvala sve ove probleme, od štampanja para do pokidanih lanaca snabdevanja, monetarne vlasti tek imaju težak zadatak. Moraju krajnje pažljivo stezati monetarnu politiku, jer svaki skok kamatnih stopa uticaće na dugove, nervozu i neizvesnost na tržištima.“ Naše monetarne vlasti za sada nisu podigle referentnu kamatnu stopu koja je i dalje jedan odsto. Tvrde da za tim u ovom trenutku nema potrebe, jer je avgustovska stopa inflacije od 4,3 odsto posledica, sa jedne strane, povećanih cena voća i povrća zbog suše, dok je sa druge strane, na taj skok cena uticala i „niska prošlogodišnja baza i faktori na strani ponude na koje monetarne vlasti ne mogu da utiču“. U NBS naglašavaju da će inflacija u narednom periodu verovatno izaći iz ciljanih okvira, što se i desilo, jer je u utorak saopšteno da su između dva septembra cene porasle 5,7 odsto, a ostaje da se vidi da li će se „u drugoj polovini naredne godine vratiti u ciljani okvir, kada iščeznu efekti ovogodišnjeg rasta svetskih cena primarnih proizvoda i troškovnih pritisaka u proizvodnji i transportu“. Nosioci monetarne vlasti u gotovo svim državama, uključujući i našu, još uvek ne odustaju od relaksirane monetarne politike, bez obzira na divljanje cena sirovina, hrane, energenata, kao i na upozorenja ekonomista da situacija sa inflacijom uopšte ne mora biti tako naivna i kratkoročna kao što se tvrdi. Pitanje je, međutim, da li ta njihova relaksiranost proističe iz uverenja da će sa inflacijom zaista veoma brzo sve biti u redu ili, pak, iz nemogućnosti da pronađu adekvatno rešenje za novonastale probleme? Ako bi gledali samo u sopstveno dvorište i radili samo ono što im je glavni zadatak, a to je držati inflaciju pod kontrolom, i državi, i privredi, pa i građanima naneli bi štetu, jer bi njihovi dugovi najednom porasli, što ne samo da uvodi pojedine države u dužničku krizu, već i pojedine kompanije u bankrot. Nije li upravo to razlog što se i dalje čeka sa zatezanjem monetarnih stega u nadi da će se globalni lanci snabdevanja, pokidani zbog kovid krize i karantina, što pre ponovo povezati, a što bi onda trebalo da donese balans između ponude i potražnje, a time i smirivanje cena i ekonomski oporavak. Samo, nadaju li se oni uzalud da se problem može rešiti bez njih?