Čokoladni prosvetitelj

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je političar. Predsednik Vučić je državnik. Predsednik Vučić je reformator. Ali predsednik Vučić je iznad svega i pre svega - prosvetitelj. A materijala za prosvećivanje među nama, dao Bog, ima. Poput Dositeja Obradovića, Vučić nas prosvećuje svakodnevno. Da se razumemo, on nije idealan. Ne razume se u mobilne telefone, ne zna kako da koristi Skajp i generalno nije vičan tim tehnološkim novotarijama, ali zato nas svakodnevno uči, na primer, toponimima i ekonomskoj statistici. Ali ne samo to. Poput Dositeja, predsednik Vučić takođe u našu zemlju donosi nove, nikada do sada viđene stvari.  Ne, nije nam doneo krompir, pošto je Dositej to već uradio, ali nam je zato podario - čokoladu. Nedavno je u Novom Sadu otvorena fabrika čokolade Beri Kalebo, a predsednik je izjavio: „Srbija je sada na mapi onih koji prave čokolade, a to je velika stvar za našu državu.“ Dok je ceo civilizovani svet bio u prilici da ovu poslasticu konzumira vekovima unazad, mi to nažalost nismo mogli. Svaku priliku i mogućnost da uživamo u čokoladi uskratio nam je, a ko bi drugi, lično Dragan Đilas. Ne znamo još kako, ali nema ko drugi da bude, taj bi i deci oteo i sažvakane žvake iz usta, a kamoli čokolade.  Dakle, tek kada je Vučić došao na vlast, uspeli smo da dobijemo ovu poslasticu za široku narodnu upotrebu. A koliko je to težak i komplikovan proces, govori i činjenica da je čak i Vučiću trebalo devet godina da dovede čokolade u Srbiju. Celih devet godina on je simultano pregovarao o Kosovu i o čokoladama i tek sada je uspeo da reši bar jedan od ta dva problema.  Tako će srpski živalj ubuduće na svojim ognjištima moći da gricka te ukusne table, a možda će moći da napravi i toplu čokoladu sa šlagom. A da, nemamo fabriku šlaga. Dobro, ništa, sačekaćemo da nam Vučić donese i šlag. Strpljivi smo ljudi. Ako smo čekali tolike vekove na čokoladu, možemo još mandat-dva na šlag. A tek kad bismo dobili neke gumene bombone ili maršmelou, da butnemo u čokoladu, pa gde bi nam kraj bio?  Ali hajde, nećemo da budemo alavi. Ako ćemo realno, prvo što bi trebalo da dobijemo nakon čokolade je neki keks. Čuli smo da ta poslastica postoji, videli smo slike na internetu, poznanici iz inostranstva su nam opisivali ukus, retki odavde su i probali kad su negde putovali, ali nikada u Srbiji nije izgrađena ni jedna jedina fabrika keksa. Zato je neophodno da sve svoje državne resurse i svu državnu mudrost predsednika Vučića usmerimo na otvaranje prve srpske fabrike keksa. Ili ne mora čak ni da bude srpska, dovoljno je da bude u Srbiji. Stavimo sve po strani, sve probleme i sve podele i fokusirajmo se na jedan cilj. Da pomognemo predsedniku da nam donese keks! I zapamtite, ne kaže stara poslovica džabe: „Samo zemlja koja ima sopstveni keks je jaka zemlja.“