Ni rat, ni mir

Tokom prvih pet dana oktobra, više od 150 aviona kineske Narodnooslobodilačke armije projezdilo je vazdušnim prostorom ostrvske države Tajvan, koju Kina smatra delom svoje teritorije. Oko 160 kilometara Tajvanskog moreuza već je jednom sudbinski pređeno, doduše brodovima, i to 1949, kada je okončan 22 godine dug građanski rat između kineskih nacionalista i komunista. Prvi su posle političke i vojne dominacije doživeli poraz i pobegli su iz Kine na Tajvan, pred osvetničkom crvenom furijom Mao Cedunga. Od tada do danas traje diplomatski sukob dveju vlada, koji uprkos učestalim najavama eskalacije nikada nije prerastao u oružani. Po svoj prilici, tako će biti i sada. Inače, prvi oktobar od te lomne 1949. ima posebnu težinu u kineskoj nacionalnoj svesti, nezavisno od političkih stavova pojedinaca – tada je proglašena Narodna Republika Kina i tada je počelo povlačenje nacionalista, koje je krunisano bekstvom na obližnje ostrvo u decembru. Nedavni sporni lupinzi kineske vojske otuda se ne tumače samo kao provokacija, već i kao najava ostvarivanja pekinškog sna o zvaničnom sjedinjavanju Tajvana i matice. Kineskog predsednika Si Đinpinga sledeće godine očekuje Kongres Komunističke partije Kine, na kojem niko ne očekuje da ne uđe u treći mandat, ali na kojem će Si izvesno želeti da konsoliduje svoje unutrašnje i regionalne pozicije. Uvek neposlušni Hongkong već je umiren u te svrhe, a na red je došao i Tajvan. Istini za volju, najmanje dva puta u ovom veku se zveckalo figurativnim oružjem. Pre osamnaest godina, američki eksperti za azijsku politiku DŽastin Bernije i Stjuart Gold tvrdili su da će zvanični Peking izvršiti invaziju na ostrvo do kraja decenije. Pre osam godina, tadašnji ministar odbrane Tajvana tvrdio je da će se isto desiti do 2020. Sada aktuelni ministar vojni Čiju Kvo-čeng očekuje blic-krig do 2025. Ovakve najave imaju dvostruku ulogu – s jedne strane pripremaju naveliko otupelih 24 miliona stanovnika za takav scenario (dopisnici javljaju da se o avio-manevrima u prestonici Tajpeju vrlo malo govorilo), a s druge skreću pažnju međunarodne zajednice. Tajvan to s uspehom čini od poslednjih decenija prošlog veka, kada je, raskrstivši sa zapadnim parama pomaganom profašističkom diktaturom, ponovo uz obilje sredstava iz zapadnih centara moći, začuđujuće brzo i uspešno razvio tržišnu ekonomiju i politički pluralizam. Danas svoje mesto u međunarodnim odnosima često pravda reputacijom brane koja sprečava kinesko širenje na Pacifik. No, budući da decenije pred nama neće ličiti na one neposredno posle pada Berlinskog zida i gašenja Varšavskog pakta, prostor za druga tumačenja postoji. Bivši izveštač Ujedinjenih nacija i stručnjak za međunarodno pravo Ričard Falk smatra da rat nije nemoguć, jer moć još od Hladnog rata nije bila toliko jasno podeljena na dva klastera. Dok Evropska unija grca pod težinom sopstvene birokratije i dok SAD pokušavaju da ustanove svoj kurs nakon odlaska Donalda Trampa s vlasti, postoji realna šansa da Kina zaista uradi ono što je, recimo, Rusija uradila s Krimom 2014, a potom i s Donbasom – naime, da proceni da posledice eventualnog pokušaja aneksije Tajvana jednostavno neće biti previše drastične, čak i uz pokoji ispaljeni metak. Zato jeste simptomatično kada Vladimir Putin kaže da „Kina neće ni morati da koristi silu“, te da će „povećanjem svog ekonomskog potencijala uspeti da bez pretnji sprovede svoj nacionalni plan“. Ništa manje zanimljive nisu ni izjave japanskog ministra odbrane Nobuoa Kišija, koji nije isključio mogućnost vojne intervencije ukoliko dođe do eskalacije problema. Ministarka spoljnih poslova Australije Maris Pejn obavezala se na „jačanje veza s Tajvanom“. Naposletku, DŽo Bajden je ponudio staro tumačenje novonastale situacije. Izrazio je radost što se s kineskim kolegom lako dogovorio o daljem sprovođenju Tajvanskog sporazuma. A taj sporazum, iako defakto neformalan, prilično verno dočarava odnose među današnjim velesilama. Naime, kada su 1949. proglašene dve Kine, dobar deo ostatka sveta je diplomatske odnose gradio sa zvaničnim Tajpejom, a ne s Pekingom. S vremenom je mnogima postalo jasno da će između dve države ipak morati da bira važniju – dakle, komunističku. Zato Tajvan dan-danas priznaje svega 15 zemalja, a među njima je najuticajnija verovatno Paragvaj. Većinu ostalih prosečan poznavalac geografije ne bi umeo ni da nađe na mapi. Iako SAD ne prepoznaju Tajvan kao suverenu državu, pre tačno godinu dana su mu prodale 1,8 milijardi dolara vredno naoružanje. Već 7. oktobra ove godine, malo nakon što su kineski avioni završili svoju vojnu vežbu u tajvanskom vazdušnom prostoru, Volstrit džurnal objavio je saznanja da nekoliko desetina američkih specijalaca i marinaca uveliko sarađuju s tajvanskom vojskom na dizanju borbene gotovosti. Otprilike u isto vreme, Tajvanskim moreuzom prokrstarili su po jedan američki i australijski ratni brod, što se nije naročito dopalo kineskom ministarstvu odbrane. Tajvanski sporazum, dakle, podrazumeva prećutni dogovor zvaničnog Pekinga i drugih centara moći da on za većinu ostane jedina kineska prestonica, ali da bilateralni odnosi s Tajpejem svejedno mogu da se odvijaju bez mnogo posledica, pa su tako i Trampova i Bajdenova administracija redovno slale visoke zvaničnike u diplomatske posete Tajvanu. Predsednik Saveta za spoljne odnose Ričard Has smatra da zvanični Vašington mora da nastupa oprezno i asertivno. S jedne strane rizikuje pogoršanje odnosa s jednim od najvećih takmaca, ali i potencijalnih saradnika, a s druge u pitanje dovodi tajvanski suverenitet. „Koliko god kineski lideri želeli Tajvan, stalo im je i da održe moć i monopol Komunističke partije. Skupoceni rat bi ovo doveo u pitanje. Ali ako Tajvan proglasi nezavisnost i ako je SAD priznaju, mnogi u Kini bi invaziju videli kao neizbežnost. Cilj SAD je da preduprede prvu i izbegnu drugu mogućnost“, napisao je Has u autorskom tekstu za Prodžekt Sindikejt na čije objavljivanje NIN ima ekskluzivna prava u Srbiji. I, dok je malo verovatno da će zvanični Peking ikada odustati od ujedinjenja s Tajvanom, mogućnost ratnog razrešenja ipak je svedena na minimum. To je 9. oktobra rekao i sam Si Đinping, potcrtavši da očekuje „mirno prisajedinjenje“ i da je spreman da na njega čeka. Junska sondaža tajvanskog javnog mnjenja mu ne ide u prilog, koliko god bila naručena i sprovedena od strane tajvanske države – svega deset odsto Tajvanaca deli Sijeve snove, dok rekordnih 26 odsto stanovništva želi proglašenje zvanične nezavisnosti. Taj sentiment se udvostručio za manje od tri godine, kada je slična anketa sprovedena poslednji put, nesumnjivo pod uticajem dešavanja u Hongkongu tokom prethodne dve godine. Preostale dve trećine stanovništva zagovara održavanje dosadašnjeg statusa kvo. Predsednica Cai Ig-ven prošle nedelje poručila je da Tajvan neće popustiti i da će „nastaviti da jača odbranu kako bi osigurao da niko ne može da ga prisili da krene putem koji nam je Kina zacrtala“. Paradoksalno, glavni tajvanski opozicioni političar Erik Ču, inače predsednik Kineske nacionalističke partije, iste one koja je potučena 1949, najavljuje da će u slučaju pobede na izborima 2024. raditi na otopljavanju odnosa s Pekingom. U tom slučaju, spirala istorije bi nacionaliste i komuniste dovela za isti pregovarački sto još od kraja građanskog rata 1949.