Kad se pero umače u krv

Oni koji ga ne poznaju, a čitali su Stovarište, prvu knjigu Sergeja Trifunovića, ozbiljno su iznenađeni. Oni koji ga znaju, čude se da se ova zbirka priča i pesama nije ranije pojavila. On kaže da su za nastanak ove knjige zaslužne četiri osobe: prvi je muzičar Branimir Štulić, koji je u jednom trenutku zatražio da Sergej napiše nešto o njemu. Drugi je Perica Gunjić, urednik Plejboja koji mu je tražio da piše kolumnu za ovaj časopis, jer je čitao u Vremenu Sergejev tekst o DŽoniju Štuliću, pa je shvatio da ovaj ume i da piše. Naravno, presudio je novac koji mu je dao i koji mu je dobro došao dok je boravio u Americi. Treća osoba je muzičar Đorđe Miljenović, zvani Skaj Vikler, koji je čitao te tekstove u Plejboju i kada su se upoznali nagovarao je Sergeja da piše, tvrdeći da je to veoma dobro. A onda je došla Nina Gugleta, najbitnija osoba koja mu je zapravo naručila knjigu. Knjigu Stovarište je radio poslednje tri godine, za nju je kupio novi laptop, ispisao je 13 pesama i 10 priča, i ovih dana će se pojaviti u knjižarama, i zvanično će biti promovisana 21. novembra sa Sajmu knjiga u Puli. Sergej Trifunović, pisac, tamo je dobio svoje veče. Zašto baš Stovarište? Moja knjiga je zaista stovarište raznih situacija, momenata i osećanja u mom životu, presečene pričama koje su se uglavnom desile, i nekom poezijom. Pre neki dan sam video na zidu jedne kafane natpis: Poezija služi da se kažu neke stvari koje se ne mogu izgovoriti. E, meni je poezija u ovoj knjizi upravo to. Neke stvari mogu da stanu samo u pesmu, ne mogu da stanu u priču. Kada je počelo da se pravi ovo Stovarište? Počelo je da se pravi 1994. godine na snimanju filma Tuđa Amerika. Ja do tada nisam nigde bio van zemlje, osim u Beču na koncertu Stonsa i usput sam video Bratislavu. Snimajući Tuđu Ameriku, Goran Paskaljević me je odveo u Pariz, Hamburg, NJujork, Atlantu, Meksiko, Grčku. Tako sam ja dva i po meseca po aerodromima i u nekim neverovatnim mestima, pisao neke impresije koje sam krstio kao crtice. Pisao sam i pesme kao dobar izduvni ventil, ali i zato što sam bio zaljubljen pa me teknulo na poeziju, što bi rekli Makedonci. Znajući šta radim, Nina Gugleta iz izdavačke kuće Arete me je nagovorila da pišem knjigu, ali je korona onemogućila tu finalnu saradnju. Onda sam ja na nagovor Ane Marije Rosi otišao kod Vladislava Bajca u Geopoetiku i, na sreću, njemu se knjiga dopala. I zbog toga sam mu bezmerno zahvalan. Ja sam hteo da se ta knjiga zove Crtice, ali kada sam na kraju video da neke priče imaju i po 35-40 strana, shvatio sam da to ne mogu biti crtice, već da je to stovarište. U koje sam tovario lopatom. Što kaže u predgovoru divni Peca Popović, kome sam zahvalan zbog toga, „umakao pero u krv“. Vlastitu krv? A čija bi drugo mogla da bude? Mogla je da bude krv osoba o kojima pišete? Da, ja jesam pisao o drugim ljudima. Žarko Laušević mi je, kad je pročitao knjigu, rekao: Ti ne pišeš o sebi, ti pišeš o drugima. A Bojan Zulfikarpašić, koji nije čitao knjigu, niti ima pojma da ja pišem knjigu, rekao mi je kako je čitao autobiografiju Djuka Elingtona i iznenadio se da ovaj uopšte ne piše o sebi, već o drugima. Ja sam tu našao ključ za svoje priče. Da ne pišem o sebi već o drugima. Mislim da je glupo i nezahvalno pričati o sebi. Ti najbolje i najviše možeš da kažeš o sebi kroz priče o ljudima koje si poznavao, voleo... I izbor ljudi o kojima pišete govori o vama – LJuba Tadić, Stevo Žigon, DŽim DŽarmuš, Spajk Li, Hoakin Finiks, Bob Dilan, Šon Pen, Derek DŽejkobi, Vlatko Stefanovski, Ivana Dimić...? Da. Tu su i Stivi Vonder, DŽoni Štulić, Marlon Brando... Ja sam celu knjigu napravio na digresijama, i to jesam ja. A o sebi zaista ne znam šta bih više pričao. I mislim da je neukusno pričati o sebi ako si imao priliku da budeš s nekim ljudima koji su bili toliko zanimljivi. Zapravo, pišući o drugima, čovek piše o sebi. Veoma ste nežni prema junacima knjige, i oni su u prvom planu, a ne vi. Liči li to na vas da niste u prvom planu? Ja nisam nikada voleo da sebe stavljam u prvi plan. Možda sam ja samo glasan pa se zbog toga tako čini. Vrlo lako osetim na sceni ko je vučna snaga i ko je frontmen. I nemam ništa protiv da takvom dodajem loptu. Nemam ništa protiv da budem Skoti Pipen Majklu DŽordanu, samo da se pojavi Majkl DŽordan. Ne kažem da sam ja Majkl DŽordan, ali sam onaj koji ume da ga prepozna. Da sam fudbaler, više bih voleo da imam veći broj asistencija, nego golova. Moram da koristim paradigmu sa sportom jer je vrlo jasna. I tu se slažem sa Mijačem i Vujoševićem da nema nikakve razlike između košarkaške utakmice i pozorišne predstave. Nije tačno. U sportu postoji mera svega, u glumi toga nema u brojkama? To me jednom pitao Saša Danilović: Kako vi znate ko je najbolji. Kod nas se pogleda semafor i sve se zna. Objasnio sam mu da kod nas nema semafora, ali svi znaju ko je Marlon Brando. Mnogi će reći za mnoge vaše događaje u knjizi da su neverovatni, da nije moguće kako ste izbegli susret sa Marlonom Brandom, na primer? Uveren sam da su stvari koje se čoveku događaju u životu često mnogo neverovatnije nego što ljudski mozak može da izmisli. To nas je život ovde mnogo puta naučio. Život je mnogo moćniji od bilo kakve fikcije. Za mnoge će ova knjiga biti i dragocen dokument o nekim ljudima iz sveta filma, pozorišta. Voleo bih da je tako, ali ja sam najponosniji na priču o Denji, inspicijentu u pozorištima. Još niko nije napisao priču o inspicijentima, a oni su supstanca pozorišta. Pričao sam priče i o kafanama, često se u knjizi pominje Dan Tana jer se neke priče događaju u Los Anđelesu. Razmišljate li o tome kakve će biti reakcije na vaš literarni prvenac? Ne. To je kao kad napravim predstavu. Važno je da sam ja miran i zadovoljan, koliko god to zvučalo sebično. Što bi rekao onaj kome sam se prvom zahvalio, Branimir DŽoni Štulić: Da sam razmišljao da li će se nekome dopasti moje pjesme, ja ne bih ni jednu napisao. Gledam da zadovoljim svoje kriterijume i da, koliko god je to moguće, nadiđem samog sebe. Kao što reče jedan moj kolega: Najbolja gluma je kad iznenadiš samog sebe. Mislim da je tako i u svakoj oblasti stvaralaštva, da iznenadiš samog sebe. U ovoj knjizi sam uspeo da preskočim samog sebe u nekim vidovima, a pokazalo se do sada da kada sam ja bio zadovoljan, i drugi su bili zadovoljni. Mada, u glumi je sasvim drugačiji odnos. Gluma je timski rad i ti uvek, razmenjujući te lopte, imaš neki fitbek, neki odijum, a u pisanju si sam sa sobom i pisaćom mašinom. Ovde nema odnosa i ti si skoro izgubljen. Zato jedva čekam da knjiga krene ka čitaocima. I ne treba se bojati, ovo nije nikakvo autobiografsko delo, ovo je jedna plažna literatura, a može i za skijanje, za planinu. Kad bih se opredelio za najveću vrlinu ove knjige, gde sam nadišao sebe, onda je to činjenica da sam opisivao brojne ljude, davao im određeno mesto, a lično im ne bih rekao ni zdravo. A nikada nećete provaliti ko su ti ljudi. Zato što o njima govorim onako kako sam ih video u tom trenutku. Taj neko je u toj priči zauzimao određeno mesto i on će i dalje ostati na tom mestu. Svi događaji ispričani u knjizi su istiniti? Stvari koje su mi se događale u životu su toliko fascinantne, da nema potrebe da bilo šta izmišljam. Ima samo jedan deo u knjizi, u jednoj priči, kada se pojave neki fiktivni likovi, ali to mi se tako dopalo da bih sada, zapravo, više voleo da pišem takve priče kao što je ta Život je more. Stovarište je knjiga koju valja doživljavati svim čulima: rečenice možete okusiti, stihove vikati na ulici, odlomci zvuče kao muzika a sve vreme gledate kadrove iz filmova koji čekaju da se snime – piše u predgovoru knjige Peca Popović. Rok kritičar je bio vaš izbor? Ja Pecu jako poštujem, a svoju knjigu nisam doživeo kao neko literarno delo, više kao neki pop almanah, lični pop almanah. Iako se znamo na dobar dan, ja sam ga pitao da li bi on pročitao rukopis. Prihvatio je i posle dva dana mi poslao odgovor: Sergej, ovo nije knjiga, ovo je događaj! Posle toga sam ga zamolio da napiše predgovor, i on je to učinio, što mi predstavlja najveće priznanje do sada. S druge strane, od Vladimira Bajca, Jasne Novakov i cele ekipe u Geopoetici, imam fantastično razumevanje i saradnju. Oni su mi dali toliko ljubavi i energije da sam im veoma zahvalan zbog toga. Pritom, ja sam veliki fan Knjige o bambusu, mislim da je to najbolji nesnimljeni film ikada. Dok sam bio na akademiji, mislio sam kako ću jednog dana od toga napraviti film, jako skup, ali bi vredelo. Da li ste, dok ste pisali, razmišljali o tome šta je literatura koja vas inspiriše, po sistemu, eh kad bih ja? Eh kad bih ja umeo da pišem pesme kao što piše Čarls Bukovski! Za mene on nikada nije bio pisac koga sam voleo, ali kada sam mnogo godina kasnije otkrio njegovu poeziju, ostao sam do danas u uverenju da je to jedan od najvećih pesnika. Čarls Bukovski je sa poezijom učinio nešto što mogu da objasnim samo izrekom Dejvida Bouvija koji kaže: Svako ko je ikada bio na koncertu Velvet Andergraunda, otišao je kući sa namerom da osnuje bend. Dakle, svako ko je ikada čuo Velvete, bio je fazonu hoću da imam bend. Preneseno na slučaj Bukovski, svako ko je čitao poeziju Bukovskog misli da bi to i on morao da proba. Bukovski piše poeziju za koju se čitaocu čini da je dostupna svima. A opet je nedodirljiv. To što on piše deluje tako jednostavno, a zapravo je ta jednostavnost užasno komplikovana. I sigurno te tera da pišeš poeziju. Mene niko od velikana poput Crnjanskog, Nerude ili Majakovskog nije terao da pišem poeziju, kao što je Bukovski. Za njih sam uvek mislio da su nedodirljivi, da im ne možeš prići. A Bukovski je nekako tvoj. Zanimljive su ilustracije za knjigu, ko ih je radio? Te su ilustracije uglavnom radila deca. Mali Đorđe se tu našao tako što ga je preporučila njegova profesorka crtanja, a uradio je neke genijalne crteže. I zove me Srećko Pogačić. To mi je novi pseudonim. Tu su i odrasla deca, moj drug Vladimir Pajić koji je ovog dana kada razgovaramo nacrtao mural Zoranu Đinđiću na Filozofskom fakultetu. Drugi moj drug je Alem Ćurin, ilustrator Feral tribjuna, koji je, nažalost, preminuo dok je radio dva krokija za knjigu. Naslovnu stranu je radio dečak Sin Kurt iz Sarajeva, koji više ne crta pošto je počeo da igra basket. Radite li još nešto kao glumac, osim što i dalje u punoj sali Zvezdara teatra igrate predstavu Voz sa Vojom Brajovićem? Ja sam prijemni ispit na FDU položio sa Bećkovićevom pesmom Ovo i ono. Od tada sanjam da diplomiram sa njegovim Bogojavljenjem. I sada ste odlučili da diplomirate? Ne, sada sam odlučio da bih to radio kao predstavu. Nemate nameru da diplomirate? Imam, ali ne znam kad. Teško mi je da se sada vraćam u školu, a nisam je voleo ni kada je trebalo da idem u nju. Kako može glumac da ne voli glumačku školu? Može, kako da ne može. Moj profesor Vlada Jevtović je na drugoj godini mojih studija shvatio da zapravo ne volim školu. Šta je razlog da ste igrali u seriji Dinastija? Prvo što sam rekao producentu Goranu Stamenkoviću bilo je da sam prihvatio ulogu samo zbog finansijskog momenta. I oni su pristali na taj finansijski momenat. Onda sam ja bio spreman na sve. I vrlo lepo sam se proveo jer sam tamo zatekao jednu divnu ekipu ljudi, među kojima su bile i Milena Živanović i Milena Dautović. U suštini, takva vrsta glume je čisti alat – radnja i postupak. I tako iz dana u dan. Možda to nije postprodukciono ispalo najsrećnije, ali, to je druga priča. Mnogi kažu da u poplavi serija koje se snimaju vas ima najmanje. Je li to još uvek plaćate cenu svog kratkotrajnog bavljenja politikom? Jeste. Ja nisam baš podoban. Ali, suština je u nečem drugom. To zašto mi imamo u ovom trenutku toliko serija je čisto politička situacija. Na delu je rat između Telekoma i SBB i u ovom slučaju mislim da SBB ozbiljno gubi jer nisu uhvatili priključak, a za to vreme Telekom baš trpa. I onda oni koji snimaju za Telekom kažu: Bolje da ga nemam, da ne bih imao probleme, a ovi iz SBB su u fazonu: On je sad u politici, njega gluma ne interesuje. Pita me Nikola Pejaković da li je moguće da me niko ne zove, a ja ga pitam zašto me ti ne zoveš. On odgovara: Ja sam kont’o ti si sad u politici, tebe gluma ne interesuje. Tako je kako je, ja uvek kažem da sve prođe, pa će i ovo. Ima i to da vas bije glas kako je teško raditi sa vama? Za to je najbolje pitati ljude koji su radili sa mnom više od jedanput. I zašto su me zvali tri puta da radimo. O tome je bolje da priča vaša ćerka (Ana Marija Rosi, prim. ur), nego ja. Ona kaže da sam ja najmanje razmažen glumac kojeg poznaje. Ja sigurno jesam težak, ali ja sam težak jer sam zahtevan. Ali, ja ne tražim ništa što ne dajem. Nego, kada dajem, tražim makar isto toliko. To jeste teško i naporno, pogotovo za onoga ko neće, ili ne može, ili ne ume. Tačno je da sam naporan, ali nisam težak. Kako danas da pričamo o politici, koliko vas pogađa sve što se događa na političkoj sceni Srbije? Moram priznati da mene danas više ništa ne pogađa. U svom političkom životu u kojem sam se vrlo intenzivno sfuljao sa scene u ponor, naravno iz najbolje namere, doživeo sam takve ubode u leđa da sam prošle godine popio žešću depresiju. Kada sam izašao iz te depresije, shvatio sam da ipak najviše volim svoje dupe, i rešio sam da me više ništa ne pogađa. Pogađa me jedino kad je moj pas Mile gladan i kad ga ostavim neišetanog. Čovek se najbolje nauči na sebi. Ja sam od njih očekivao sve napade, slanje pandura u Fondaciju, udaranje u glavu... Ono što nisam očekivao su stvari koje su mi bile upućene od meni bliskih osoba. I to me je pogodilo, a ne ono što su mi oni radili. Šta vas je to loše snašlo od bliskih osoba? Nerazumevanje, neodobravanje i prezir. Neki su me, zaboga, prezreli što sam ušao u politiku. I to baš neki ljudi koje sam smatrao bliskima. Da li vam je to kratko vreme koje ste proveli baveći se politikom donelo neko važno saznanje koje niste pre toga imali? Jeste, naravno. Prvo sam shvatio da su ljudi mnogo veća govna nego što možete da zamislite. A onda da su to takva govna, da to čoveka jednostavno ostavlja bez daha. I saznaš, takođe, da neki ljudi za koje si mislio da nisu govna, zapravo jesu velika govna. A najbitnije što sam saznao je da ponovo volim sebe i da najviše na svetu volim sebe. Tako da sam sada u neviđenoj ljubavi sa samim sobom. Hvala politici što mi je omogućila da ovako volim sebe.