Siroti mali funkcioneri

Sve do jeseni prošle godine smeštaj Jovanke Broz bio je ništa više do simbol nemarnog odnosa države prema maršalovoj udovici, paradigma kratkog pamćenja i primer sistemske okrutnosti prema sećanju na eru u kojoj je Jovanka bila prva dama. Vila u Ulici kneza Aleksandra Karađorđevića 75, u kojoj je živela Titova supruga, bila je toliko ruinirana da je, prema njenom svedočenju, navodno samo jedan ćošak bio bezbedan za sedenje u kišnim danima. „Država ne može da izdvoji dva i po miliona evra za renoviranje te vile. Zato će je uskoro ponuditi ili na prodaju ili dati u zakup nekome ko je raspoložen da u nju uloži novac“, govorio je o stepenu njene zapuštenosti i Jovan Vorkapić, direktor Republičke direkcije za imovinu. Bilo je to samo koji mesec pre nego što je rekonstrukcija počela da bi se u vilu uselila predsednica Vlade sa porodicom. Vlada u tehničkom mandatu, mesecima posle izbora 2020, a samo dan pre izglasavanja novog mandata Ane Brnabić sastaje se, 27. oktobra, na sednici sa samo dve tačke dnevnog reda. Jedna je prihvatanje pisane ostavke sekretara MUP-a Milice Ćatić i druga izmena Uredbe o nepokretnostima za reprezentativne potrebe. Dan pre nego što će dobiti novi mandat, vilu u Bulevaru kneza Aleksandra, Brnabić izbacuje iz spiska reprezentativnih zgrada i preinačuje u rezidencijalne. Uredba, prvobitno usvojena jula 2014, krupnu izmenu trpi najpre 2018, kada još jedna rezidencijalna zgrada, u Užičkoj 23, dobija drugačiju, ali trajnu namenu i određuje se „za boravak i reprezentativne potrebe predsednika Nacionalnog saveta za koordinaciju sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom i prijem i boravak stranih gostiju Republike Srbije u okviru te saradnje“. Podzakonski model osmišljen da se na teret građana prebaci odustajanje od unutarpartijske borbe Tomislava Nikolića, predsednika tog Nacionalnog saveta, bivšeg predsednika Republike koji se nije kandidovao za drugi mandat iste te godine i prvog predsednika Srpske napredne stranke, u konačnici završava izbacivanjem vile u Užičkoj iz rezidencijalnih vila i prebacivanjem u reprezentativne. Konačno, rezidencijalnim zgradama koje se koriste isključivo za boravak predsednika Vlade i predsednika Republike ostaju vila u Kneza Aleksandra i takozvana vila „Bokeljka“ u Tolstojevoj 2a, koje treba da služe za boravak predsednika Vlade i predsednika Republike i vila „Mir“ za boravak najviših stranih zvaničnika. Nepoznato je da li Aleksandar Vučić u „Bokeljki“ zaista i boravi. Nakon poslednjih izmena, reprezentativnim zgradama koje se koriste za reprezentativne potrebe državnih organa, funkcionera i lica koja predstavljaju Srbiju ostaju: kompleks u Užičkoj od broja 11 do broja 15, u kome je i rezidencija Josipa Broza i Slobodana Miloševića, zatim Letnjikovac Obrenovića u Plavincu kod Smedereva, objekat u Lackovićevoj 10, „Glavna vila“ u Topoli, Klub poslanika u Tolstojevoj 2 i vila u Botićevoj broj 8. Državnim objektima upravlja Društvo za iznajmljivanje nekretnina Dipos, firma čiji je država stopostotni vlasnik, a uz saglasnost i nadzor Republičke direkcije za imovinu. Odluku o korišćenju objekata donose generalni sekretari predsednika i vlade, na zahtev koji podnosi Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, koja i obezbeđuje boravak. Na ovom spisku nisu objekti koje za reprezentativne potrebe koriste autonomne pokrajine i lokalne samouprave kao ni policijski i vojni organi. Pravo na korišćenje državnih zgrada i vila, prema Zakonu o javnoj svojini (koji boravak u rezidencijama predviđa samo za predsednika republike i vlade) imaju i MUP, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, VBA, VOA i BIA, koje se same brinu o stanju zgrada, sa obavezom da Direkciji za imovinu dostavljaju godišnje izveštaje. Vojska i odbrana imaju pravo na objekte sa posebnim namenama iz čega je i bivši ministar odbrane crpeo pravo da se useli u vilu u ulici Jevrema Grujića na broju 14, koja je zidana za Nebojšu Pavkovića, nekadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, a u kojoj su tokom mandata boravili i Bratislav Gašić i Dragan Šutanovac. Iako više nije ministar odbrane nego policije, Vulin u vili ostaje i život u 310 kvadratnih metara s garažom od 59 kvadrata uredno prijavljuje Agenciji za sprečavanje sukoba interesa (u vlasništvu ima još i stan od oko 100 kvadrata i parking mesto). Premda je zvanično bez imovine, aktuelni ministar odbrane tako ostaje bez luksuznog smeštaja i čak u neprilici da ga biznismen Aleksandar Papić optuži da ga Nebojša Stefanović pominje u kompromitujućem kontekstu nakon što je preko svog advokata poslao zahtev za iseljenje članovima uže porodice ministra odbrane, koji „potpuno bespravno borave u kući“ čiji je Papić navodno vlasnik. Od 2014. Stefanović prijavljuje četvorosoban stan od 99 kvadrata i garažu od 20, koje je stekao ugovorom o razmeni nepokretnosti. U registru Agencije od prošle godine taj stan nestaje, ali nema nove nepokretnosti u Stefanovićevom vlasništvu. U bazi imovine političara KRIK navodi da je manji stan koji je delom isplatio iz kredita, Stefanović, 2014, menjao za pomenuti četvorosoban stan, zapravo kuću na Bežanijskoj kosi, bez doplate razlike u ceni. Za razliku od Nikolićeve vile koja se redovno pojavljuje u finansijskim izveštajima Uprave za zajedničke poslove (ako ništa, novinari su doznali da je usluga celogodišnjeg ispitivanja bazenske vode od 400.000 dinara najvećim delom namenjena Užičkoj 23, jer je to navodno jedina vila u kojoj se koriste i unutrašnji i spoljni bazen) vila u kojoj živi premijerka i čija se rekonstruisana unutrašnjost samo delom videla na fotografiji koju je Vučić objavio na Instagramu kada je, nedavnom prilikom, boravio na večeri kod Ane Brnabić, ne pojavljuje se, kao posebna stavka, u izveštajima za prethodne dve godine, a nakon izjave da bi njena rekonstrukcija za državu bila preskupa. Pa, tako, cena po kojoj je vila ponovo dovedena u upotrebno stanje, ostaje predmet nagađanja. Primera radi, za vilu „Zlatni breg“ u Smederevu, koja je letos otvorena za turiste, Uprava je u planu javnih nabavki za prošlu godinu navela ukupno 12,5 miliona dinara, a za ovu godinu još 29 miliona na ime rekonstrukcije. Na radove na vili „Mir“ odlazi 32,2 miliona dinara prošle godine, a specifično za Užičku 23 na rekonstrukciju tende 800.000 dinara. U nameni „za rezidencijalne i reprezentatvne objekte“ parcijalno se pojavljuju troškovi, kao što su: za suncobrane i tende 3,8 miliona, dekorativni materijal – 400.000, za bazene, bazensku opremu, fontane i jezera - 1,5 miliona, nameštaj – 400.000, roštilj – 500.000 ili isto toliko za betonske klupe. Sve u prethodnoj godini. Tokom ove godine, uz troškove koji se ponavljaju, poput ispitivanja bazenske vode, tu su radovi na sistemu za navodnjavanje u Beogradu, Smederevu, Topoli (1,5 miliona dinara), restauracija umetničkih dela i kulturnih dobara od šest miliona dinara za dve godine, pa održavanje i servis bazena, đakuzija, turskih kupatila, sauna i jezera, koji skaču na 3,8 miliona dinara, a pokućstvo i nameštaj na 3,2 miliona dinara. Za rekonstrukciju objekta u Bulevaru Aleksandra Karađorđevića 84 (na toj adresi nalazi se stambena zgrada i firma za pomoć pri podnošenju zahteva za vize SAD, Australije, Velike Britanije i drugih zemalja DC 160), jednoj od zgrada koje se pojedinačno pojavljuju u planu javnih nabavki, predviđeno je bilo 15 miliona dinara i tri miliona za lift u 2019. i još tri miliona za ugradnju PVC podova u prethodnoj godini. Zvanično je u investiciono održavanje reprezentativnih, rezidencijalnih i drugih javnih objekata, u periodu od 2015. do 2019, uloženo 5,6 miliona evra. Osim dostupnih izveštaja o javnim nabavkama Uprave, rezultati upravljanja objektima u državnoj svojini objavljuju se i na sajtu Diposa. Direktor te firme Đoko Krivokapić pohvalio se da je za samo četiri godine od preuzimanja funkcije (do 2018) povećao naplatu izdavanja sa 65,5 posto na 94 posto, te da se zahvaljujući tome, do polovine 2019, u budžet slilo 360 miliona dinara na ime poreza, a ukupno preko 750 miliona. Pravo javne svojine je bilo upisano na 62, a potom na još tri stotine objekata. Naplativost u prethodnoj godini je skoro 90 posto, a Dipos posluje sa neto dobitkom i u 2020. od 124,5 dinara. Ali ta firma istovremeno prijavljuje stotinjak objekata manje u odnosu na evidenciju od pre pet godina. Fond nepokretnosti prema izveštaju Diposa iznosio je 446 objekata 2014 (od čega 181 vila i zgrada), a pet godina kasnije za skoro stotinu manje - 367 (sa 146 vila). S obzirom na to da je uspešnost sudskih sporova, prema rečima direktora, bila čak 95 posto, nejasno je šta se dogodilo sa razlikom u imovini. Naplativost na preostaloj je 88 posto, a izdatih je 97 posto. Čak ni Savet za borbu protiv korupcije nije uspeo da dobije precizne i istovetne podatke o imovini na jedine dve nadležne adrese. Direkcija i Dipos slali su Savetu različitu evidenciju imovine za potrebe izveštaja kojim je ovo telo prikazalo način na koji se do 2015. upravljalo imovinom. Ispostavilo se da su među zakupcima ili ljudi bliski vrhu prethodne vlasti, a potom i sadašnje, poput Nikole Petrovića, u to vreme direktora Elektromreže Srbije i kuma tadašnjeg premijera Vučića ili firme bliske vlasti, poput firme Partizan teh, u vlasništvu Slobodana Tešića. Savet je ukazao i na to da saglasnost na izdavanje Direkcija daje po inerciji, a da ga uz poneke ugovore i nema, da se Dipos upisivao kao vlasnik nekih objekata, na šta, po zakonu, nema pravo, da su cene godinama formirane nepropisno i ispod tržišnih, da su dugovanja zakupaca duplo veća od prijavljenih, da se izdavanje obavlja pogodbom, te da je 64 posto projektovanog budžeta od diplomatsko-konzularnih predstavništava koja zakupljuju svega 20 posto objekata iz fonda Diposa. Prema trenutnoj zvaničnoj statistici Diposa - zakupci ili korisnici nekretnina su: 46 posto diplomatsko-konzularna predstavništva, 9,4 posto državni organi, 28 posto domaća pravna lica, a 16,6 posto domaća fizička lica. Među zakupcima nekretnina iz fonda Diposa su brojne klinike, advokatske kancelarije, estradne ličnosti, direktori javnih preduzeća. Spisak svih zakupaca vila u vlasništvu Republike Srbije bio je najstrože čuvan detalj i kada je Savet za borbu protiv korupcije objavio izveštaj o nesavesnom poslovanju Diposa. Savet se najpre žalio što Dipos taji podatke pozivajući se na zaštitu podataka o ličnosti, a potom je i sam, novinarima, obrazložio istim razlogom. Kao deo problema, ipak je objavljeno koji su zakupci veliki dužnici, ko su stanari bez validnih ugovora ili plaćaju zakup po netržišnim uslovima, a po potrebi i politički atraktivno otkrivalo se, na primer, da su neki od najvećih dužnika Demokratska stranka i Ujedinjeni regioni Srbije. Mnogo je načina na koji su se vile decenijama otuđivale, a samo najradikalnije Savet je opisao u izveštaju ilustrujući na primeru bivšeg jugoslovenskog šefa diplomatije Živadina Jovanovića kako se pravo na stanovanje pretvara u pravo na imovinu, odnosno zamena vile nevlasnika u stanove ili putem izuzimanja iz fonda Diposa, što se dogodilo sa vilom u Ulici Andre Nikolića koja je dodeljena Jugoslovenskom olimpijskom komitetu (Savet). Ne računajući izgubljene sporove sa potomcima predratnih vlasnika, među poslednjim stanovnicima Senjaka kojima je ostalo vlasništvo na imovini je udovica ubijenog premijera Zorana Đinđića kojoj je odobreno da u zamenu za dva stana u centru prestonice postane vlasnik vile u Užičkoj 40, na koju je premijer sa porodicom premešten godinu dana pre ubistva. Odlukom Vlade Srbije, 2004, vila u Užičkoj 40, nakon ubistva Zorana Đinđića, dodeljena je njegovoj supruzi u trajno vlasništvo. U potonjim godinama naslednica druge kuće koja pripada istom imanju, a vodi se u Tolstojevoj ulici, zahtevala je bezuspešno povrat očevine, koja je, kako je tvrdila Darinka Tatalović, od vile bila i fizičkom ogradom odvojena, ali su je neki od kasnijih stanara, funkcionera SFRJ, prisvojili kao pomoćnu kuću. Vilu „Crnogorka“ u Užičkoj 1, Jelisaveta Karađorđević povratila je tek 2013, a 2018. prodala ju je engleskom investicionom fondu kome je zastupnik u Srbiji bio Slobodan Petrović, nekadašnji direktor Imleka. Ni ministar bez portfelja zadužen za razvoj nerazvijenih opština nije vilu na Dedinju kupio od Diposa, ali je teško utvrditi koja je od vila, na raspolaganju i za kupovinu, bila u vlasništvu države, kako je i da li je otuđena. Novica Tončev „branio se“ da, zapravo, nije on kupio vilu od navodno milion i po evra, nego njegova firma Tončev gradnja. Zakon o javnoj svojini ne predviđa, kao što se spekulisalo, smeštaj i predsednika Narodne skupštine u nekoj od rezidencijalnih vila. To bi, kao i u slučaju Tomislava Nikolića, lako moglo da se podzakonski uredi (uredbom), ali Ivica Dačić koristi stan od 119 kvadrata, takođe na Dedinju, koji je otkupio 1997. Maja Gojković je, s druge strane, kao predsednica Skupštine, prema pisanju medija, koristila pravo na plaćen smeštaj, jer u Beogradu ne poseduje nekretninu iako u registru Agencije navodi da poseduje pet stanova od kojih najmanji ima 54 kvadrata, vikendicu sa pomoćnom zgradom, garažu, građevinsko zemljište, nekoliko porodičnih ili stambeno-poslovnih zgrada, preko 26 hektara njiva, šume, voćnjaka i vinograda. Manji deo te imovine sadašnja ministarka kulture i informisanja deli sa još dva vlasnika, jedan stan od 102 kvadrata je stekla kupovinom, a sve ostalo je stekla nasledstvom. Da li zato što je Nikolić trajno zauzeo jednu od raspoloživih ili zato što je Brnabić posebno želela vilu u Aleksandrovoj ulici, tek bezbednosno i operativno (to najbolje znaju stanari Gospodar Jevremove ulice iz koje Vojislav Koštunica nije želeo da se preseli za vreme svog mandata) stručnjaci su jednoglasni da je premijerkino preseljenje bilo potrebno na sigurno mesto iako ona u vlasništvu ima i stan od 330 kvadrata. No, da li je morala i za koliko novca da se rekonstruiše baš ta vila, pitanje je ne manje važno. Za razliku od Ane Brnabić, predsednik Srbije danas zvanično poseduje samo garsonjeru od 30 kvadrata, jer je stan od oko sto kvadrata koji je 1998. otkupio od države ostavio bivšoj supruzi. Uz Vučićevu garsonjeru, prema istraživanju KRIK-a je stan od 118 kvadrata, koji je godinu dana ranije, 2013, kupila njegova sadašnja supruga. Predsednik Srbije kazao je da ta povezanost nema veze sa bračnim statusom, a nikada nije ni potvrdio da neku od vila, specifično „Bokeljku“ koja se i u Uredbi određuje za njegov boravak, koristi za smeštaj porodice Vučić.