Da li je više represije manje represije

Početkom oktobra na sajtu Ministarstva pravde osvanuo je Nacrt izmena i dopuna krivičnog zakonika, sa rokom javne rasprave u trajanju od 20 dana. Nismo o tome imali prilike da čujemo ministarku pravde, da nas uputi u izmene i razloge izmena zakona i da pozove zainteresovane da se uključe u javnu raspravu. Duže vreme u Srbiji postoji tendencija da se društveni problemi rešavaju kroz represivni aparat krivičnog prava, a stručnjaci uzaludno objašnjavanju koliko je to opasno po dostignuti nivo ljudskih prava. U ovom trenutku društveni problem koji se želi rešiti izmenama Krivičnog zakonika nije zanemarljiv. NJime bi trebalo da se zaštite novinari koji su sistematski proganjani, vređani i ućutkivani u Srbiji. Vešto organizovani napadi na novinare, naročito putem društvenih mreža, vrlo često ne mogu da se kvalifikuju kao neko od postojećih krivičnih dela, iako nisu ništa manje uznemirujućeg sadržaja, pa novinaru preostaje jedino privatna tužba protiv nekog N. N. lica nepoznate adrese. Izmene predviđene sadašnjim nacrtom odnose se na tri krivična dela. Kod krivičnog dela prinuda uvodi se kvalifikovani oblik dela u kom se sa prinudom učinjenom na svirep način izjednačava prinuda učinjena prema licu koje obavlja poslove od javnog značaja u vezi sa tim poslovima. Prema objavljenom nacrtu, kod krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti, neće više biti kažnjiva samo pretnja da će napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, već se pored napada na život i telo dodaju i sloboda i imovina veće vrednosti. Zamišljajući kako će pretnja da će napasti na slobodu nekog lica izgledati, ne možemo da se ne setimo jedne rečenice koja se često može čuti u političkoj raspravi kod nas: ,,Završićeš iza rešetaka.“ Da li bi zaista neko ko ovo izgovori mogao da završi iza rešetaka? Hoće li lice koje dokazuje da je pod rešetkama mislilo na zakonito sproveden krivični postupak uz poštovanje prava na pravično suđenje, bez namere da ugrozi nečiju sigurnost, ovo dokazivati iz pritvora?  Kod krivičnog dela sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanje programa, potpuno se menja drugi stav u gotovo novo krivično delo. Ovim delom, štiti se svako ko objavljuje informacije od javnog značaja i mišljenje o takvim informacijama, od grubog vređanja, zlostavljanja, drskog i bezobzirnog ponašanja koje značajno ugrožava spokojstvo. Informacija od javnog značaja je gotovo svaka informacija koja se odnosi na rad državnih organa. Ministarstvo u obrazloženju navodi da se ,,osim informacije od javnog značaja štiti i mišljenje, budući da postoji potreba šire zaštite slobode izražavanja”, a da se osim novinara, štiti širi krug lica koja objavljuju različita mišljenja u medijima. Ne ulazeći u ocenu kvaliteta različitih mišljenja koja se pojavljuju u medijima u Srbiji, kojih ima koliko i ljudi, zaista se otvara pitanje treba li mišljenje da bude privilegovano krivičnopravnom zaštitom? Prostor za diskusiju se na ovaj način sužava na izbor reči koji je prihvatljiv licu kome su upućene i koji ne uznemiruje. Verovatno svi želimo da živimo u nekom boljem svetu, ali u ovom trenutku, u svetu u kome živimo, nema političke diskusije bez uznemirenja, a poruke koje se u takvoj diskusiji šalju, ma koliko bile neprijatne, zaštićene su standardima prava na slobodu izražavanja. Epidemija kovida naučila nas je da informacija od javnog značaja, poput objavljenog broja preminulih lica, ne mora uvek biti tačna, a ne mora biti ni istinita. Ukoliko vas neko napadne da objavljujete laži i prikrivate istinu na dovoljno uvredljiv, drzak i bezobziran način, taj neko može završiti iz rešetaka. U momentu kada se mnogo govori o statističkim podacima o broju zaraženih i preminulih i lažnim vestima koje su vezane za epidemiju, do trenutka dok neko ne dokaže da mu namera nije bila grubo vređanje i onespokojavanje, već borba za istinu, represivni aparat je već uradio svoje. Nije neophodno da nekoga i osudite za delo koje mu se stavlja na teret, samo privođenje, pozivanje na informativni razgovor, izlaganje riziku od krivičnog progona predstavlja represiju koja će učiniti da mnogi građani dva puta razmisle pre nego što nešto napišu ili izgovore. U nabrajanju hipotetičkih situacija u kojima ovo delo može da se (zlo)upotrebi, potpuno su se izgubili novinari. Iako nas Ministarstvo pravde uverava da je više represije zapravo manje represije, moramo biti svesni političke klime u kojoj živimo i odgovora na probleme koje uzalud tražimo u krivičnom pravu. Inicijatori linča na nezavisno novinarstvo nisu besni građani koji izgube kontrolu za tastaturom, već upravo oni koji zaštićeni poslaničkim i funkcionerskim imunitetom sede na različitim nivoima vlasti u Srbiji, a koji neće biti pogođeni izmenama Krivičnog zakonika.