Kosovo između razuma, srca i duše

Dijalog između Beograda i Prištine je na najnižem nivou u odnosu na period od pre osam godina kada je potpisan Briselski sporazum. Iako se Evropskoj uniji predstavlja kao faktor stabilnosti i nezamenljivi akter u rešavanju kriza u „sopstvenom dvorištu“, vladajuća politička elita u Srbiji promoviše etnonacionalističke ideje, poput podele Kosova ili „razmene teritorija“ po etničkom principu, i u kontinuitetu proizvodi krize i incidente na Kosovu težeći da na taj način učvrsti svoju međunarodnu poziciju u pregovorima sa Prištinom ili osigura ‘najveći izborni uspeh u istoriji’. Na tragu nedavnih postupaka Milorada Dodika u Republici Srpskoj, vlast u Beogradu po šesti put od 2018. godine najavljuje izlazak iz kosovskih institucija i dovodi u pitanje izlazak na lokalne izbore. Iako se bojkot izbora i povlačenje iz institucija nisu dogodili, ovim potezima se narušava poverenje između pregovarača, zatim podrivaju se kosovske institucije i demokratski procesi, kao i sporazumi potpisani u Briselu. Štaviše, pogoršava se bezbednosna situacija i stvara se atmosfera straha i neizvesnosti od nove krize u kojoj je život Srba na Kosovu otežan. Pogoršanju situacije na Kosovu aktivno doprinose i srpski provladini tabloidi, poput Informera, Srpskog telegrafa i Aloa, koji u poslednjih pet godina šire paniku najavljujući sukobe Srba i Albanaca i sugerišući neophodnost policijskih, vojnih ili paramilitarnih intervencija. Nezavisno od trenutne dinamike u procesu dijaloga, postoji snažna podrška građana Srbije pregovorima sa Prištinom. Prema istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo Beogradski centar za bezbednosnu politiku u septembru, oko dve trećine građana (68 odsto) podržava ovaj proces. Osnovano je pretpostaviti da građani vide vrednost u dijalogu kao načinu da se pronađu rešenja za oblasti od zajedničkog interesa. Međutim, ta je pretpostavka narušena pošto velika većina građana Srbije ne vidi nikakvu ličnu korist od dijaloga (80 odsto) i misli da dijalog nije poboljšao odnose između Kosova i Srbije (59 odsto). Ovakvi stavovi su donekle očekivani zato što građani opažaju pregovore sa Prištinom kao domen visoke politike, odnosno elitistički proces u kojem predstavnici izvršne vlasti u Srbiji imaju ekskluzivan pristup informacijama, dok javnost nema uvid u ceo proces i ne može da proceni kako rezultati dijaloga utiču na njihov svakodnevni život. Za samo jednu petinu građana ovaj proces je transparentan, dok su drugi mišljenja da je dijalog delimično transparentan ili u potpunosti netransparentan. Premda se vlast u Beogradu ne ponaša uvek konstruktivno, 56 odsto građana veruje u to da predsednik Republike želi da dijalog uspe, a isti postotak ispitanika u celosti ili donekle podržava trenutni stav glavnog pregovarača Srbije – iako skoro polovina građana Srbije ne zna šta je cilj pregovora. Kontradiktorni stavovi građana ishod su ne samo nedovoljno transparentnog pregovaračkog procesa, već i nejasne politike Vlade Srbije o Kosovu, kao i medijske propagande. Vlast ima moć da utiče na građane da joj bezuslovno veruju budući da se 73 odsto građana informiše o Kosovu i političkim dešavanjima putem televizije (i to RTS, TV Pink i TV Prva), ali te „alate“ ne koristi da normalizuje odnose između dve zajednice i dva naroda. Evropska unija i Sjedinjene Države, koje su posredovale u potpisivanju sporazuma u Vašingtonu (2020), ne uživaju veliko poverenje građana. Uloga EU kao posrednika u dijalogu ocenjuje se kao niti dobra niti loša (33 odsto), loša (25 odsto) ili veoma loša (18 odsto). Na pitanje „Kome biste više verovali kao posredniku u dijalogu između Beograda i Prištine – EU ili SAD?“, 41 odsto građana je stanovišta da ni EU ni SAD ne bi trebalo da budu uključeni u dijalog. Ipak, jedna petina više veruje EU kao posredniku nego SAD. Razmena teritorija, koja je nezvanično bila predmet briselskog dijaloga pod pokroviteljstvom EU, a podržali su je i delovi bivše američke administracije, nije materijalizovana. Ne postoji saglasnost oko toga šta bi bio najbolji ishod pregovora sa Prištinom. Za jednu četvrtinu građana rešenje je vraćanje Kosova Srbiji pod širom autonomijom, dok 17 odsto smatra da je potpisivanje sporazuma kojim se garantuje osnivanje Zajednice srpskih opština i poseban status za manastire uz članstvo Kosova u UN i drugim međunarodnim organizacijama, bez zvaničnog priznavanja od Srbije, najbolje rešenje. Skoro svaki deseti građanin kao rešenje vidi uzajamno priznavanje u postojećim granicama (12 odsto), dok skoro jedna petina nema mišljenje (18 odsto). Većina građana (51 odsto) je uverena da će konačni sporazum između Srbije i Kosova biti postignut, ali da se to neće desiti u naredne dve godine. Ipak, jedna četvrtina veruje da sporazum neće nikada biti postignut. Iako sadašnji politički establišment ima dovoljno političke moći i podrške da postigne sporazum, ne vidi se jasna namera državnog vrha da do toga i dođe. Nezavisno od toga kada će biti potpisan, jedino u funkcionalnoj demokratiji u kojoj postoji vladavina prava može da se garantuje njegova primena i da se stvore preduslovi da dođe do održivog pomirenja između dve strane. Potencijal za normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova postoji, prema mišljenju građana. Da bi došlo do normalizacije odnosa, nužan je ekonomski razvoj Srbije i poboljšanje ekonomskih odnosa sa Kosovom, zatim osnivanje Zajednice srpskih opština, te rešavanje pitanja nestalih osoba i kažnjavanje ratnih zločinaca, kao i poboljšanje slobode kretanja. Kao najveće prioritete u saradnji Beograda sa Prištinom, građani ističu slobodu kretanja, trgovinsku i ekonomsku saradnju, zatim političku saradnju i infrastrukturne projekte. Nezavisno od novog datuma susreta političkih lidera iz Beograda i Prištine, dijalog će se odvijati u atmosferi u kojoj preovladava veliko nepoverenje prema Albancima. Svaki drugi građanin Srbije identifikuje Albance kao skupinu koja bi mogla izazvati oružani sukob na Balkanu, bilo da potiču sa Kosova (39 odsto) bilo iz Albanije (14 odsto). Postoji etnička distanca prema Albancima iz razloga što ogromnoj većini građana (63 odsto) nije prihvatljivo da kosovski Albanci imaju značajniju ulogu u javnom životu u Srbiji ili da budu u braku sa Albancem ili Albankom, zatim da kosovski Albanci budu nastavnici u školama ili da im budu nadređeni na poslu. Nepoverenje građana Srbije prema kosovskim Albancima potiče iz sukoba na Kosovu, ali za njega su zaslužni i zvaničnici Srbije i mediji koji šire govor mržnje prema Albancima, huškaju na rat i negiraju ratne zločine učinjene nad Albancima, što doprinosi političkom rejtingu određenih stranaka i unutrašnjoj koheziji, ali dugoročno podriva postignute dogovore i unosi sumnju u to da je trajan mir između Srba i Albanaca na Balkanu dostižan.