Nova epoha globalnog nereda

Na severozapadu Libije putnik još može da vidi Leptis Magnu, nekada ponos rimske imperije, danas ponos arheologije. Pod zaštitom je Uneska kao jedan od najbolje očuvanih rimskih mediteranskih gradova. „Nema reda pred kapijom, i svega nekoliko posetilaca, skoro isključivo iz Libije, šeta među impozantnim ruševinama. Nalaze se na brdu sa fantastičnim pogledom na Mediteran, i među njima su velika bazilika, hipodrom i pozorište na čije tribine je moglo da se smesti 15.000 gledalaca. To je put kroz vreme, skok u istoriju, oduševljen je Abdesalam Ueba, Libijac u šezdesetim godinama“, zapisao je u septembru reporter Al DŽazire. Leptis Magna je izbegla najgore od libijskog 21. veka, nije oštećena oružjem, pa joj preti samo manjak brige. U zemlji u kojoj se ratovalo od 2011. do 2020. štošta je preče od kulturnog blaga. Za to preče dovoljno je spustiti se od Leptis Magne do grada Bani Valid, dostupnog u danu. Bani Valid je uporište plemena Varfala - najvećeg u Libiji i temelja Gadafijeve vladavine. „Muamer Gadafi je simbol. Uvek ćemo ga podržavati“, rekao je ovog meseca novinaru AFP-a jedan žitelj. „Nedovršene betonske zgrade rasute su po gradu od sto hiljada stanovnika na ivici Sahare. Mnoge imaju ožiljke od metaka i minobacačkih projektila ispaljenih u prethodnoj deceniji. Stanovnici Bani Valida podržavali su Gadafija do kraja. Mnogi borci iz grada su tada ubijeni, a još ih je poginulo u kasnijim bitkama neregularnih vojski. Zgrada vlade je samo ljuštura, ali zelene zastave Gadafijeve epohe još se vijore na pustinjskom vetru. Crveno-crno-zelenu zastavu prethodne ere, koju su pobunjenici oživeli 2011, nije moguće videti“, zapisao je AFP. Bani Valid ne krije nostalgiju. „Pre 2011. Libijci su vladali svojom sudbinom. Od tada smo imali deset godina nepravdi, bombardovanja, ubistava i kidnapovanja. Revolucije služe tome da nešto poprave. Ono što se događalo od 2011. nije bila revolucija“, rekao je za AFP Mohamed Abi Hamra, na čijoj ruci je bio sat sa Gadafijevim likom. I treći stanovnik Bani Valida potvrdio je da grad ostaje veran Muameru i njegovom sinu Sejfu el Islamu Gadafiju. Drugi od osam Muamerovih sinova u julu je NJujork tajmsu nagovestio da bi se mogao kandidovati za predsednika. No izbori zakazani za decembar biće problem i bez toga. Ako je Gadafijev sin nezgodan kandidat, šta tek reći za Kalifu Haftara? Taj maršal, političar i komandant Libijske nacionalne armije - koja je uprkos imenu i snazi samo jedna od bezbrojnih oružanih grupa koje haraju ovom zemljom - privremeno je odstupio sa mesta komandanta, čime je ispunio jedan od uslova da se kandiduje za predsednika. Haftar kontroliše istočnu Libiju, i zaključno sa prošlom godinom vodio je četrnaestomesečnu neuspešnu ofanzivu na Tripoli, sa očekivanim posledicama po živote i infrastrukturu. Opisi Kalife Haftara uključuju opaske poput „upravlja gvozdenom pesnicom“ i „ratovao je uz skoro svaku značajnu vojnu frakciju, kao i protiv nje“. Neko bi rekao - pravi predsednički materijal, a svakako je dovoljno moćan da njegovi vojnici nedavno spreče libijskog premijera da poseti Gat, jedan od gradova pod Haftarovom paskom. U Tripoliju je Visoki državni savet nedavno glasao za to da se Haftarova predsednička kandidatura spreči. Predstavnički dom, koji se nalazi u Tobruku, na istoku zemlje, glasao je drugačije, naravno. Prema političkom sporazumu iz 2015. Visoki državni savet i Predstavnički dom moraju da se saglase oko uslova pod kojima će biti biran prvi predsednik u istoriji Libije. „Suočen sa čvrstim unutrašnjim otporom izborima, šef Visoke nacionalne izborne komisije Emad el Sejeh odlučno je rekao da će predsednički izbori biti održani, i to u dva kruga, pri čemu će drugi krug biti održan simultano sa parlamentarnim izborima. Sejehovo saopštenje trebalo bi da bude zamajac izborima, ali u njemu nema datuma ni za jednu izbornu rundu, a Sejeh je morao da prizna i da temeljne detalje tek treba utvrditi. Raznovrsni akteri pokušavaju da miniraju izbore ili zato što imaju moć u trenutnoj postavci ili se iskreno boje izbora u podeljenoj zemlji preplavljenoj stranim plaćenicima, u kojoj bi krhko primirje lako moglo da se surva u nasilje koje bi obuhvatilo ne samo Libiju, već ceo region“, zapisao je u nedelju Gardijan. Libija je, hajde da budemo blagonakloni, nešto bezbednija nego 2020. Ovog meseca je mogla da ugosti i slavnog Muhameda Salaha, koji je doputovao sa fudbalskom reprezentacijom Egipta, i pobedio libijsku selekciju. Ujedinjene nacije nadgledaju primirje, ali još nije rešeno šta činiti sa - procenjuje se - dvadeset hiljada stranih plaćenika. Ako je verovati avgustovskom istraživanju Bi-Bi-Sija, među tih 20.000 nalaze se i borci ruske grupe „Vagner“, prilično misteriozne paravojne družine, dugo optuživane za petljanje i u Siriji i u Ukrajini. NJujork tajms je smatra produženom rukom Rusije. Vagnerova gromovita muzika mogla bi da bude zvučna pratnja i za užas koji u Libiji preživljavaju - ili ne preživljavaju - migranti. Jer Libija je i dalje Evropi najbliži komad Afrike. Prvog oktobra počeo je opšti napad libijskih bezbednjaka, u kome je više od pet hiljada migranata zatočeno. Među njima je, procenjuje UN, bilo barem 540 žena, od čega trideset trudnica. Osmog oktobra šest ljudi je ubijeno kada su pokušali da pobegnu iz pretrpanog izbegličkog centra. Al DŽazira je u nedelju izvestila o hiljadama migranata koji u Tripoliju, pred lokalnim centrom Ujedinjenih nacija, mole za evakuaciju. Ove godine je evakuaciju u Evropu ili Severnu Ameriku dočekalo ravno 345 ljudi. Evropa u međuvremenu problem rešava tako što trenira i oprema libijske snage bezbednosti, koje migrante sa Mediterana vraćaju u pakao torture. Ujedinjene nacije su početkom ovog meseca objavile istraživanje, u kojem su fizičko i seksualno nasilje prema migrantima nazvale „opštim“. Nije naodmet za kraj predstaviti dva suprotstavljena pogleda na današnju Libiju. Američki Forin polisi je u utorak objavio tekst pod nazivom „Libijski haos je upozorenje svetu“, u kome lamentira nad šansama koje je Zapad propustio. „Vakuum moći u Libiji pogoršao je sukobe regionalnih rivala - Katara sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Francuske sa Italijom, Turske sa Egiptom, Rusije sa SAD. Ironično, svi ovi igrači i libijski narod profitirali bi od konsenzusa. To je međutim malo verovatno u trenutnoj prirodi globalnog sistema. Da bi se sredio libijski haos - kao i klimatske promene ili poreski rajevi - globalna uprava potrebnija je nego ikad ranije, a manje je efikasna nego bilo kada u modernoj istoriji. Libija je prva pozornica na kojoj su odigrani novi međunarodni odnosi. Usledili su Sirija i Ukrajina. Počela je nova epoha globalnog nereda - i verovatno će potrajati“, zapisao je DŽejson Pek za Forin polisi. Politički magazin Jakobinac, takođe američki, ali neopterećen potrebom da razmišlja unutar granica sistema, političke pejzaže Libije oslikao je veoma različitim potezima ranije ove godine. „U jednom izveštaju iz 2016. zaključeno je da britanska, francuska i američka oružana intervencija u Libiji 2011. nije počivala na tačnim pretpostavkama. Poduhvat koji je navodno trebalo da zaštiti građane od Gadafijeve vlade pretvorio se u oportunističku politiku promene režima. Rezultat - politički i ekonomski kolaps, ratovi paravojski i plemena, humanitarna i migrantska kriza, opšte kršenje ljudskih prava, širenje oružja po celom regionu i uspon Islamske države u severnoj Africi. Tu ocenu libijskog rata nije dala neka antiratna organizacija, već Spoljnopolitički komitet britanskog Donjeg doma“, počinje žestoko Met Vilgres u Jakobincu. Pa ipak, nastavlja Vilgres, libijska se katastrofa predstavlja kao pozitivan primer liberalnih intervencija nasuprot iračkom ratu. To su sasvim različite priče, tvrdi se. „Bilo koja ozbiljna analiza otkriva daleko više sličnosti nego razlika. Prvi očigledan zajednički faktor je taj da su oba rata vodile spoljne sile koje su planirale da promene režim. Drugi je taj da je glavni motiv bila kontrola nad naftom i drugim prirodnim resursima. Na dan kada je pao Tripoli, NJujork tajms je objavio upečatljiv naslov - Počinje pomama za pristupom libijskom naftnom bogatstvu. Zapad je dugo žudeo za ogromnim libijskim naftnim rezervama. Bile su tako blizu Evropi, a sada su bile i dostupne stranim investitorima. Kao i u svakoj drugoj imperijalističkoj intervenciji, potreba da profit poteče za multinacionalne korporacije daleko je važnija od obnove infrastrukture ili usluga. Godine 2012. izvori iz Libije su tvrdili da neke države NATO i kompanije čak ni ne plaćaju bilo šta za naftu koju uzimaju.“ Ima kod Vilgresa još svačega, naravno. I ljudskih žrtava. Autor Jakobinca podseća na to da je Libija tokom intervencije NATO doživela hiljade bombardovanja. I sam je NJujork tajms 2011. upozoravao na „veliki broj civilnih žrtava koji NATO uporno odbija da prizna ili istraži“. Hjuman rajts voč je tvrdio da su stotine pobijene samo u bombardovanjima Sirta, rodnog grada Muamera Gadafija. Amnesti internešenel je još tada upozoravao na to da su crni Libijci žrtve masovnih hapšenja, pa i linčovanja. Deset godina kasnije, ako se išta promenilo, žrtva masovnih hapšenja može da bude svako ko je toliko očajan da mu čak i libijska obala deluje spasonosno.