Partizani preko bare

Jugoslovenski partizanski film kao izdvojen žanr prepoznat je u svetskom filmu i o tome postoji mnogo tekstova, što domaćih, što inostranih teoretičara filma. No, partizanski strip, kao ovdašnja višedecenijska konstanta na kioscima, nije sveobuhvatno obrađen. Serija Mirko i Slavko, za koju se od 1957. do približno 1987. smatralo da je beskrajna, samo je deo mnogo obimnije priče. Oko sredine osamdesetih i posle, i posle nje, stripovi o partizanima mnogo su puta izlagani, pa čak i 1986. u Domu Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, jasno tematski određeni kao „Narodnooslobodilačka borba u jugoslovenskom stripu“, dok su iste godine radovi partizanske tematike u zagrebačkom Muzeju revolucije naroda Hrvatske na Trgu žrtava fašizma b. b. monografski okrenuti samo striparu i partizanu Andriji Mauroviću, odnosno njegovom međuratnom liku Starom Mačku, pod nazivom Stari Mačak u NOB. Partizanski stripovi su se 1987. našli izloženi i u Parizu. Doduše, to se desilo u našem kulturnom centru, u okviru raznovrsne postavke „Jugoslovenski strip 1935-1985“, ali em je Kulturni centar prekoputa Bobura na odličnom mestu, em su posle te izložbe koju su videli svi zainteresovani francuski ljubitelji, urednici i izdavači stripa, neki domaći autori prvi put našli dugoročne angažmane na tamošnjoj sceni: Zoran Janjetov, Igor Kordej, Boro Pavlović... Pisano je o partizanima u stripu u Jugoslaviji nekoliko puta, kako po pomenutim katalozima izložbi – tako i u časopisima, od beogradske Kulture, preko slovenačkih Pogleda 1980. i hrvatske Istre 1986. pa do knjige Vek stripa u Srbiji Zdravka Zupana 2007. Ipak, nekako je svima koji su se bavili ovom temom izmicalo ono što se o našim partizanima u stripu stvaralo u inostranstvu. Jednostavno, bilo je „ispod radara“. Ideologija tu nije bila prepreka, jer su ti stripovi, kako ćemo videti, kao prevedeni objavljivani u domaćoj štampi. Dobro, sigurno se nije smelo o stripovima sa četnicima kao pozitivnim junacima, ali iz istih izvora su nam posle stigli i oni o partizanima. Poznato je da su se i stripovi i karikature s partizanima kao likovima, u pauzama između borbi, kreirali još za vreme rata, ali malo ih je ostalo sačuvanih. Najčešće su crtani, ili tehnikom linoreza otiskivani na lošoj, od neprijatelja otetoj hartiji, i to u svega nekoliko primeraka, tek da bi se podigao borbeni moral u jedinicama. Pionire Ćiru i Miru, reprodukovane šapirografom, na slobodnoj teritoriji stvorio je borac i potonji, do penzionisanja osamdesetih, karikaturista dnevnog lista Politika i nedeljnika Ilustrovana Politika Ivo Kušanić. Neverovatno, ali čim je 20. oktobra 1944. oslobođen Beograd, u neoštećenoj predratnoj štampariji osnovan je, i po današnjim merilima vizuelno i sadržinski formiran, izvanredno u nekoliko boja odštampan omladinski list Pioniri. Glavni urednik, književnik Branko Ćopić, takođe partizan, od 27. oktobra i prvog broja je oko sebe okupio majstore teksta i ilustracije. Ćopić je čak postao i rani stripski scenarista partizanskih stripova u listu Omladina, istovremeno 1944. pokrenutom u Beogradu, jer je pisao rimovani tekst ispod stripa Nepismenost, prava muka - pionirsko ime bruka o najmlađim partizanima. Pored ostalih poslova, smišljao je tekst i za likovno vrhunske stripove Ive Kušanića iz serije Udarna grupa Đoke Štormovika. Samo, malo se zna o tome da je prvi pravi, klasičnom štampom i u velikom roto-tiražu umnoženi partizanski strip nastajao u SAD od septembra 1944. do januara 1945! Stripar nije poznat, ali poreklo teksta je nesporno. U to vreme autorima i nije bilo dozvoljeno da se potpisuju, a izdavači su preuzimali od njih sva prava, pa i ona koja su se u kontinentalnom pravu u različitim periodima definisala kao nematerijalna ili duhovna. Ovaj period su koristili pop-art slikari, pogotovo Roj Lihtenštajn i Endi Vorhol, koji su „povećavali“ prizore bez obaveze potpisivanja, uz napomenu da je Vorhol otišao i dalje, pa je povećavao prizore dobro znanih autora i stripova: Dika Trejsija Čestera Gulda, Supermena... Do Teheranske konferencije saveznika 1943. godine, za Engleze i Amerikance četnici su bili „dobri momci“, pa je američka propagandna mašinerija, ne samo u Holivudu, snimila igrani film Četnici, borbena gerila (Chetniks! The Fighting Gerilla), već je i producirala čitave serije stripskih svezaka, kao što su bile Draja Mihailovich, the Jugoslav MacArthur, The Story of the Fighting Chetnichs i slične. Začudo, kada se provere podaci o tržišnom uspehu ovog filma koji je prožet duhom meksičkih revolucionara a la Viva, Zapata, Viva, Meksiko, te potonja Mama Huanita i sličnih, ne samo na IMDb, već i u štampanim filmskim enciklopedijama, sa zaprepašćenjem ćemo zapaziti da je delo u produkciji 20th Century Fox u režiji Luisa Kinga i u kojem izbrijanog „Draju“ glumi Filip Dorn, bio komercijalno isplativ! Posle pristiglih izveštaja Ficroja Meklina iz Titovog štaba, Vinston Čerčil je četnike „pustio niz vodu“ i krajem 1943. se iz štaba generala Mihailovića povukla skoro cela saveznička misija, a nova američka je 1944. poslana Titu. Stripovi o četnicima kao superherojima bez straha i mane namah su prestali da se pišu i crtaju, a filmovi da se snimaju. I tako, ne samo da je 6. novembra 1944. u ilustrovanom časopisu Lajf objavljena reportaža Titovi ljudi, odvažni jugoslovenski partizani digli u vazduh most koji su držali Nemci, nego je par meseci kasnije kao dodatak objavljena zasebna stripska sveščica Gudvin u partizanima. U „Kancelariji za ratno izveštavanje“, kao i u ostalim američkim državnim agencijama slične namene stripari se nažalost takođe nisu potpisivali. U toj akciji Gudvin je ranjen u nogu, partizani u jurišu i pogibelji viču „Živeli saveznici!“, a strip je tek pre četiri decenije prvi i poslednji put preveden, restauriran i reprodukovan u Politikinom zabavniku. Nažalost, sveščica iz Lajfa, koja je (verovatno) bila u boji, „štrihovana“ je i nevešto crno-belo retuširana, a ceo strip premontiran. Nikada posle nije valjano reprodukovana, niti je iko istraživao ostalu propagandnu stripsku produkciju o partizanima „preko bare“. U mrljavoj reprodukciji Gudvina... naslućuje se da je tu crtalo više stripara, pri čemu je postavka nekoliko kadrova izvanredna, većine zanatski korektna, a nekih gotovo diletantska. Što se stripova o četnicima tiče, u Priči o borbenim četnicima na osnovu grafičkog pristupa, pa čak i načina upisa teksta, sa zaprepašćenjem prepoznajemo kako je tu reč o striparima koji su 1941. kreirali ili Kapetana Marvela ili Kapetana Ameriku. Plašim se da pomenem DŽeka Kirbija, ali on je bio nesporna mirođija u obe te „angažovane“ serije koje su, uz Supermena i Paju Patka, od 1942. „ratovale“ i sa nacistima i sa Japancima. „Draju, jugoslovenskog generala Makartura“ crtali su i pisali očigledno tvorci manje bitne američke stripske konfekcije. Da se 1944. nije nazirao skorašnji kraj rata, možda prvi partizanski filmovi, biseri kao Slavica, Barba Žvane i slični, ne bi bili snimljeni negde u Jugoslaviji, već u svrhu propagande u Holivudu. No, pošto filmska produkcija zahteva duže vreme i kompleksniju organizaciju nego stripska, u svetu prepoznat i teorijski artikulisan žanr „jugoslovenski partizanski film“ začet je, potpuno razvijen i okončan ovde. Zahvaljujući Branku Ćopiću, Ivi Kušaniću i drugima, oktobra 1944. u Beogradu „jugoslovenski partizanski strip“ takođe je nastao ovde, a okončan je u slovenačkom časopisu Mladina četiri i po decenije kasnije.