Muke po Tomi i Dariji

Pakao kroz koji je prošlo nekoliko stotina Vijetnamaca, tražeći raj u Srbiji, mačiji je kašalj u odnosu na muke kojima su bili izloženi srpski ministri Tomislav Momirović i Darija Kisić Tepavčević. Na stranu što većina u SNS-u, od najnovije prinove Nataše Jovanović (bivša radikalka je za novog šefa tvrdila da je „prevarant, baron Minhauzen“ i „špijun britanskog MI6“, a onda je „čista srca“ prešla u naprednjake) do premijerke Ane Brnabić, sumnja da je meta tih napada bio Aleksandar Vučić. A još od Luja 14, udar na Vučića je državni udar. Elem, samo zbog neizdrživog pritiska neuviđavnih tajkunskih medija, kojima, eto, smetaju kineske investicije, iako one doprinose dinamičnom rastu srpskog dži-di-pija, Vlada Srbije je teška srca na gradilište fabrike guma Linglonga u Zrenjaninu poslala inspekciju. Iako je i pre toga znala da je tamo sve u najboljem redu, da nije tačno da su radnicima oduzeti pasoši, da žive u neuslovnim barakama, da nemaju gde da se okupaju, da nemaju normalan toalet, čak ni obične stolice, da su neki primili tek jednu platu, iako rade već četiri meseca, da im em serviraju bljutavu hranu, em im ne daju ni ljudski pribor za jelo... A to što su se žalili da nemaju pijaću vodu, e to je već stvarno prevršilo svaku meru. Pa, oni žive bez pijaće vode tek nekoliko meseci, a njihove komšije, građani Zrenjanina ne bune se iako vodu za piće nemaju skoro dve decenije. I šta im fali? Uostalom, cela Vlada mogla je u prilogu Pinka da vidi da je na gradilištu Linglonga u Zrenjaninu sve u najboljem redu. Doduše, tako je na Pinku u čitavoj državi. Sad građani Srbije znaju u kom grmu leži zec. Oči im je otvorio ministar Momirović, koji se kod LJubice Gojgić na pokrajinskom javnom servisu proveo za nijansu bolje od premijerke Brnabić, ali je sve neverne Tome uspeo da razuveri tvrdnjom da su prosečne plate nezadovoljnih radnika Linglonga 900 evra. Hej, 900 evra! Pa, zašto onda žive tako bedno, nedostojno čoveka ako svako od njih u proseku zarađuje samo 2.000 dinara mesečno manje od Tome Mone? Pa, pogledajte njih, pogledajte njega. Zar se na prvi pogled ne vidi da je naš ministar genije, jer njemu apsolutno ništa ne fali iako mu je mesečna plata 107.779 dinara, dok Vijetnamci iz Linglonga, po njegovim rečima, zarađuju 105.750 dinara. A još Vijetnamci imaju i plaćeni ručak, a ministar nema. I imaju plaćen smeštaj, a ministar nema. Prosto mi dođe žao ministra Momirovića. Sreća pa se neko setio da ga u novembru 2020. smesti u Upravni odbor Fonda za razvoj i da mu tako namakne još 60.000 dinara. Inače bi morao da živi kao vijetnamski radnici u Linglongu. Zar to ne bi bila sramota za čitavu državu? Za ministarku Dariju Kisić Tepavčević se ne sekirajte, iako za Vladu radi „pro bono“, jer ne prima ministarsku platu. Ne bi joj se, doduše, ni isplatilo, jer 147.026 dinara dobija kao vanredna profesorka Medicinskog fakulteta, koji joj još 37.051 dinar mesečno plaća za naučne radove, dodatnih 30.000 plaća joj Medicinski fakultet iz Kosovske Mitrovice, a još 58.000 dinara dobija kao član Upravnog odbora Fonda za razvoj. Sve zajedno 272.000 dinara. I posle neko kaže da bi zaposleni u javnom sektoru trebalo da se ugledaju na one iz privatnog. I da je privatni efikasniji. Možda u drugim zemljama sveta, u Srbiji važe samo Marfijevi zakoni. Kao i obično, vlast je priču o katastrofalnom položaju radnika iz jedne na gradilištu kompanije iz druge na teritoriji treće države pokušala da usmeri u pogrešnom smeru, prebacujući sve na teren politike, jer je u tom slučaju valjda sve dopušteno. Na isti način pokušala je da kao protivnike progresa prikaže sve koji su negodovali zbog početka gradnje depoa budućeg metroa u Makišu, na najvećem izvorištu koje pijaćom vodom snabdeva Beograd. Nisu, dakle, građani protiv metroa, već protiv projekta čije je zaštitno lice Goran Vesić. I koji više vodi računa o interesima nekih, vlastima bliskih investitora, nego Beograđana. Samo posle ne bi trebalo niko da se čudi ako voda iz beogradskih česama zbog toga ne bude za piće. Kao u Zrenjaninu. I biće sasvim svejedno da li je za to kriv investitor iz Kine, Francuske, Australije, Nemačke, SAD ili Srbije. Valjda će tada vlast shvatiti da se niko ne protivi većem rastu dži-di-pija. Već zato što nema para da kupi vodu koju može da pije.