Doplatna markica za izgradnju stranke

Nakon četvoromesečnog talasa u kom je korišćena nehumana taktika stvaranja imuniteta krda uz ogromne ljudske žrtve, država je ipak odlučila da se pobrine za građane. I što da ne, da usput malo i zaradi na sopstvenoj „humanosti“. Kada je već morala da razljuti biračko telo kovid sertifikatima, što se bar ne bi utešila dodatnim punjenjem budžeta preko narodnog zdravlja? Izdavaće ih i nevakcinisanima ukoliko poseduju PCR, antigenski ili serološki test pod uslovom da je urađen u državnoj instituciji, iako su mnoge privatne laboratorije od Ministarstva zdravlja već dobile dozvolu da rade testove na antitela i antigenske testove na kovid. Da bi se apsolutno preuzeo monopol u trenutku kada je potražnja za testovima pojačana (želja za propusnicom za provod je masovnija od želje da se kontroliše sopstveno zdravlje), ministar zdravlja se nije libio čak ni da izgovori i nekoliko apsolutnih neistina poput toga da „samo INEP ispunjava uslove da da adekvatan sertifikat sa brojem antitela“ i da „privatne laboratorije nisu ispunile uslove Ministarstva zdravlja“. Rekao je i jednu poluistinu da su za „antitela nerelevantni, ali da postoje laboratorije koje imaju dozvolu za antigenske testove“. Postoje, ali ni njima neće dozvoliti da to već stečeno pravo koriste za izdavanje kovid sertifikata iako tom metodom već godinu dana uspešno detektuju zaražene. Razlog je dat u vidu „pojašnjenja“ da će rezultati privatnika predstavljati dokaz tek „nakon usvajanja akata, odnosno uputstva o testiranju za detekciju antigena SARS-CoV-2 Instituta za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut“. „Od kada je počela pandemija mi se stalno borimo sa nekim zabranama. Prošlog leta smo imali sastanak sa ministrom em i on je bio veoma kooperativan. Rekao je da podnesemo zahtev, da će izaći inspekcija i da ćemo nakon toga dobiti dozvolu za rad, iako smo je dobili još prilikom registracije s obzirom na to da svi imamo opremu, kadar i da uvozimo testove od najboljih svetskih proizvođača. Podneli smo zahteve i inspekcija nam je dala potvrđujuće rešenje da možemo da radimo serološke testove, a obećano je da će nam izdati i za PCR. Moja laboratorija (BioMedica) je prva podnela zahtev sa kompletnom dokumentacijom, dokazima o opremljenosti, kadru i prostoru, ali je samo nekoliko dana kasnije stiglo da on nije ni uzet u razmatranje jer je doneta uredba po kojoj PCR testiranje mogu da rade samo laboratorije u javnom sektoru. To je bio jedini sastanak, a nakon toga smo stalno pisali zahteve jer smo se susretali sa novim zabranama. Jedna je bila da radimo antigenske testove, pa je onda naknadno doneta nova uredba da samo mikrobiološke laboratorije mogu da ih rade u privatnom sektoru dok u državnom može da ih radi svaka ambulanta. I može, radi se o najprostijim testovima koji mogu da se rade čak i u kućnim uslovima, samo je bitno da se pravilno uzorkuju. Jedino kada si privatnik to može da radi samo mikrobiolog“, kaže mr ph Mirjana Sarkić, članica izvršnog odbora Asocijacije privatnih zdravstvenih ustanova i privatnih praksi Srbije. Asocijacija je još početkom juna pokrenula inicijativu ka svim nadležnim institucijama da se u sadržaj digitalnog zelenog sertifikata uvedu podaci testiranja u vezi sa kovidom-19 izdati od strane registrovanih privatnih zdravstvenih ustanova, praksi i mikrobioloških laboratorija u Republici Srbiji. U dopisu koji su uputili NIN-u kažu: „Nakon juna smo u nekoliko navrata podsećali na inicijativu. Imamo najave da će shodno izmenama i dopunama Uredbe o merama za sprečavanje i suzbijanje zarazne bolesti kovid-19, negativan rezultat testa za detekciju antigena SARS-CoV-2, ne stariji od 48 sati nakon izdavanja rezultata koji izdaje mikrobiološka laboratorija u privatnoj svojini, biti upisan u digitalni zeleni sertifikat. Nije nam dat rok, ali smo očekivali da će tehničko rešenje koje će omogućiti upis već biti dostupno.“ Ili neće, imajući u vidu da je 17. novembra Zlatibor Lončar održao monolog iz kog možemo da zaključimo da razlozi za odstranjivanje privatnog sektora nisu to što bi država želela apsolutno sama da zarađuje na kovid sertifikatima (PCR test u Nemačkoj može da se uradi i za 15 evra, dok kod nas košta 9.000 dinara), već zato što brine za nas. Ili, kako je pojasnio: „Nastavićemo da insistiramo na bezbednosti, odnosno da smanjimo prostor da može da dođe do zloupotreba. Već vidimo šta se dešava u nekim zemljama, a možda i kod nas, a da još nismo otkrili, da dolazi do nekih falsifikata ili slično, jer ljudi će se služiti... I onda ćemo obesmisliti sve ono što radimo sada i za šta se borimo.“ Ako tu sigurnost primenimo u realnom životu, onda ona izgleda ovako: lik koji nam bez maske diše u lice u gradskom prevozu, to neće smeti noću u kafani, pod uslovom da je uradio antigenski test u nekoj od privatnih laboratorija u kojima se cena kreće od 1.000 do 2.500 dinara, ali će smeti ako ga je obavio u nekom od gradskih zavoda po ceni od 3.500 dinara. Takođe, to podrazumeva i nekontrolisano kretanje nevakcinisanih osoba po Srbiji jer se laboratorija INEP (deo državnog Instituta za primenu nuklearne energije) nalazi u Beogradu, a kovid propusnice su potrebne i građanima u Leskovcu. Pritom, na to putovanje širom Srbije će morati da se upute i oni koji su preležali kovid, ali su se pre odlaska u bolnicu testirali u privatnoj a ne u državnoj ustanovi. Klinička slika, bolnički staž, boravak na respiratoru nisu nikakav dokaz ukoliko se naknadno ne provere antitela po ceni od 2.000 dinara. Državno, iako postoje privatne laboratorije u kojima se ista usluga radi i za 1.400. „Pandemija razotkriva slabosti svakog zdravstvenog sistema, pa i našeg, pogotovo kada traje ovoliko dugo. U takvoj situaciji je veoma važno da se iskoristi svaki zdravstveni kapacitet koji posedujemo i da ga usmerimo u rešavanje prioritetnih problema stanovnika, a to ne može da se desi ako pravite razliku između državnog, privatnog ili farmaceutskog sektora. Jedan od problema je bio shvatanje pojma referentne institucije. Ako imamo referentnu instituciju to ne znači da samo ona može da radi testove, već da obezbedi da sve druge ustanove koje rade testove poštuju iste standarde i imaju istu kontrolu kvaliteta. To smo propustili i nismo zaposlili ni kadrove, ni kapacitete koje imamo u privatnom sektoru. Kada se radi o kovid propusnicama, problem je dvojak. To što ljudi mogu da dobiju propusnice na osnovu antitela nije dobar izbor jer je to nešto što je teško merljivo i teško za kontrolisanje. Mnoge zemlje su donele odluku da je za ulaz u njihovu zemlje potreban dokaz o preležanoj bolesti, ali on uključuje ulazni i izlazni PCR i to se uklapa u preporuku SZO. Drugi deo problema je što moramo da napravimo takav okvir da se pravi što manji razdor među građanima, a mi smo se fokusirali na ustanovu u Beogradu. Građani iz unutrašnjosti će imati velike dodatne troškove da bi došli i uradili test koji nije dovoljno pouzdan indikator da bi se na osnovu njega izdala kovid propusnica koja je legalni dokument“, kaže predsednik Udruženja za javno zdravlje Dragoslav Popović. Nažalost, ništa novo. Od samog početka država je pokušavala da privatizuje epidemiju, ali je veoma teško zaključiti da li je to činila da bi imala kompletan nadzor nad podacima i mogućnost da ih lažira prema sopstvenom interesu ili da bi kroz netransparentne nabavke obezbedila korist za istaknute pojedince. Verovatno je u pitanju i jedno i drugo, s tim što je na početku loš posao odradio i diktatorski profil nosioca vlasti koji ih je sprečio da prihvate prvu preporuku SZO da se mora primeniti princip uključivanja „celog društva“. U jednom od dokumenata SZO je precizirano da se „mora podržati društvena kohezija i solidarnost, ranim uključivanjem privatnih bolnica, laboratorija i drugih ustanova u privatnom sektoru“. Verovatno u nadi da SNS neće baš do kraja biti talac kulta samo jedne ličnosti u opštoj opasnosti, neke institucije su poverovale da će stvarno doći do „društvene kohezije“ i da bi ozbiljne studije, koje su izradili isto tako ozbiljni ljudi, mogle u tome da pomognu. Najvažnija je svakako Studija o mogućim pravcima adekvatnog odgovora zdravstvenog sektora izazovima epidemije kovida 19, u periodu 2020-2021, koju su osam meseci nakon početka epidemije zajednički uradili Medicinski fakultet, Ekonomski institut i Američka privredna komora u Srbiji. U njoj su se oslonili na već proverena dobra iskustva iz evropskih zemalja koje su na samom početku pandemije angažovale privatni sektor što je „doprinelo manjem opterećenju javnog sektora i boljem obuhvatu stanovništva osnovnim zdravstvenim uslugama, a poseban doprinos je ostvaren uključivanjem privatnih laboratorija, koje su omogućile povećan broj testiranja i uspešniju borbu protiv transmisije zaraze“. Primer da zdravstveni sistem nije funkcionisao je ne samo ogroman broj preminulih od kovida, već i višak smrtnosti koja nas stavlja na peto mesto u svetu. A primer da smo ispustili dobit koju donosi veliki broj testiranih je bio veoma uočljiv tokom prošle godine kada još uvek nisu stigli antigenski testovi, a kada Srbija nije imala kapacitete da uradi dovoljan broj PCR testova s obzirom na to da je jedina zemlja i u okruženju, a da ne govorimo o EU u kojoj to nije omogućeno privatnicima. Recimo, u periodu od početka epidemije do kraja septembra Bavarska je dnevno testirala 13.000 stanovnika, od kojih je 11.000 testirano u privatnom sektoru. Za to vreme Srbija je „zvanično“ testirala 5.427 osoba u danu, ali je NIN utvrdio da se radi o naduvanom podatku (možda zbog brojanja seroloških, a možda i zbog brojanja izmišljenih testova) i da je prosečan broj testiranja u tom periodu iznosio 2.723 osobe na dan. S obzirom na to da je u Srbiji na snazi Zakon o zdravstvenoj zaštiti u kome se u članu 42 navodi da je „privatna praksa dužna da učestvuje, na poziv nadležnog organa, u radu na sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti, kao i na zaštiti i spasavanju stanovništva u slučaju kriznih i vanrednih situacija“, autori studije su zatražili analizu razloga zbog kojih do toga nije došlo, kao i analizu posledica. I istakli nešto što je u potpunoj suprotnosti sa tvrdnjom države da je tigar u borbi protiv epidemije jer je gradila i gradila nove objekte. „Racionalno korišćenje sredstava je prerogativ u vreme pandemije kada je neophodno hitno usmeriti dodatna finansijska sredstva za neplanirane rashode zdravstvene zaštite. Postavlja se pitanje opravdanosti ulaganja, ograničenih sredstava, u nove kapacitete u javnom sektoru kada u privatnom sektoru postoje isti kapaciteti sa potrebnom opremom i dokazanim iskustvom u radu. Privatne zdravstvene ustanove imaju manje operativne troškove u odnosu na javne ustanove, te bi njihovo angažovanje smanjilo ukupne rashode za zdravstvenu zaštitu u vreme pandemije“, piše u studiji. Piše, ali nikom ništa. Prema nezvaničnim informacijama koje je NIN dobio, Ministarstvo zdravlja je čak bilo rado da se dokument implementira, ali je RFZO bio izrazito protiv. Po svemu sudeći, i igrači iznad njih. Na pitanje zašto, naš sagovornik Dragoslav Popović, koji je bio i konsultant u izradi studije, kaže: „Krenulo se drugim putem u kom su nabavke generalno bile netransparentne i pritom ne mislim samo na respiratore, vakcine i lekove, već i na izvođače usluga. Pritom se pokazalo da je u ovom periodu veliki broj građana koristio usluge privatnog sistema iz više razloga: nekada im je državni bio nedostupan, a nekada su se plašili da se zaraze tokom medicinskih intervencija. To je produbilo problem finansiranja zdravstva. U nas je to na nivou bruto nacionalnog proizvoda između 10 i 11 odsto, što je na nivou evropskih zemalja. Ali po podacima Svetske banke, polovina toga dolazi iz džepova građana, kroz jedan neformalan kanal, čime se pospešuje neefikasnost sistema, a teret se prebacuje na građane.“ I teret i dodatni troškovi, ali i manjak usluge - čak i u situaciji kada se pacijent odluči da dodatno plati odlazak kod privatnika bez očekivanja da mu država refundira iznos, s obzirom na to da mu nije omogućila elementarno human pristup državnom zdravstvu. „Doktori u privatnim ordinacijama su imali velike probleme u vreme kada su rađeni samo PCR testovi jer nisu mogli da leče svoje pacijente a da ih ne šalju u beskonačne redove na testiranje, a suština je da se neko ko je zarazan što manje kreće. Ako neko hoće da koristi privatnu uslugu, zašto ona ne može da bude kompletna? I zašto može da bude kompletna za sve sem za kovid? Od kada su odobreni antigenski testovi mi možemo da pružimo uslugu a da ne šetamo pacijenta i svakodnevno dostavljamo broj obolelih sa imenom, prezimenom i matičnim brojem. Međutim, oni ulaze u ukupnu statistiku broja obolelih, ali nisu identifikovani kao pojedinci i ne mogu da dobiju sertifikat da su preležali kovid. Ako su naši izveštaji validni svuda u svetu i naši pacijenti mogu sa njima da putuju, ne vidim logiku da to ne može ovde“, kaže Mirjana Sarkić. U svetu može i daleko više od toga s obzirom na to da je pravilo da testovi budu dostupni svima i uvek (cilj je da se inficirani što pre stave u izolaciju, a ne da država zarađuje na njima), tako da se bez problema mogu uraditi čak i u apotekama. Valjda se radi o glupim državama koje ne shvataju, kao naša, da je sve zloupotreba ukoliko ne kontroliše i zarađuje lično SNS. Sandra Petrušić