Vlast olako i na brzinu rasprodaje prirodne resurse

O projektu Jadar se ili priča previše ili se ne priča dovoljno. Kad se priča, javnost se ili zatrpava nepotrebnim stručnim podacima ili se u raspravu ne ulazi s dovoljno argumenata. Reč je o projektu koji je i razvojna šansa Srbije i koji će ugroziti njenu budućnost. Krši evropske ekološke vrednosti, a Brisel je njegov zagovornik. U romanu 1984 DŽordža Orvela postoji koncept „dvomisao“, prema kojem čovek istovremeno veruje u suprotstavljene tvrdnje, iz čega najveći ćar ima totalitarna vlast, jer laž lakše prodaje kao istinu. Da bi se o Jadru pričalo argumentovano, SANU je početkom maja održao skup pod nazivom Projekat Jadar – šta je poznato? „Stiče se utisak da se sve što je vezano za projekat Jadar rešava u hodu, da se menjaju podaci i da se sve to radi netransparentno. Skup je pokazao da naše sumnje u projekat i svim onim što je povezano sa njim i oko njega nisu neosnovane“, kaže za NIN akademik Vladimir Stevanović, biolog, botaničar, ekolog, biogeograf, ali i, zajedno s akademicima Velimirom Radmilovićem i Bogdanom Šolajom, potpisnik pisama upućenih Ministarstvu za zaštitu životne sredine, Ministarstvu rudarstva i energetike i premijerki Ani Brnabić. Od četiri pisma, u kojima se na fonu opsežnih analiza zahteva preispitivanje projekta Jadar, odgovoreno je na dva, i to – dokumentima čiji je autor Rio Tinto. Da li je anglo-australijska korporacija država u državi? „Činjenica je da su resorna ministarstva, pre svega rudarstva i energetike, sve prepustila Rio Savi, ekspozituri Rio Tinta u Srbiji, koja se ponaša kao portparol ministarstava i promoter projekta. Vrlo je simptomatično da je Rio Savi ostavljena ili data prećutna saglasnost da otkupljuje privatne posede i da na terenu ubeđuje vlasnike da bi trebalo da ih prodaju nudeći im materijalnu nadoknadu ’koja se ne odbija’. Neki su na to oberučke pristali i kupili nova imanja nedaleko od budućeg rudnika smatrajući da su na sigurnom. Dakle, raseljavanje stanovništva u državi Srbiji vrši strana multinacionalna kompanija. I niko se ne obazire na ovu činjenicu, da li zbog indoktriniranosti, otupelosti oprečnim informacijama, neznanja i nemogućnosti da se sagledaju dugoročne posledice ovog projekta, kao i mnogih planiranih u budućnosti. Kao da nije dovoljno Lozničanima da pogledaju nekadašnjeg velikog giganta Viskozu i šta je od nje ostalo. Sa rudnikom jadarita biće još gore još za vreme eksploatacije ove „rude“, kaže Stevanović. Da li je životna sredina na redu za privatizaciju? Što se tiče rasprodaje prirodnih bogatstava Srbije, najveći problem je što vlast olako i na brzinu rasprodaje prirodne resurse stranim i domaćim investitorima. S druge strane, opštoj sumornoj slici stanja životne sredine u Srbiji doprinosi i samo stanovništvo nemarnim odnosom prema okruženju u kome obitava. Svemu je prethodila višedecenijska tranzicija koja je u suštini izvršila atak na najvažniji resurs svake države – znanje i obrazovanje. Ono što je preostalo prilagodilo se trenutnim političkim agendama, a oni drugi koji to nisu, ili nisu hteli, nalaze se na marginama društva. Na skupu u SANU sam istakao da se problem izgradnje rudnika jadarita u Rađevini ne može posmatrati izolovano u odnosu na stanje životne sredine u Srbiji i našeg odnosa prema njoj. Ne bi se Rio Tinto pojavio u Srbiji reklamirajući projekat i obavljajući pripremne radove za otvaranje rudnika kao da je to gotova stvar, da nije došao na plodno tlo nastalo našim neodgovornim odnosom prema životnoj sredini i politici Vlade Srbije. Ekološkim rečnikom iskazano, Rio Tinto je i megapredator i kolonizator koji traži s jedne strane laku, nesmotrenu ili ranjenu žrtvu, a sa druge odsustvo konkurencije, odnosno prostor slobodan za kolonizaciju. Sve to je našao u Srbiji. Rio Tinto je dobro proučio stanje u Srbiji, mentalitet, neinformisanost i nezainteresovanost naroda, bagatelan odnos vlasti prema prirodnim resursima, galopirajuću korupciju, zarobljene institucije. A imao je i dobre primere drugih sličnih stranih kompanija koje su pre njega došle u Srbiju. Zato nisam sklon da sve nedaće pripisujem Rio Tintu koji je došao radi svojih interesa, jedino mi nije jasno kakav je interes države Srbije da stavi na doboš jedan kvalitetan deo teritorije zbog dobiti od rudne rente ili obećanja koja su na dugom štapu kao što su fabrike baterija i električnih automobila. Očuvanje takvog kvalitetnog predela bi trebalo da bude prioritet svake države, a dugoročno i obaveza. Uništavajući predele kakva je Rađevina menjamo lični opis Srbije do neprepoznatljivosti. Rio Tinto je na oko pola puta da završi Studiju uticaja na životnu sredinu, a zemlja se uveliko otkupljuje i priprema se izgradnja saobraćajnice. Šta očekujete od te studije i da li je država trebalo da sprovede sopstvenu, nezavisnu studiju? Država ovako kako je ustrojena ne želi da uradi sopstvenu nezavisnu ekspertsku studiju. Takve studije bi bile često suprotstavljene osnovnim namerama same Vlade. Zbog toga se takve ekspertize izbegavaju i sve se događa u uzanom i strogo kontrolisanom krugu ljudi na vlasti. Procena opravdanosti isključivo celokupnog projekta, a ne procene delova projekta, što je nedozvoljeno rasparčavanje radi koristi, trebalo bi da utvrdi koliko košta uništavanje predela, kolika je dobit Rio Tinta od prodaje litijuma i borata za vreme eksploatacije koja je predviđena da traje 50 godina (verovatno znatno kraće), a kolika bi bila dobit za isto vreme od poljoprivrednih proizvoda, i konačno šta bi za državu bila veća korist. Takva računica bi osvetlila ono što je sada u mraku. A to je žrtvovanje stanovništva, predela, odnosno kompleksa međusobno povezanih i zavisnih ekosistema na račun profita multinacionalne kompanije. Biološki fakultet je svojevremeno dobio deset dana da napravi studiju o stanju biodiverziteta. Šta u njoj piše i šta bi sve bilo dovedeno u opasnost projektom Jadar? Istraživanja prethodnog stanja biodiverziteta koje je dobio Biološki fakultet UB, a finansirao Rio Tinto kao investitor budućeg projekta, i za koje je odvojeno 10 dana istraživanja u toku letnje sezone, pokazuje kakva je percepcija biodiverziteta kada su ovakvi projekti u pitanju. Biodiverzitet je na poslednjem mestu, više kao zakonska prinuda da se i o tom biološkom fenomenu nešto kaže, nego da se njemu posveti pažnja i zaštita, a samim tim i vrednovanje biodiverziteta kao resursa i ekološkog servisa na prostoru budućeg rudnika. Ipak, i takva, za kratko vreme urađena analiza, koja i nije mogla da obuhvati sve grupe organizama, pokazala je da je specijski diverzitet (broj vrsta flore i faune) veliki i da obuhvata veliki broj vrsta koje su i zakonom zaštićene. I takav, za kratko vreme urađeni inventar biodiverziteta na terenu neminovno je implicirao negativan stav prema izgradnji rudnika. I na tome se stalo. Valja imati na umu da biodiverzitet nije samo spisak vrsta koje obitavaju na datom terenu, on je mnogo više od toga, jer predstavlja ekološku mrežu koja povezuje sve vrste živog sveta iz navedenih spiskova obrazujući međusobno povezane ekosisteme. Poznato je da prirodni ekosistemi imaju svoju nezamenljivu ekološku funkciju servisa koje pružaju čoveku na bilo kojoj prostornoj skali, uključujući lokalno-regionale teritorije. Da pomenem samo produkciju kiseonika i asimilaciju ugljen-dioksida i njegovo skladištenje u biomasi i zemljištu. To su grandiozni globalni procesi koji koliko-toliko održavaju planetu u nekakvom ravnotežnom stanju. Danas se govori o kvotama emisije ugljen-dioksida, a ne govori se o površinama i brzini kojom se uništavaju šume širom planete, koje najefikasnije mogu da usvoje povećanu količinu ugljenika u procesu fotosinteze. Jednom rečju, mi na prirodne ekosisteme gledamo kao na resurs, a ne kao na preduslov našeg opstanka u budućnosti. Zašto je tehnologija predviđena projektom Jadar toliko opasna po floru i vegetaciju? Tehnologija prerade rude nije još u potpunosti obelodanjena. Ono što se zna je da će u tehnološkom procesu biti korišćena koncentrovana sumporna kiselina čiji prevoz i skladištenje uvek nose rizik. Ako bi se rudnik izgradio, njegov uticaj na životnu sredinu okoline bio bi nesumnjiv. Naročito zabrinjava uticaj otpadnih voda iz procesa i onih ocednih voda iz deponija na okolna podzemna vodna tela. Rio Sava opravdavajući ovaj projekt pokušava uveriti zabrinutu stručnu i laičku javnost da će primenom najsavremenijih tehnologija štete u prirodi i životnoj sredini biti svedene na najmanju moguću meru. Naravno da ostaju ozbiljne sumnje imajući u vidu kako se ova kompanija odnosila prema životnoj sredini krajeva u kojima je rudarila, a podvlačim da uopšte nema iskustva u preradi rude litijuma. Nećemo ponoviti greške koje smo pravili, kako izjavljuje Rio Sava, a to je podložno ozbiljnoj sumnji. Potencijalni uticaj na životnu sredinu je jedna strana medalje i to će se vrlo brzo pokazati ako rudnik dobije dozvolu za rad. Druga, daleko važnija strana medalje, jeste šta će biti uništeno da bi se rudnik napravio. O tome se ne priča, osim onih ljudi koji se protive izgradnji rudnika. Radi se o preko 200 hektara šuma i živica, 320 hektara poljoprivrednih površina koje će biti bespovratno uništene. Razmere uništavanja odgovaraju površini od preko 500 fudbalskih terena. Prema tome, jasno je da država ovaj prostor sa bogatim i funkcionalnim ekološkim sadržajem svesno žrtvuje. Ima određenih naznaka da će rudarski kompleks biti i proširivan. Pitam se ima li kraja devastaciji ovog dela Srbije. Glavni argument koji vlasti daju u korist projekta Jadar je rast BDP-a od 1,2 odsto, ili 1,5 milijardi dolara godišnje. Koliko bismo godišnje izgubili zbog njegovih eventualnih negativnih posledica po šume, poljoprivredu, stočarstvo, vodosnabdevanje, demografiju? U svakom projektu ovakvih razmera mora se uzeti u obzir i ono što će biti dugoročno uništeno i često nepovratno izmenjeno od prirodnih i ljudskom rukom održanih ekosistema do uticaja na demografske procese. O tome se ovde nije vodilo računa, nego se ističe koliko je sredstava Rio Tinto izdvojio za istraživanja, navode se obećanja koliko će uložiti za izgradnju rudnika i koliko u sisteme za prečišćavanja dela otpadnih voda, a pominje se i okvirna dobit od eksploatacije litijuma i bora. Naravno da je Rio Tintu najvažnije da što pre vrati uložena sredstva. Državi ostaje rudna renta i trajno uništen i raseljen deo Srbije. Državi će ostati da sanira posledice posle prestanka rada rudnika, ali na osnovu dosadašnjeg iskustva znamo kako to izgleda. Dovoljno je videti razrušenu i napuštenu Viskozu koja se pruža dva kilometra između Loznice i Banje Koviljače. Rio Tinto napominje da će preduzeti sve neophodne mere da do negativnih posledica ne dođe. Koliko je taj idealan scenario moguć? Da se razumemo, nema „zelenog“ rudarstva, bilo da se radi o podzemnoj ili površinskoj eksploataciji. Materijal koji se izvlači iz geoloških slojeva sadrži mali procenat rude iz koje se mogu ekstrahovati metali. Najveći deo čini jalovina. Deponije jalovine su neminovnost i one ostaju na tom mestu vekovima. Nikakvo prekrivanje vegetacijom, npr. zatravljivanjem ili sadnjom drveća, neće sprečiti spiranje štetnih i otrovnih jedinjenja. Danas se sve češće, skoro napadno, koristi pridev „zelena“ za tehnologije koje pokušavaju da budu što manje štetne po životnu sredinu. Svakako da je to bolje nego direktno ispuštati zagađivala u životnu sredinu (primer: beogradska gradska kanalizacija koja se ispušta u Savu i Dunav bez prečišćavanja). Valja imati na umu da je jedino što se na ovoj planeti može nazvati zeleno – hlorofil, pigment biljaka neophodan za proces fotosinteze. Taj grandiozni globalni proces je osnova opstanka svakog živog biće na planeti, uključujući i čoveka. Zbog toga svako masivno uništavanje vegetacije, naročito one prirodno najproduktivnije kakve su šume, predstavlja zločin nad prirodom i stanovništvom. Prilikom istražnih bušotina, deo podzemnih voda se izlio na obližnje polje kukuruza. Da li je takvu zemlju – natopljenu vodom koja je prošla kroz jalovinu, recimo – moguće revitalizovati, vratiti u prethodno stanje? Koliko bi to koštalo? Prilikom istražnih bušenja, a njih je u području bilo preko 800, pronađeno je da u geološkim slojevima postoje velike količine neočišćene i slane vode. Ne bi jedan zaseok u Rađevini bez razloga dobio ime Slatina. Takva tečnost koja curi iz bušotina dovela je do sušenja kukuruza. Rio Sava je vrlo brzo angažovala privatnog preduzimača da kontaminiranu zemlju odnese na deponiju i na njeno mesto doveze zemlju sa druge lokacije. To je urađeno tako da bi se prikrila šteta, ali istovremeno pokazuje kako se Rio Tinto odnosi prema iskrslim problemima. Na mestu iskopa zemlje kojom su zatrpavane kontaminirane oranice pojavila se voda, što atmosferska, što podzemna. Tokom leta došlo je do cvetanja algi koje su obojile vodu u crveno i oko toga se digla buka. Rio Tinto je negirao da je imao ikakve veze sa ovom pojavom, ali ona je i bila očekivana s obzirom na stepen eutrofizacije, procesa koji je na povišenim temperaturama doveo do cvetanja algi u ovim plitkim basenima. Nije pitanje otkud crvena boja (od algi), nego koji je razlog kopanja basena. I to je propagandno obrađeno kako Rio Sava nije kriva, već je bezobrazno nabeđeno lokalno stanovništvo. Nezvanični podaci o zagađenju naravno postoje, ali ne idu u korist Rio Tintu. Sve što je urađeno, i sam projekat, Rio Sava marketinški predstavlja kao poslednju reč tehnologije u rudarstvu. Time se zamagljuje činjenica da će izgradnja rudnika dovesti do masivne prenamene predela koji je od poljoprivrednog i šumskog zemljišta odlukom jednopartijske skupštine Opštine Loznica preimenovano u građevinsko. Da li iko misli da će oni koji nisu prodali svoja imanja obrađivati svoje parcele u rudničkom kompleksu? Ili će novim zakonom o eksproprijaciji biti oterani sa sopstvene zemlje i postati apatridi u sopstvenoj državi. Nikako ne mogu da objasnim odsustvo elementarnog dostojanstva i brige za zajedničko dobro koje je zahvatilo vlast i njene sledbenike u nezajažljivoj trci za novcem i zgrtanjem bogatstva što pre i što više, kao da će sutra biti propast sveta. A možda će i biti, jer sve ukazuje na apokaliptički scenario koji se postepeno ostvaruje. Obično se to dešava kada megalomanija i nerealne želje nadvladaju trezvenost. Da li je preuveličan strah da bi se negativne posledice projekta Jadar izlile dalje, u Savu, pa i u Dunav? Da li će Srbija uopšte imati svoju vodu za piće? Uzimajući u obzir klimatske poremećaje ili klimatske promene koji idu u pravcu sve nepredvidljivijih suša i padavina, pitanje vodosnabdevanja stanovništva Srbije biće u budućnosti od životnog značaja. I ta briga mora da bude projektovana nekoliko decenija unapred. Naše tekuće vode su generalno veoma zagađene, što najslikovitije pokazuje naš odnos prema životnoj sredini i ovom vitalnom resursu. Srbija nije bogata domicilnim vodama, a jeste tranzitnim koje su i najvažniji recipijenti komunalnih i industrijskih otpadnih i neupotrebljivih voda. Ako su tekuće vode zagađene, to će se neminovno odraziti i na podzemne rezerve vode iz kojih se najvećim delom snabdeva stanovništvo pijaćom vodom. Kako nebriga o vodama u Srbiji postaje sve alarmantnija, zapitajmo se šta nas čeka u budućnosti ako iz osnova ne promenimo naš odnos prema ovom najvažnijem vitalnom resursu. Tada nam ni litijum, ni baterije, a pogotovu električni automobili neće biti od pomoći. Istraživanja se vrše već 17 godina. Da li su javnost i struka mogli ranije da se oglase? Istraživanja rudnog tela su jedno, a realizacija projekta otvaranja rudnika i eksploatacije nešto sasvim drugo. Kada je doneta odluka da se otvori rudnik litijuma i bora eksploatacijom jadarita u Rađevini, otvoren je prvi prozor kroz koji se maglovito moglo videti šta se namerava. Sve je ipak bilo obavijeno velom tajne za koju su znali samo akteri Ministarstva, Rio Sava, fakulteti i instituti koji su angažovani u izradi projekta. Kako su informacije počele da se obelodanjuju tako se i oglašavalo prvo lokalno stanovništvo, a posle i zainteresovana struka, te je interesovanje za ovaj projekat svakim danom raslo i biće sve veće. Stefan Slavković