Robovi novog doba

Ova trka ka dnu, kako se kolokvijalno naziva besomučno privlačenje stranih investicija, bez obzira na njihovo poreklo, kvalitet, kriterijume, iznos subvencija koje im se daju, a naposletku i tretman radnika, ovih dana je, čini se, dotakla dno. Barem u Srbiji. Ne samo zato što su mediji i neke nevladine organizacije otkrili uslove u kojima žive i rade kineski i vijetnamski neimari, uposleni na izgradnji fabrike guma Linglong u Zrenjaninu, već i zbog reakcije srpskih vlasti na ono što se u tom gradu dešava. I ovoga puta, baš kao što je to bio svojevremeno slučaj sa Fijatom ili nekim drugim zvučnim investitorom, vlast je otvoreno stala na njihovu stranu, jasno stavljajući do znanja da nema ama baš nikakvu nameru da preispituje ugovorenu investiciju i da joj na pamet ne pada da izgubi Linglong zato što tamo neki radnici žive i rade, takoreći, kao robovi. U zamenu za odgovore kako se to sve desilo, ko je i pod kojim uslovima doveo oko 500 vijetnamskih radnika u Zrenjanin, zašto im je i ko uzeo pasoše, imaju li oni boravišne i radne dozvole, a što nalaže aktuelni Zakon o zapošljavanju stranaca, javnost je dobila niz uvredljivih objašnjenja: od onoga da se ovde radi o isključivoj povici na kineski kapital, do toga da ti radnici zarađuju 900 evra mesečno i sami biraju gde će i kako živeti od svoje mesečne plate. NIN je istraživao pod kojim to uslovima strani radnici rade u Srbiji. Da li je ovo što se ovih dana dešava u Zrenjaninu trgovina ljudima ili puko nepoštovanje radnog prava, na kakvo i naši radnici naleću gotovo svakodnevno? Važe li to u Srbiji domaći zakoni ili pak nečiji drugi? Za početak, precizan broj stranih radnika u Srbiji nije poznat zato što deo njih dolazi da radi na crno. Procene su da ih samo na gradilištima ima oko 13.500, a o uslovima u kojima rade i načinu na koji su taj posao dobili saznaje se tek pošto u javnost procuri neki problem. Poput onoga kada su proletos turski radnici zaposleni na izgradnji jednog od objekata Beograda na vodi i zgrade na Novom Beogradu štrajkovali zbog neisplaćenih zarada, ili kada su se prošle godine indijski radnici u Kraljevu, angažovani na izgradnji auto-puteva u Srbiji, pobunili jer im nisu ispunjeni uslovi koje su dogovorili sa poslodavcem. Ovde se nailazi odmah i na drugi potencijalni problem, a to je upravo poslodavac koji je radnike angažovao. Razumevanja radi, kineski Linglong, koji je od države dobio 75 miliona evra za zapošljavanje naše radne snage, a od Zrenjanina zemljište za izgradnju fabrike, pa naposletku i ulicu u nekadašnjem Petrovgradu, nije ovim vijetnamskim radnicima poslodavac. Oni su angažovani na izgradnji fabrike za koju je kineski Linglong dobio državnu pomoć, kao i drugu neophodnu infrastrukturu, a u kojoj će sutra, kada počne da radi, raditi domaći radnici. Ili bi barem tako moralo, ako se i dalje poštuju ovdašnji propisi. Sagovornici NIN-a sa kojima smo razgovarali kažu da su nesrećne radnike angažovale dve agencije iz Vijetnama, odnosno da su oni praktično posrednici između poslodavca, a to je China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction, odnosno ogranak ove firme iz Beograda i angažovanih radnika. Danilo Ćurčić, iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 kaže za NIN da su oni iz kontakta sa tim radnicima saznali da su oni u Srbiju stigli tokom marta, aprila i maja ove godine, da su im transport do Srbije organizovale upravo te posredničke agencije iz Vijetnama, koje su za usluge prevoza, pribavljanja viza i smeštaja od radnika naplaćivale između 2.200 i 4.000 dolara. „Oni su u zemlju ušli legalno, Uprava za strance kaže da ih ima oko 400. Dakle, imaju vize, imaju i prijavljeno boravište, uglavnom ne na toj adresi gde žive, nego na nekom drugom mestu, ali nismo saznali imaju li i radne dozvole. Angažovani su na osnovu nekih ugovora sa ovom kompanijom iz Kine, koju je Linglong angažovao da gradi fabriku. Novac im je isplaćivan na ruke, a nikom od njih nije rečeno kada počinju sa radom. Takođe, tokom rada im se krše razna prava, a pritom su pasoše morali da predaju poslodavcu, rečeno im je da je to praksa i pasoši su im vraćeni tek prethodnih dana, kada je sve dospelo u javnost. Tada je većina njih i preseljena sa te lokacije na neke druge gde su uslovi života adekvatniji. NJihov rad odvija se u smenama od po devet sati, poslodavac ne obezbeđuje korišćenje svih sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, a od plate se radnicima odbijaju troškovi za deo opreme... Mesečno moraju da rade najmanje 26 dana, a ako dan manje rade, neće dobiti naknadu za ceo taj mesec. Takođe, oni žive u pretrpanim sobama, bez tople vode, sa dva kupatila na njih više od 400, na krevetima su im umesto dušeka samo jorgani, a pošto im nisu obezbeđeni struja, grejanje, topla voda, a neadekvatno je rešena i kanalizacija, njihovo zdravlje je prilično ugroženo“, kaže ovaj sagovornik NIN-a i upozorava da su predstavnici nevladinih organizacija koji su obilazili kamp gde borave radnici iz Vijetnama uvideli da osim evidentnih kršenja radnih prava, u ovom slučaju postoje ozbiljne indicije da se radi o trgovini ljudima. „Oni su dovedeni u zabludu o uslovima rada i boravka, obećan im je legalni posao i pristojne zarade. Do pre neki dan nisu imali svoje dokumente, ne mogu da napuste zemlju, ne govore lokalni jezik, ograničeni su im komunikacija i kretanje, stanuju u neuslovnim objektima, nemaju adekvatnu ishranu, ne primaju redovno obećanu zaradu, rade u nebezbednim uslovima na poslu, trpe zastrašivanje od strane poslodavca, nisu imali mogućnost da se vakcinišu...“, ovo su neki od nalaza Inicijative A11 koja je zatražila od nadležnih organa u Srbiji hitnu reakciju, a kako nam kaže Ćurčić, do sada su imali samo poziv iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima i od pomoćnika ministarke Darije Kisić Tepavčević, ali sve je uglavnom ostalo samo na pozivima da se informišu. Bitnu razliku između onoga što se dešava ovim radnicima i onoga što prolaze drugi strani radnici u Srbiji, a to su uglavnom kršenja njihovih radnih prava, neadekvatni uslovi rada i stanovanja, čini upravo činjenica da se ovde radi o trgovini ljudima, smatra Mario Reljanović, profesor prava i stručnjak Centra za dostojanstven rad. On objašnjava da se ovde po svoj prilici radi o krivičnom delu, dok bi se u svim prethodnim slučajevima moglo govoriti o prekršajima. „Linglong je drastičan slučaj, jer postoje indicije o trgovini ljudima. Ovi ljudi su vrbovani da dođu u Srbiju, obećano im je da će raditi pod jednim uslovima, a rade pod sasvim drugim. Oduzete su im putne isprave i time onemogućeno slobodno kretanje. Šta je to nego trgovina ljudima“, kaže Reljanović. On nadalje objašnjava kako funkcioniše zapošljavanje stranaca u našoj zemlji. „Zakon o zapošljavanju stranaca je relativno nov i solidno napisan zakon. I pravila o angažovanju radnika su jasna, nema legalnog rada bez prijave boravka i radne dozvole. Kada dođu u Srbiju, poslodavac je dužan da im prijavi boravak i zatraži radnu dozvolu. Česta je praksa da se taj zakon krši, odnosno da radnici iz Kine, Vijetnama ili neke druge zemlje dolaze u Srbiju ilegalno, preko turističkih viza i onda ostaju da rade za neku njihovu firmu ovde, a dešava se i da imaju boravak prijavljen ali nemaju radnu dozvolu ili počnu da rade bez dozvole, jer je to proces od nekoliko meseci. Poslodavac koji ih angažuje je dužan da im za to vreme, dok u Srbiji čekaju dozvolu, obezbedi i smeštaj i naknadu, ali to uglavnom ne biva. Sve su to kršenja prava radnika, jer zaboravlja se da se stranci u Srbiji zapošljavaju po jednom propisu, to je ovaj pomenuti zakon, ali kada se zaposle onda se na njih primenjuje Zakon o radu, kao i na svakoga od nas sa srpskim državljanstvom. Dakle, nema drugih propisa, niti nekih drugih radnih prava koji se na njih primenjuju. Prava koja ima svako od nas trebalo bi da ima svaki Kinez koji radi u RTB Bor ili pak svaki strani radnik u Srbiji. Praksa, opet, pokazuje da, na primer, u Boru, obični fizički radnici uglavnom nemaju zakonom zagarantovana prava, odnosno da rade i žive u uslovima koji nisu adekvatni“, kaže Reljanović. Sa druge strane, Vuk Vuksanović, saradnik Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kaže da je domaće radno pravo u slučaju kineskih radnika suspendovano, sem kada je u pitanju inspekcijski nadzor, odnosno kada je ugroženo zdravlje radnika i njihova bezbednost na radu. „To se crpi iz potpisanih Međudržavnih sporazuma Srbije i Kine, i ovakav tretman radnika nije ništa novo za Kinu. I kineski radnici u Boru žive u vrlo sličnim uslovima, kao i ovi u Zrenjaninu“, kaže ovaj naš sagovornik, dok Mario Reljanović objašnjava da taj član sporazuma jeste traljavo i neadekvatno napisan i može da upućuje na zaključak da se na kineske radnike u Srbiji ne primenjuje naše nego kinesko radno pravo, ali da to iz nekih drugih članova sporazuma ipak ne proističe. Inspekcija rada je, nakon larme koja se podigla u javnosti, izašla na teren, a radnici su onda i raseljeni na neke druge, uslovnije lokacije, a da se svekolikoj javnosti objasni i kako zapravo u radničkim barakama u Zrenjaninu teče med i mleko, potrudila se i TV ekipa Pinka. Aktivisti Solidarne kuhinje obelodanili su, u međuvremenu, i kako se raseljeni vijetnamski radnici koji sada žive u Kaštelu Ečka, u nešto boljim uslovima, ali neizvesno je do kada, prisiljavaju da potpišu dokumenta na kojima piše da su zadovoljni uslovima rada i smeštajem na gradilištu fabrike Linglong. Papir je na engleskom jeziku i praktično je iznuđena izjava da su oni saglasni i zadovoljni uslovima u kojima rade i žive. Igor Bandović, direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kaže za NIN da je prilikom prošlonedeljne posete Zrenjaninu i razgovora sa aktivistima angažovanim na slučaju radnika iz Vijetnama saznao i da, osim njih, u Zrenjaninu ima i na stotine kineskih radnika koji rade i žive u praktično istim uslovima. NJegova saznanja, ali i saznanja Dušana Kokota iz udruženja Građanski preokret, koji se već neko vreme bavi dolaskom kompanije Linglong u Zrenjanin i uticajem izgradnje te fabrike na životnu sredinu u tom gradu, poznatom po višegodišnjem problemu sa pijaćom vodom, jesu da su angažovani kineski radnici zapravo tamošnji zatvorenici koji u Srbiju, ili neku drugu zemlju, dolaze na prinudni rad. „Iz dosta kredibilnih izvora smo saznali da su u pitanju zatvorenici koji su poslati na prinudni rad od dve godine. Nakon toga, oni se puste na slobodu, ali imaju zabranu dolaska u Kinu još osam ili deset godina“, kažu njih dvojica, navodeći da nisu za sada uspeli da dokažu ove tvrdnje, jer radnici o tome ne žele da govore. „Priča o tome da je reč o zatvorenicima nije nova. O tome se govori već neko vreme, i u Zrenjaninu i u Boru. Ali teško je tako nešto dokazati ako nadležne institucije koje bi trebalo to da istraže i dokažu, zapravo ne rade svoje posao. Ništa se neće desiti ni sada. U nekoj, uređenoj, normalnoj državi, nadležni organi bi već postupili po dužnosti. Ispitali bi navode medija koji su prvi radili na slučaju Linglong, razgovarali sa radnicima, utvrdili odgovornost svih u tom lancu odgovornosti. Ali naivan je svako ko misli da će se tako nešto desiti, jer neće. Ovo je primer suspendovane države“, kaže Mario Reljanović. Kineski investitori ili kompanije koje za njih grade fabrike, očigledno se ponašaju onako kako misle ili im je obećano da mogu, od nasrtaja na novinarske ekipe koje su želele da otkriju šta se to skriva u radničkim kampovima u Banatu, do tretiranja svojih ili tuđih radnika. I možda ovo jeste najsuroviji primer ropstva modernog doba ili radne eksploatacije, ali primera kako se to tretiraju radnici u fabrikama koje se u Srbiji već više od decenije otvaraju novcem svih njenih građana ima mnogo. Od fabričkog kruga južnokorejske Jure, simbola suspenzije radnih prava ove države, preko italijanskog Geoksa koji je, nakon nekoliko godina korišćenja i državnog novca i Vranjanaca, pokupio pinkle i otišao na neko drugo mesto, gde mu se nudi još veći novac i još jeftinija i obespravljenija radna snaga, do svih drugih kompanija sa Istoka ili Zapada koje se ovde naseljavaju da bi se upravo o to okoristile. Ali, zar tako i ne izgleda trka ka dnu? Nisu li u toj trci katkada i srpski radnici, kao onomad kada su u Samsungu u Slovačkoj ostali bez dogovorenog posla, obećanih uslova i zarada. Na ulici, usred zime, bez novca i mogućnosti da se lako i bezbedno vrate u svoju zemlju. Petrica ĐakovićŠta je nama Linglong Kamen temeljac za kinesku kompaniju Šandong Linglong postavljen je u Zrenjaninu marta 2019, u prisustvu najvećeg državnog vrha Srbije, a investicija je proglašena onom od nacionalnog značaja. Najavljeno je da će kineski investitor uložiti oko 800 miliona evra, odnosno da će do 2024. zaposliti 1.200 radnika, za koliko je i dobio subvencije iz državne kase. U fabrici će se proizvoditi 13 miliona guma godišnje i to od marta naredne godine, kako je letos saopštio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je, upitan za uslove u kojima rade kineski radnici na izgradnji fabrike, rekao da će to proveriti, a da je za njega mnogo važnije to što će posao u fabrici dobiti više od 1.000 radnika iz Srbije. Do koje mere su nacionalni resursi upregnuti u ovu investiciju pokazuje i činjenica da je investitor, osim novca iz državne kase, dobio i besplatno zemljište i infrastrukturu za izgradnju ove fabrike od 500.000 kvadratnih metara, ali i ulicu u Zrenjaninu.