Promena terapije

Nikad više glasanja, nikad manje glasača. Tako bi se, najsažetije, mogla sumirati ova nesvakidašnja godina u bugarskoj politici. U kratkom razmaku od aprila do novembra, bugarski birači su čak pet puta imali priliku da odlučuju o tome ko će ih voditi u narednom periodu - tri puta na parlamentarnim izborima, pošto posle prvih i drugih niko nije uspeo da formira novu vladu, te u dva kruga predsedničkih izbora, od kojih je prvi održan istovremeno s trećim parlamentarnim - i (razumljivi) zamor učestalim glasanjem, u kombinaciji s odranije prisutnom apatijom, učinio je svoje. Već inicijalno niska izlaznost registrovana ovog proleća nastavila je da opada sa svakim narednim izlaskom na birališta, da bi se prošle nedelje, u drugom krugu glasanja za šefa države, srozala na mizerna 34 procenta, dosad najniži zabeleženi nivo. Ishod tog glasanja ni na koji način nije zavisio od izlaznosti. Od početka se znalo da će aktuelni predsednik Rumen Radev odneti laku pobedu ko god da mu bude rival u drugom krugu; bivšem zapovedniku bugarskog Ratnog vazduhoplovstva je zapravo sasvim malo nedostajalo da trijumfuje već u prvoj rundi. Svejedno, teško je ne složiti se i s ocenom poraženog finaliste, rektora Sofijskog univerziteta Anastasa Gerdžikova, koji je po objavljivanju preliminarnih rezultata izjavio kako „činjenica da je jedan pobedio a drugi izgubio deluje irelevantno u situaciji kad 80 odsto društva ima osećaj da ga niko ne predstavlja“. Uloga predsednika u bugarskom političkom sistemu nije prevelika, ali nije ni samo protokolarna. Uz ostalo, šef države ima i pravo veta na zakone koje vladajuća većina usvaja - i to pravo Radev je obilato koristio u dugotrajnom sukobu s vladom bivšeg premijera Bojka Borisova, koga je proteklih godina redovno prozivao zbog korupcije i drugih zakulisnih radnji. Predsednik je podržao i prošlogodišnje masovne građanske proteste protiv vlade, za koje bi se retrospektivno moglo reći da su u neku ruku predstavljali početak kraja duge vladavine Borisova i njegove stranke Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB). Ne izlazeći iz okvira ustavnih ovlašćenja, Radev je odigrao i važnu političku ulogu u periodu nakon aprilskih izbora, na kojima je GERB osvojio pojedinačno najviše glasova, ali je izgubio mogućnost da ponovo formira vladu, jer su njegovi dotadašnji saveznici s krajnje desnice ispali iz parlamenta, a opozicione partije ostale dosledne u stavu da s njim ne sarađuju. U maju formirana tehnička vlada Stefana Janeva - još jednog bivšeg oficira koji se upustio u visoku politiku - imala je punu podršku Radeva za početak demontaže klijentelističko-korupcionaškog sistema uspostavljenog u zemlji, te na tom planu brzo i, s obzirom na njen privremeni karakter, za mnoge neočekivano počela da ostvaruje prve rezultate. Ništa od toga, ipak, u drugom krugu glasanja nije nagrađeno masovnijom podrškom građana predsedniku - koliko god inače u procentima izražena njegova pobeda bila uverljiva (na kraju je osvojio blizu 67 odsto glasova): kad se glasovi koje je osvojio uporede s ukupnim brojem birača, slika nije laskava. Ali, može li se Bugarima ozbiljno zameriti što su - posle svih prethodnih neuspelih uličnih pobuna protiv jednog totalno kompromitovanog režima, i silnih ovogodišnjih izlazaka na birališta - izgubili volju da glasaju? Bilo bi, hoće se reći, nepravedno govoriti o krizi demokratskog legitimiteta aktuelnih i budućih nosilaca vlasti u zemlji u kojoj je ubedljiva većina punoletnih građana, ma iz kog razloga, evidentno ubijena u pojam. I na ovomesečne parlamentarne izbore je izašlo manje od 40 odsto birača, što je podjednako poražavajući bilans poput onog iz drugog kruga predsedničkih, ali tako je kako je: ishod glasanja sam po sebi dovoljno je drugačiji u odnosu na pređašnje stanje da zaslužuje da bude tretiran kao dobrodošlo iznenađenje, nezavisno od toga na šta ukazuju podaci o izlaznosti. U praktično svim predizbornim anketama predviđalo se da će GERB kao i u aprilu osvojiti najviše glasova (u julu je završio na drugom mestu), dok su pre samo dva meseca formiranoj proevropskoj, antikorupcionaškoj partiji Nastavljamo s promenama (PP) i istoimenom tročlanom bloku u najboljem slučaju davane šanse za drugo mesto, ispred socijalista (BSP). U isto vreme, međutim, ukazivano je i da PP, kao nova snaga na političkoj sceni i zagovornik temeljnog raskida sa starim režimom, u odnosu na druge stranke i koalicije ima daleko najveći potencijal za pridobijanje podrške neodlučnih i onih koji su prethodna dva puta glasali za nekog drugog. Na kraju je ispalo da je taj potencijal iskorišćen u još većoj meri nego što su to ankete sugerisale. PP je, naime, neočekivano izašao kao izborni pobednik, osvojivši 25,67 odsto glasova i na nevelikoj ali jasnoj distanci ostavljajući iza sebe GERB sa 22,74 odsto. I mada je bolji od očekivanog rezultat (kao i GERB, zbog brojnih nepodopština kompromitovane) partije turske manjine Pokret za prava i slobode (DPS), koja je zauzela treće mesto, ponešto okrnjio broj poslaničkih mandata na koji bi eventualna nova vladajuća većina u 240-članom parlamentu mogla da računa, dalji redosled na ovom izjašnjavanju - BSP na četvrtom, u međuvremenu posustali pobednik julskog glasanja, populistički Postoji takav narod (ITN) na petom, te drugi antikorupcionaški blok, Demokratska Bugarska (DB), na šestom mestu - čita se i kao spisak budućih koalicionih partnera u vladi koju će sada pokušati da sastavi PP. Prvi korak u tom smeru načinjen je ove sedmice, kada su PP, BSP, ITN i DB otpočeli pregovore o formiranju nove parlamentarne većine - što je, pritom, i jedina većina koju je moguće sklopiti bez ostrakizovanih GERB i DPS, te ultranacionalističke partije Preporod, poslednje na spisku onih koji su ovog puta preskočili izborni prag. Glavni vezivni materijal novog savezništva u povoju stoga bi trebalo da bude upravo okolnost da samo četvoročlani blok pobrojanih stranaka i koalicija otvara šansu za izlazak iz ćorsokaka u kome se zemlja našla, a da se u isto vreme Borisov i GERB zadrže na bezbednoj udaljenosti od vlasti. U to da je ovo otprilike ono za šta je i najveći broj građana, ili barem oni među njima koji su još imali volje da izađu na birališta, ne bi trebalo sumnjati: s nacijom koja je, kad je reč o upražnjavanju demokratskih prava, bokserskom terminologijom rečeno na konopcima, PP i njeni potencijalni partneri se suočavaju s imperativom da pregovore, kako znaju i umeju, uspešno završe. A moglo bi se i ovako reći: verovatno se mnogima u Bugarskoj takva kombinacija stranaka neće učiniti najsrećnijom - BSP je takođe deo starog režima, i kao takva više deo problema nego rešenja; ITN je neozbiljna, nekredibilna politička tvorevina - ali su, makar i ne bili sigurni oko toga koga bi sve u vladi hteli, prilično sigurni da u njoj ne žele Borisova i njegovu stranku. Sve oči sada su uprte u Kirila Petkova, bivšeg ministra ekonomije u tehničkoj vladi. Petkovu i Asenu Vasilevu, u toj vladi ministru finansija, za rukom je pošlo nešto nesvakidašnje: da samo dva meseca nakon formiranja stranke stignu do pobede na izborima i prilike da vode glavnu reč u pregovorima o formiranju nove vlade. Obojica diplomci Harvarda i novajlije u politici, Petkov i Vasilev su se na dužnostima koje su obavljali od maja do septembra dobro pokazali, naročito u razotkrivanju visoke korupcije, i tako skrenuli pažnju javnosti na sebe; to posebno važi za medijski probitačnog Petkova, koji figurira kao kandidat PP za premijersko mesto. Spisak prioriteta pobedničke koalicije, uz još niz socijalno-ekonomskih mera koje sadrži, izgleda kao terapija prepisana ozbiljno obolelom društvu: na njemu su zaustavljanje korupcije i drugih oblika državnog lopovluka, smena kompromitovanog državnog tužioca Ivana Gečeva, pravednija distribucija dobara, te obnova poverenja građana u institucije. Osim od umešnosti (i poštenja) novog konzilijuma, ipak, mnogo će zavisiti i od spremnosti pacijenta da se terapije pridržava.