Eskapistička zabava

Teško je objasniti današnjim generacijama kakav fenomen je bio i kakav značaj imao film Flešdens (SAD, 1983) za nekoliko generacija koje su svoju mladost ili tinejdžerske dane živele početkom osamdesetih. Nedeljama su ljudi praktično iz cele Jugoslavije dolazili u beogradski Sava centar kako bi uživali u ovoj modernoj bajci u uslovima koji su se tada reklamirali kao poslednja reč tehnike. Gledan danas od strane kritike kao prvi „MTV film“, ovo ostvarenje Adrijana Lina jedan je od prvih svetskih blokbastera koji je pokazao koliko će forma biti važna, ako ne i važnija od sadržaja. Total dizajn u kome je sve bilo iskalkulisano do najsitnijih detalja bio je tako inovativan, dosledno i precizno sproveden, da se na vizuelnom planu uticaj ovog filma oseća u popularnoj kulturi do danas. Trend da se od popularnih filmova prave uspešni mjuzikli (pedesetih i šezdesetih godina je proces bio obrnut) traje već dve decenije, tako da ne iznenađuje što je neko došao na ideju da iskoristi nostalgični kapital ovog filmskog ostvarenja. Ono što je interesantno, jeste što je ovo u stvari britanski projekat, igran sa uspehom uglavnom na londonskom Vest Endu, te da nikad nije, i pored nekoliko pokušaja „dobacio“ do Brodveja. Scenarista filma Tom Hedli je jedan od autora teksta, zajedno sa Robijem Rotom, koji potpisuje muziku, kao i stihove u koautorstvu sa Robertom Kerijem. Mjuzikl je imao relativno pozitivne kritike, a poseban uspeh je doživeo u skandinavskim zemljama. Generalno, Flešdens je još jedna priča o individualizmu i tome kako treba verovati u svoje snove te će se oni kad-tad ispuniti (što je osnova koncepta „američkog sna“), ali je ovde primetan i pokušaj autora da priču uslože i da joj daju neke dimenzije koje film nije imao, ili ih je tek doticao. Tu je posebno proširena priča o moralnim dilemama mladog bogataškog gazde fabrike, te priča o najboljoj drugarici glavne junakinje koja odustaje od svojih snova i na neki način predstavlja njen antipod. Izvestan nesklad je uočljiv na planu muzike, mjuzikl koristi najveće hitove iz filma (uglavnom u promenjenom kontekstu), a nove kompozicije su urađene u klasičnom narativnom „brodvejskom“ stilu, tako da se dobija čudan efekat spajanja dva žanra različitog intenziteta i ekspresije. Srpska varijanta ovog mjuzikla u režiji Vladana Đurkovića svakako znači povratak vrlo dobrom standardu koje je Pozorište na Terazijama gajilo proteklih godina. U svojoj postavci Đurković se čuvao popkulturnih i uopšte referenci na osamdesete, te je čitav projekat dobio univerzalniji karakter. Ovo je isto tako tip mjuzikla gde su plesne numere gotovo ravnopravne sa songovima, što je iskorišćeno na pravi način, dajući čitavoj predstavi neophodan polet i energičnost u prvom redu zahvaljujući nepatvorenom entuzijazmu podmlađenog i proširenog plesnog ansambla. Nevena Nerandžić i Slaven Došlo dobro funkcionišu kao par, a i pevanje im ide od ruke. Tanja Bošković vešto koristi diva harizmu kako bi od svoje uloge napravila autentični showstopper momenat i prostor za komični predah. Sve u svemu, voleli ili ne film, Flešdens mjuzikl je svakako lep primer eskapističke zabave koja nam je u doba korone postala nasušna.